NalimInTheHous
Primećen član
- Poruka
- 735
Dobar tekst, odlična analiza 
Остварен је захтев радикалног феминизма да жена има законом повлашћен положај
1. Владавина радикалног феминизма
Радикални феминизма није данас усамљено мишљење неколико појединаца („појединки”), већ део владајуће државне идеологије и државне политике. Влада Републике Србије је 13. фебруара 2009. усвојила „Националну стратегију за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности (2009-2015)”. Њу спроводе многа државна тела: Управа за родну равноправност Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, Одбор за равноправност полова Скупштине Републике Србије, Савет за равноправност полова Владе Републике Србије, Републички Заштитник грађана, Секретаријат за рад, запошљавање и равноправност полова АП Војводине, Одбор за равноправност полова Скупштине АП Војводине, Завод за равноправност полова АП Војводине, Покрајински Омбудсман и одбори за „родну равноправност” при многим општинама. Њу подупиру и многе друге организације: UNIFEM, UNDP, активисткиње АЖИН-а, као и бројне НВО (преко тридесет).
Идеје радикалног феминизма део су политички коректног мишљења. Свако ко се усуди да критикује радикални феминизам (као нпр. писац ових редова) излаже се опасности да буде проглашен за „јеретика”, за државног непријатеља. Није ми познат ниједан интелектуалац који је у медијима (писаним или електронским) критиковао радикални феминизам. Српска интелигенцијо, где вам се денула критичност? Када треба критиковати „национализам” и остале папирне тигрове хиљаде интелектуалаца је спремно да предузме тај тобожњи ризик. Како је часно и храбро бити опозиционар када је такав став конјуктуран, када доноси лични углед, престиж и друштвени статус. А колико данас има интелектуалaца који су спремни да пропитују тезе владајућег радикалног феминизма? Није ми познат ниједан. Извињавам се часном изузетку, ако постоји. Радикални феминизам данас представља најнеупитнију државну догму!
2. Остварење идеја радикалних феминисткиња
Раније сам мислио да радикалне феминисткиње желе да жене у друштву уживају привилегије. После усвајања” „Националне стратегије за побољшање положаја жена и унапређивање родне равноправности (2009-2015)” знам да је то није само жеља малобројних радикалних феминисткиња, него званична државна политика. Размотримо захтеве те „Националне стратегије”, имајући у виду његову презентацију у билтену „Век борбе за женска права”, ког је 8. марта 2009. објавила Управа за родну равноправност Министарства рада и социјалне политике. Укажимо да тај билтен, који садржи идеје „Националне стратегије”, заправо садржи дискриминаторну политику према мушкарцима.
3. „Родна равноправност”
У горепоменутом билтену нема ни једне речи о дискриминацији према мушкарцима. Таква могућност се чак изричито негира. Па ипак, анализа његовог садржаја управо то сугерише. Основна идеја радикалних феминисткиња јесте та да се уведе „родна равноправност”. Шта је то? То је нови термин политичке коректности. Он, и као термин, и као идеја, није добар. Зашто?
4. „Род”
Први проблем са синтагмом „родна равноправност” јесте лингвистички. Придев „родна” добијен је од именице „род” која у стандардном српском језику углавном има значење „сродства” – генетске („крвне”) повезаности одређених особа. То је основно значење и грчке речи genos, и латинских речи gens и genus, и енглеске речи gender. Међутим, у феминистичком новоговору реч „род” је попримила сасвим друго значење. „Род” ту означава друштвену конструкцију пола. Другачије речено, „род” је социјализацијом (васпитањем) обликован пол. То представља радикално удаљавање од његовог основног значења. Реч „род” у феминистичком жаргону није добра не само што је нова и тиме збуњујућа, него и стога што представља дубоко изопачење њеног основног смисла; у основном смислу реч „род” односи се на биолошко сродство, а у феминистичком смислу та реч се управно не односи на биолошко сродство, него на његову друштвену трансформацију.
Кључни разлог зашто реч „род” не треба користити у феминистичком смислу није лингвистички него научни: пол, као биолошка датост и „род” као друштвено уобличење пола немогуће је одвојити. Биолошке и друштвене утицаје не могуће је одвојити. Само пуком менталном спекулацијом то се може раздвојити. Не постоји научно оправдање за ту поделу. Подела на „пол” и „род” је вештачка умна конструкција и не треба је чинити. Она је хеуристички непродуктивна, штетна, уназађује антропологију (заправо, већ ју је срозала на предарвинистички стадијум).
5. „Равноправност”
Реч „род” је потпуно произвољна, а реч „равноправност” – код радикалних феминисткиња – потпуно обмањујућа. Док су либералне феминисткиње, – као уосталом и други либерали, – ту реч користили у њеном основном значењу: имање истих (једнаких) права, радикалне феминисткиње је употребљавају у супротном смислу – у смислу „имања женских повластица”. То је поприлична злоупотреба те речи. Доказ?
6. „Равноправност” је орвеловски израз за „равномерност”
Прва реченица Увода горепоменутог билтена гласи: „Успостављање пуне родне равноправности је један од значајнијих идеала савремених друштава” (стр. 2). Само мало! Да ли то идеал савремених друштава? Равноправан положај мушкараца и жена у већини савремених друштва остварен је знатно раније; код нас Уставом ФНРЈ 31. јануара 1946. И сви други наши устави прокламовали су полну равноправност. Од тог времена нико то није доводио у питање. За какву се онда то „равноправност” залажу савремена друштва када су је свуда већ остварила? Савремена друштва се заправо (фактички) залажу за полну равномерност. Реч равномерност слично звучи као и равноправност, али се од ње семантички веома разликује; равоправност подразумева да свако има иста права; равномерност подразумева да су сви равномерно заступљени. Полови могу бити (и треба да буду) равноправни, али то не значи да они могу (и треба) да у свему буду равномерно заступљени. Разлог? Полови се разликују биолошки (морфолошки, анатомски, физиолошки, ендокринолошки, неуролошки) и психо-ментално, па би стога било право чудо када би они у свим сегментима приватног и јавног живота били равномерно (подједнако) заступљени. Примера има где год гледали. На сваком пољу приватног и јавног живота могу се уочити полно дивергентне тенденције.
Полови нису међусобне искључиви, супротстављени; они само имају различите тенденције, склоности. С обзиром на ту научну чињеницу (коју потврђује безброј научних истраживања и безброј свакодневних, искуствених опажања) сасвим је разумљиво то што су полови неравномерно (различито) заступљени у скоро свим привредним и друштвеним установама.
7. Радикалнофеминистичка тежња ка равномерношћу
Савремено српско друштво (као и већина других друштава) остварило је захтев либералног феминизма – захтев да полови буду равноправни. Равноправност подразумева – метафорички говорећи – да мушкарци и жене почну трку са истих стартних позиција. Но, како се полови природно разликују (као и мушкарци и жене међусобно) сасвим је разумљиво што један пол побеђује – метафорички говорећи – у једној спортској дисциплини, а други у другој.
Циљ радикалних феминисткиња не састоји се у томе да полови почну трку са једнаких позиција, него да на циљ стигну у исто или у приближно исто време. То је поприлично различит циљ. Да бих ја стигао на циљ у трци на 100 метара једнако као и неки професионални спринтер било би потребно да имам барем 90 метара предности. Уколико желимо једнак резултат, потребно је некоме (збор различитих природних способност) дати одређене привилегије. То је управо оно за шта се залаже радикални феминизам. Имајте то увек на уму када у феминистичкој публицистици наиђете на израз „равноправност”.
