Federiko Garsija Lorka (Federico Garcia Lorca)

  • Začetnik teme Začetnik teme Lada
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
L

Lada

Legenda
Poruka
52.167
Federiko Garsija Lorka (Federico García Lorca) je bio španski pjesnik, dramski pisac i pozorišni reditelj. Rođen je 05. juna 1898. godine u Fuente Vakerosu u Španiji, a umro je 19. avgusta 1936. godine u okolini Alfakara u Španiji. Međunarodno priznanje dobio je kao član udruženja koga su činili pjesnici predstavnici futurizma, simbolizma i nadrealizma. Lorka je ubijen na početku Španskog građanskog rata. Njegovi posmrtni ostaci nikada nisu pronađeni. Danas se njegovi radovi smatraju španskim nacionalnim kulturnim blagom.
Federiko Garsija Lorka i Salvador Dali prvi put su se sreli u Madridu 1923. godine na društvenom događaju Akademije lijepih umjetnosti San Fernando. Lorka je među prvim stigao na ovaj događaj, a onda se pojavio Dali koji je neobičnom odjevnom kombinacijom plijenio pažnju svih prisutnih, a naročito je oduševio Lorku. Tada su se upoznali i bio je to samo, početak jednog velikog prijateljstva. Vremenom su se sve više upoznavali. Njihovo prijateljstvo je raslo. Obojica su bili veliki umjetnici, koji su se obostrano cijenili. Dali je Lorku smatrao fenomenom pjesništva, a Lorka je bio fasciniran Dalijevim stilom u slikarstvu. Međusobno su se dopunjavali kroz različite stavove o umjetnosti. Za vrijeme studija zajedno su istraživali novitete u slikarstvu, filmu, muzici i književnosti. Podsticali su jedan u drugom interesovanja kroz avangardne pokrete. Iako je ovo veliko prijateljstvo u periodu od 1923. do 1928. godine prolazilo razna iskušenja, njihov veliki međusobni uticaj odredio je pravac u njihovom radu. U trenucima razdvojenosti, komunikaciju su ostvarivali brojnim pismima. Čak su i praznike provodili zajedno, najčešće sa Dalijevom porodicom, u ljetnikovcu na plaži. Velika razdvojenost je nastupila od 1927. godine, kada je Lorka morao da se vrati u Granadu, a Dali u vojsku na godinu dana. U ovom periodu Lorka je napisao „Odu Salvadoru Daliju“ i tako izrazio svoju tugu zbog njihove razdvojenosti. Dali je to učinio stvarajući brojne slike na kojima se poklapaju njihovi likovi. Kraj života i smrt Kada je izbio Španski građanski rat Lorka je provodio vrijeme u Granadi. Fašistički vojnici su Lorku strijeljali, a potom njegovo tijelo bacili u jedan od neoznačenih grobova, dana 19. avgusta 1936., u njegovoj 38 godini života. Pokušan je da se uništi svaki njegov trag ili dokaz o njegovom postojanju. Uništena su sva njegova djela, čak je i samo spominjanje njegovog imena bilo je strogo kažnjivo. Međutim, Lorka je za kratko vrijeme postao simbolom fašističke tiranije.

 
Poslednja izmena:
Španski građanski rat odveo je hiljade ljudi u neobeležene masovne grobnice, čije iskopavanje večito koče politički razlozi. Veliki pesnik i dramaturg Federiko Garsija Lorka postao je simbol potrage za istinom, premda njegovi posmrtni ostaci do dan-danas nisu pouzdano pronađeni.
Osamnaestog avgusta 1936, ili možda devetnaestog, ne zna se zasigurno, Federiko Garsija Lorka odveden je iz zatvorske ćelije u Granadi nekud u brda severoistočno od grada. Moguće je da je noć (ili svega nekoliko sati, i tu postoje različiti podaci) proveo u dečjem letovalištu Kolonija, koje je na početku španskog građanskog rata pretvoreno u prolazni logor za osuđenike; a moguće je i da su ga držali u parkiranom automobilu. Tokom sati koji su prethodili pogubljenju Lorka je ili pušio i, ophrvan beznađem, razgovarao sa drugovima iz ćelije, ili je nem sedeo između dva naoružana čoveka koji su ga čuvali a kad je shvatio da ga vode na paseo, poslednju šetnju, navodno je tražio sveštenika. (Prema ovoj verziji, rečeno mu je da trenutno u blizini nema nijednog.) Možda je bio i mučen: jedan od njegovih dželata kasnije se hvalio da mu je „ispalio dva metka u dupe, kad je *****”. Ipak, kao i mnoge druge glasine o Lorkinim poslednjim trenucima, ni ova nije potvrđena.

