Pepeo,rasut po krvavo-prljavom podu
stvara tvoj lik kroz vatru,skoro izgorelu kožu.
Nedorečenu misao prekida nalet sećanja,
ne spavam zbog prizora u snu.Noć besana
me juri i dalje,šalje slike,snove krade
kao da su poput ovenčane zore koja moje dane
pretvara u grozne,hladne noći,
na licu zamrznut osmeh,vrag ce doći-
i nadam se da ćes se do tada dignuti iz pepela,
iz posmrtnih ostataka,ponovo živa i prelepa.
Pa se pitam još,zar ti emocija ne treba?
I pijana od smrti,izgledas trezvena.
Na mestu gde je bilo srce sad je palidrvce,
čeka iskru neku da se sretnu da stvore plameni uspeh.
Vidiš tu je kontrast-vatra je tvoj život,
iako te je stvorila,duši ne moze to isto
da uradi,jer ti ne sanjas:budna si
i oštrinu jave ne možes da uhvatiš.
Život je pesma usranog refrena
sa trulim strofama koje poput staračkih vena
gmižu i šalju svoju otrovnu krv starim žilama,
ka mislima koje izokrenu sliku svih prikaza.
Ne,nisam ja kriv,krivi su oni
hormoni zbog kojih nasoj ljubavi pozli.
Uhvatim tvoj stih,ubacim moj bit,
pa uz pravi poriv rečima oslikam te oči.
Fiksam se tvojom krvlju da vidim da li će me ubiti,
ma i da primim poljubac smrti neću dopustiti
da ostanemo usnuli u cirkusu,ciklusu zivota.
To je jedan način da priznamo poraz.
Čovek svojim zaklonom sunca stvara senku
tako te stvaram u tami uz svetlosnu vezu.
Kad te vidim ja nemam leptiriće u stomaku
nego aždaju uz čiju vatru bolovi porastu.
Skoro 3 godine vodi me ljubav ka tebi,
tužna mrznja ka reci tvojih podlih reči,
a osim što prezir me davi i stvara nemir,
ja te Ipak jebeno volim jer daješ krila ovoj pesmi.
Dok jurimo lepotu sunca vremenom shvatićeš da:
Tama sam ja,sad pada mrak,hvata nas strah.
Kada istina ispliva,uvek sanjam isti san
i mislim da nisi ga nikada videla izbliza.
Za nas je ta prošlost ponor što podlo guta
odnos među nama kao korov deo puta..
A ti si tako mirna,kao jesenja svila
koja svira divan zvuk uz blagi drhtaj lišća.
Prva kiša nas zaustavlja u zadnjem momentu
i bara tamna stvara odraz,tvoju sliku posebnu.
stvara tvoj lik kroz vatru,skoro izgorelu kožu.
Nedorečenu misao prekida nalet sećanja,
ne spavam zbog prizora u snu.Noć besana
me juri i dalje,šalje slike,snove krade
kao da su poput ovenčane zore koja moje dane
pretvara u grozne,hladne noći,
na licu zamrznut osmeh,vrag ce doći-
i nadam se da ćes se do tada dignuti iz pepela,
iz posmrtnih ostataka,ponovo živa i prelepa.
Pa se pitam još,zar ti emocija ne treba?
I pijana od smrti,izgledas trezvena.
Na mestu gde je bilo srce sad je palidrvce,
čeka iskru neku da se sretnu da stvore plameni uspeh.
Vidiš tu je kontrast-vatra je tvoj život,
iako te je stvorila,duši ne moze to isto
da uradi,jer ti ne sanjas:budna si
i oštrinu jave ne možes da uhvatiš.
Život je pesma usranog refrena
sa trulim strofama koje poput staračkih vena
gmižu i šalju svoju otrovnu krv starim žilama,
ka mislima koje izokrenu sliku svih prikaza.
Ne,nisam ja kriv,krivi su oni
hormoni zbog kojih nasoj ljubavi pozli.
Uhvatim tvoj stih,ubacim moj bit,
pa uz pravi poriv rečima oslikam te oči.
Fiksam se tvojom krvlju da vidim da li će me ubiti,
ma i da primim poljubac smrti neću dopustiti
da ostanemo usnuli u cirkusu,ciklusu zivota.
To je jedan način da priznamo poraz.
Čovek svojim zaklonom sunca stvara senku
tako te stvaram u tami uz svetlosnu vezu.
Kad te vidim ja nemam leptiriće u stomaku
nego aždaju uz čiju vatru bolovi porastu.
Skoro 3 godine vodi me ljubav ka tebi,
tužna mrznja ka reci tvojih podlih reči,
a osim što prezir me davi i stvara nemir,
ja te Ipak jebeno volim jer daješ krila ovoj pesmi.
Dok jurimo lepotu sunca vremenom shvatićeš da:
Tama sam ja,sad pada mrak,hvata nas strah.
Kada istina ispliva,uvek sanjam isti san
i mislim da nisi ga nikada videla izbliza.
Za nas je ta prošlost ponor što podlo guta
odnos među nama kao korov deo puta..
A ti si tako mirna,kao jesenja svila
koja svira divan zvuk uz blagi drhtaj lišća.
Prva kiša nas zaustavlja u zadnjem momentu
i bara tamna stvara odraz,tvoju sliku posebnu.