U trenutku kad je ubijen, Lorka je imao trideset osam godina. Sa dvadeset i nešto napisao je Ciganski romansero, zbirku balada s kojom je gotovo odmah postao najslavniji španski pesnik, a fantastični uspeh njegovih andalužanskih tragedija (Krvave svadbe i Jerma) doneo mu je i titulu jednog od najvećih dramskih pisaca. Od detinjstva je bio opsednut svojom smrću, pa i pojedinostima oko sopstvene sahrane. Salvador Dali, Lorkin blizak prijatelj, a možda i Lorkina ljubav, pričao je kako je Lorka, još za studentskih dana u Madridu, ponekad umeo da inscenira svoju sahranu, da opisuje položaj leša, zatvaranje kovčega i klimanje pogrebne povorke po neravnim kaldrmisanim ulicama. „U toj igri proces raspadanja trajao je pet dana”, prisećao se slikar. Pesnik u Njujorku, zbirka koju je Lorka napisao tokom jednogodišnjeg boravka u SAD i na Kubi 1929-30, sadrži nekoliko aluzija na ubistvo, svih u prvom licu, a među njima su i ovi stihovi iz pesme „Bajka i kolo trojice prijatelja”:

Kad iščezoše čisti oblici
Pod zrikom belih rada,
Shvatih da bejah ubijen.

.
Lorkina slava pronela se i van Španije. Krvave svadbe bile su hit u Buenos Ajresu, a Lorka je došao na jedno izvođenje, šarmirao Pabla Nerudu i iznervirao Horhea Luisa Borhesa. Među njegovim prijateljima Amerikancima bili su i Mildred Adams, novinarka Timesa, i izdavač i kritičar Heršel Brikel, koji je tvrdio da ne zna nikog ko bi bio „bliži pojmu genija” nego što je to Lorka. Potraga za Lorkom počela je gotovo čim se pročulo da je pesnik nestao. Oktobra 1936. H. Dž. Vels, predsednik londonskog PEN-kluba, poslao je telegram vojnom namesniku Granade i zahtevao obaveštenje o svom „istaknutom kolegi”. Ipak, iako je bilo sasvim jasno da je ovaj pisac svetskog glasa prosto nestao, vlasti se jesu potrudile da odgovore: čitav tekst namesnikovog telegrama glasi: „Ne znam gde se nalazi don Federiko Garsija Lorka”.

Sada, gotovo sedamdeset godina kasnije, možda konačno možemo da odgovorimo na neka pitanja vezana za Lorkino ubistvo. U sklopu zakasnelog suočavanja sa zločinima počinjenim tokom građanskog rata, dobrovoljci širom Španije pokušavaju da lociraju stotine masovnih grobnica i da ih, ukoliko je to moguće, i otvore. Kao što sablasno anticipiraju stihovi iz Pesnika u Njujorku („Obigraše kafane, groblja i crkve,/otvoriše burad i ormane,/ polomiše tri kostura da bi im iščupali zlatne zube”), sada se traga za onim što je od Lorke uopšte moglo ostati.

Ekshumacije se u Španiji uglavnom odvijaju vikendom, delimično da bi se izašlo u susret porodicama žrtava, ukoliko žele da prisustvuju, ali najviše zbog ljudi koji obavljaju ekshumacije, pošto oni to rade volonterski. Nedavno sam jedne subote prisustvovala takvoj jednoj ekshumaciji u Vadokondesu, gradiću u pokrajini Burgos, dva sata vožnje od Madrida na sever. Vadokondes ima nekoliko uličica s kamenim kućama i kafanicu, a seljaci u okolini gaje šećernu repu, koja je u tom trenutku upravo bila zrela za skupljanje i ležala u velikim gomilama posred njiva. Grobnica je bila nedaleko od puteljka za traktore, koji je nestajao negde u šipragu, i nije je bilo lako pronaći; kad sam stigla do nje, već je bila iskopana jama dubine jednog metra, u tamnocrvenoj zemlji nalik retkom testu. Sa dna je štrčalo nekoliko kostiju, crvenkastih kao i zemlja.

Ekshumaciju su vodili Fransisko Ečeberija, profesor sudske medicine na Baskijskom univerzitetu u San Sebastijanu, i njegova žena Lurd Erasti, arheolog. S njima je bilo nekoliko studenata, kao i njihova trinaestogodišnja ćerka Igone. Studenti su špahtlicama uklanjali zemlju oko kostiju dok je Ečeberija baštenskim makazama sekao korenje koje se uhvatilo između leševa. Kad god bi neko od studenata naišao na nešto što treba skloniti, dugme, recimo, ili čauru metka, Ečeberija bi pozvao Igone da to uvije u staniol i stavi u kutiju. Kad sam je pitala na koliko je ekshumacija bila, Igone je samo slegnula ramenima, ko bi to sve zapamtio.

Frankove trupe vode ljude na pogubljenje.
Kako je jutro odmicalo, pojavljivalo se sve više ljudi: španska ekipa koja snima dokumentarac, austrijska ekipa koja snima dokumentarac, jedan novinar iz Francuske, i deca, unuci i praunuci pokojnika. Porazgovarala sam s Hoseom Marijom Rohasom Ruisom, koji preko nedelje radi u drogeriji u gradiću Aranda de Duero. Rohas je dobrovoljac Društva za očuvanje istorijskog pamćenja, i planirao je ovu ekshumaciju gotovo godinu i po dana. Kaže da je s mukom dolazio do pravih informacija o lokaciji: na prvom mestu na kom su kopali, desetak metara od ovog, nisu pronašli ništa.

„U selima još vlada strah”, rekao mi je. „Kad hoćeš da popričaš s nekim, odmah te odguraju u sobu i spuste roletne. Još se skrivaju.” Rohas je računao s tim da će na ovom mestu pronaći tela šestorice muškaraca, svih iz susednog sela Santa Krus de la Salseda; svi su, kao i Lorka, ubijeni 18. ili 19. avgusta 1936. Rohas je uspeo da otkrije imena petorice, ali mu je šesti nedostajao. Kad sam ga upitala zašto toliko vremena posvećuje ovoj stvari, odgovorio je: „Ne mogu to baš tako lako da objasnim. Čini mi se da mislim isto kao što je mislila i većina ljudi sahranjenih ovde, i da sam bio te zle sreće da se rodim baš tada, i ja bih sigurno završio u nekom jarku.”

Rođaci žrtava stigli su na ekshumaciju iz svih krajeva Španije. Jedan čovek iz Bilbaoa kaže da je gledao kako mu oca, seljaka s levičarskim političkim shvatanjima, odvoze na seoskim kolima, da bi, svega nekoliko sati kasnije, neko došao biciklom do njegove majke i rekao da joj je muž mrtav. Žena iz Arande de Duero seća se da je videla kako joj odvode dedu. Deda je bio socijalista i imućan seljak, odveli su ga baš kad je prodao nekoliko ovaca i dobio za njih tri hiljade peseta, pozamašna suma u to vreme. Deda očigledno nije shvatao kuda ga vode, pošto je poneo i novac. Jedna žena iz Madrida kaže da se njen otac, kovač, nije ni zanimao za politiku; pogubljen je, tvrdi ona, samo zato što je jedan drugi kovač, čovek s vezama u lokalnom ogranku falange, hteo da mu preotme kovačnicu.

„Jednu stvar moramo da razjasnimo”, rekao je Ečeberija. „Ovde nije bilo rata. Ovo je bila čista odmazda. Španski građanski rat trajao je tri godine i bio je veoma okrutan, ljudi su se ubijali. Ali ima i krajeva u Španiji u kojima se nije ratovalo a u kojima ipak ima toliko zajedničkih grobova.” Neki rođaci su izgleda čak i znali kako se ubice zovu, ali nisu bili spremni da to kažu. No, svi su tvrdili da je lokalna „crna lista” sačinjena uz pomoć seoskog lekara koji se pak konsultovao sa seoskim sveštenikom. „Sveštenik je bio pomagač u ubistvu”, rekao je jedan čovek. „Zvao se don Emeterio.”

Negde predveče Ečeberija je pozvao sve da se okupe oko jarka. U grobnici je bilo nekoliko nabacanih kostura. Zemlja oko njih više nije bila crvenkasta već zagasito mrka, boje kakaoa. Do večeri je valjalo završiti pripremu terena, kako bi se ljudi sutra vratili i sklonili kosti. Ečeberija je upitao da li neko od članova porodice želi da kaže nešto. Raspoloženje, i inače tmurno i pomalo nalik onom koje vlada na klinikama, odjednom se promenilo. Javila se sestra one žene koja je videla kako joj odvode dedu. „Mi smo se okupili, ali moja majka, ona je najviše propatila”, rekla je i rasplakala se. „Ona se teško borila u životu. A mi, braćo moja i sestre, mi sad osećamo tugu i bol zbog svega toga. Ne bes, iako ne zaboravljamo, samo tugu.”
 
U gradu Monte Torosos, u pokrajini Valjadolid, postoji masovna grobnica u kojoj se nalazi možda i čitavih hiljadu leševa. U Orgivi, gradiću u pokrajini Granada, nalazi se grobnica koja sadrži tri hiljade, a u Meridi, u Estremaduri, grobnica s možda čitave tri i po hiljade leševa. U poređenju s njima, grobnica u Vadokondesu relativno je beznačajna. Ona u kojoj je skončao Lorka još je manja. Smatra se da se u njoj nalaze četiri tela: pesnikovo, telo učitelja Dioskora Galinda Gonsalesa, čoveka bez noge, i dva banderiljera bliska anarhističkim krugovima, Hoakina Arkoljasa Kabesasa i Fransiska Galadija Melgara. Ipak, s obzirom na osetljivi konsenzus koji čini temelj španske demokratije, teško da bi neka druga ekshumacija mogla biti politički delikatnija.

Moderna španska politika u znatnoj meri počiva na svesnom i kolektivnom zaboravu. Španski građanski rat počeo je u leto 1936. godine, kada je Franko izveo vojni puč protiv Druge republike, pa do proleća 1939, kad su republikanske snage konačno poražene. Postoje procene da je za to vreme stradalo oko petsto hiljada ljudi. Od tih petsto hiljada, oko stotinu hiljada je pogubljeno, a među pogubljenima ima tridesetak hiljada ljudi kojima se zameo svaki trag. Među ljudima koji su ubijeni i bačeni u grobnice pored drumova bile su sindikalne vođe, anarhisti i članovi Komunističke partije, ali jednako ste loše mogli proći i ako ste učitelj ili uspešan apotekar. Izgleda da su mnoge žrtve odabrane na osnovu onog što je romansijer i flozof Migel de Unamuno, Lorkin poznanik, nazvao „duhovnom gubom Španije: resentiman, zavist, mržnja prema inteligenciji”.
Posle rata, zvanična politika Frankovog režima onemogućavala je ne samo javnu, nego čak i privatnu raspravu o tome šta se desilo s nestalima. Lorka je bio zabranjen do 1954. godine, kada je Franko dozvolio da se objavi novo izdanje nečeg što je bez osnova nazvano Sabranim delima, ali čak i tada su okolnosti pod kojima je Lorka stradao ostale tabu. Više od tri decenije Lorka je ležao u neobeleženom grobu, a kad je lokacija, ili ono što se smatralo lokacijom, i zvanično otkrivena, 1971. godine, to je najvećim delom bilo rezultat truda Lorkinog biografa, Irca Ijena Gibsona.

Posle Frankove smrti 1975, činilo se da je zvanično suočavanje s prošlošću neophodno koliko i nemoguće. „Da ste u to doba obilazili sela po Španiji, kao što ja jesam, pomislili biste da mržnja u njima ključa i samo čeka kad će da eksplodira”, rekao mi je Pol Preston, profesor na London School of Economics i jedan od najpriznatijih stručnjaka za savremenu istoriju Španije. „Ali to se nije desilo, kao što znamo. A ja bih, sa stanovišta sociologa, rekao da se to nije desilo zato što posle onako krvavog građanskog rata i posle onako stravične represije i posle četrdeset godina diktature većina ljudi smatrala da treba učiniti sve samo da se izbegne još jedan građanski rat.” Prelazak na demokratiju, kaže Preston, bio je „stvar nagodbe između umerenih ljudi iz Frankovog režima i umerenih ljudi iz demokratske opozicije, koji su se složili oko toga da po prošlosti ne treba kopati.” U Španiji se nije sudilo nijednom pripadniku diktatorskog režima, niti je došlo do „otkrivanja istine i pomirenja”, procesa kakav je postojao u Čileu ili Južnoj Africi. U pokušaju puča 23. februara 1981, kad su na ulice Valensije izvedeni tenkovi a parlament danima bio pod opsadom, na videlo je izašao sav strah Španaca da će se sve vratiti na staro.

Španska vlada se čak i sad, mada nekako poluzvanično, opire kritičkom preispitivanju prošlosti. Od 1996. većinu u parlamentu ima Narodna stranka, Partido Popular, partija desnog centra koja delom vuče svoje korene iz Frankovog režima. Negde 2002. ispostavilo se da je vlast uplaćivala novac poreskih obveznika na račun Nacionalne fondacije Francisko Franko, na čijem je čelu Frankova ćerka Karmen i koja, pored brojnih drugih aktivnosti, održava i Vođin grob i sveže cveće na njemu. Ne zadugo potom premijer Hose Marija Asnar i nehotice je podigao tiraž jedne u suštini profrancističke istorije građanskog rata kad je rekao da je to knjiga koju će čitati preko leta. (U Mitovima građanskog rata, Pio Moa, nekadašnji pripadni komunističke gerile, krivicu za čitav rat svaljuje na levicu.)U vicu koji je nedavno kružio Internetom, Franko ustaje iz mrtvih, pa pogleda razne funkcionere Narodne stranke i otkrije mnoga poznata imena. „Gle, pa je li ovo moj prijatelj?” pita svaki čas. „Ne, nego njegov sin”, glasi odgovor, sve dok Franko ne stigne do Manuela Frage Iribarne, koji je šezdesetih radio u Ministarstvu za informisanje a koji je sada premijer pokrajinske vlade u Galiciji. „A, opet sin”, kaže Franko. „Ne, nego tvoj prijatelj!” – Asnarova vlada odbila je da snosi troškove, pa i odgovornost za otkrivanje masovnih grobnica po Španiji, ali ipak plaća ekshumiranje zemnih ostataka pripadnika Plave divizije, koja se zajedno s nacistima borila na istočnom frontu. Početkom decembra 2003. u donjem domu parlamenta održana je omemoracija za Frankove žrtve, a Narodna stranka nije htela da učestvuje u njoj zato što ta ceremonija, kako je rekao portparol stranke, znači „povratak u prošlost”, a on „ne donosi ništa pozitivno”.
 
U takvoj situaciji ekshumacija Lorkinog tela postaje naročito značajna. „Zato što je Lorka bio tako čuven, njegova smrt je dobila simbolično značenje”, kaže Soledad Foks, profesor za špansku i uporednu književnost na Vilijamsovom koledžu, žena čiji su rođaci ležali po Frankovim zatvorima. „Trebalo je zastrašiti ostale. A ima i neke ironije u tome što Lorka, budući tako čuven, personifikuje čitav proces ekshumiranja. Njegova slava održava sećanje na tragičnu istoriju španskog građanskog rata.”

Kad govore o tome zašto ne govore o svojoj istoriji, Španci pominju „pakt ćutanja”, el pacto del silencio, i pod njim uglavnom podrazumevaju odluku vlasti da izbegava suđenja i zvanične istrage, ali ovaj termin u mnogim porodicama ima sasvim drugačije značenje.

Emilio Silva je suosnivač Društva za očuvanje istorijskog pamćenja. Njegov deda, koji se takođe zvao Emilio Silva, ubijen je 16. oktobra 1936. godine, zajedno s još desetak ljudi, i sahranjen na neobeleženom mestu. Silvina baba nadživela je svog muža za šezdeset godina. „Baba je umrla kad su meni bile trideset dve”, pričao mi je Silva u jednom madridskom kafeu. „Kad sam bio dete, provodio sam kod nje čitavo leto. Nikad ni reč nije rekla o dedi. Ništa, nikakvo objašnjenje. Kad bi se cela porodica okupila na ručku i moj otac ili stričevi počeli da govore o prošlosti, pa bi se vratili u četrdesete, baba bi tad samo rekla, dosta, i svi su znali zašto to kaže.”

Silva sad ima trideset osam godina, ima tamnu talasastu kosu, crne oči i nekako je dražesno rastrojen. (Tokom našeg razgovora bar je deset puta razgovarao na mobilnom i tri puta odlazio da preparkira kola kako ne bi platio kaznu.) Po profesiji slobodni novinar, Silva je u proleće 2000. godine radio na romanu u kom iznosi priču svog dede i dva emigranta republikanca koja se vraćaju kući posle dugog niza godina provedenih u Argentini. Da bi pribavio istorijske podatke za knjigu, Silva je otišao u Viljafranku del Bjerso, nadomak grada Leona, gde je njegov deda držao radnju.

Kad se već zadesio u tom kraju, Silva je rešio da se raspita da li neko možda zna nešto o dedinoj smrti. Međutim, ljudi bi mu uvek pričali sopstvene jezive priče. „Ne znam”, rekao mu je jedan, „ali kod mene na njivi, tamo gde sadim paradajz, tamo ima tri tela.” Drugi starac mu je rekao: „U ovom selu više ljudi imaš van groblja nego na njemu.” Konačno, Silva je naišao na čoveka koji se seća da se u noći kad je Silvin deda ubijen probudio od pucnjave: imao je deset godina, i seća se da je, onako preplašen, otrčao kod roditelja u krevet.

„Rekao i je da odem u susedno selo”, priča Silva. „Ideš prvo glavnim drumom, pa onda dođeš do jednog drugog koji vodi do centra, i baš tu, na raskrsnici, tu ti je grob. Krenuo sam peške, i kad sam stigao do raskrsnice, tamo je već bio neko, šetao je s rukama na leđima i gledao u brda. Rekao sam mu, dobar dan, morate mi pomoći. U redu, šta je? Tražim grob trinaestorice ili četrnaestorice ljudi iz građanskog rata. A čovek na to reče, ovde, ispod ovog oraha, tu ti je grob.” Silva je potom saznao da u tom selu, Prijaransi del Bjerso, nije nikakva tajna da ovaj grob postoji. Iz patriotskih pobuda, tadašnji seoski učitelj, blizak novoj vlasti, doveo je đake da vide šta se to tamo dešava. Nije čudo da oni koji su prisustvovali zakopavanju leševa to dobro pamte i decenijama kasnije.
Silva je prvo napisao članak o onom što je otkrio u Prijaransi del Bjerso. U tekstu pod naslovom „I moj ded je jedan od nestalih”, objavljenom u Leonskoj hronici, glavnom dnevnom listu Leona, Silva je ljude nestale u španskom građanskom ratu poistovetio s ljudima nestalim u „prljavim ratovima” u Čileu i Argentini. Među brojnim reakcijama na taj članak bio je i odgovor jednog arheologa čija je majka odrasla u Prijaransi. On je rekao da je čitavog svog života znao gde se ta grobnica nalazi, i ponudio se da učestvuje u iskopavanju ostataka. No, i pored svega što je uspeo da sazna, Silva je tek trećeg dana iskopavanja naišao na dokaz da se nalazi na mestu na kom je grob: đon nečije cipele. „Bio je to jedan od najupečatljivijih momenata u mom životu”, rekao mi je Silva.

Ekshumacija takozvane trinaestorice iz Prijaranse, 28. oktobra 2000. godine, bila je prva ekshumacija te vrste u Španiji. „Hteo sam samo da identifikujem dedino telo i da ga sahranim pored babe”, rekao mi je Silva. „Ali tokom tih nekoliko dana koliko je ekshumacija trajala, mnogi stari ljudi, mahom žene, dolazili su i pričali nam priče nalik onoj kakvu sam i ja znao iz svoje porodice. Tražili su braću i očeve.” Zajedno s nekolicinom ljudi koji su mu se obratili, Silva je osnovao grupu koja će koordinisati ove istrage, Društvo za očuvanje istorijskog pamćenja.
 
Ono malo informacija koje imamo o Lorki iz tog perioda dolazi od braće Rosales, a Gibson je uspeo da stupi u kontakt sa četvoricom njih. Sudeći po njihovim pričama, pesnik je poslednje dane slobode proveo uglavnom slušajući radio, prelistavajući katoličke dnevne novine Ideal i svirajući klavir koji je porodica Rosales premestila u njegovu sobu. Čitao je dela Gonsala de Bersea, monaha iz srednjeg veka, i pričao kako namerava da napiše epsku poemu po uzoru na Izgubljeni raj. Kad god bi kuću preleteo republikanski avion, Lorka bi se sakrio pod krevet. U jednom trenutku Lorka i Luis Rosales planirali su da zajedno napišu elegiju u čast svim poginulim, kojoj god strani da su pripadali. Ubrzo potom, 16. avgusta, Lorku je uhapsio istaknuti lokalni fašista Ramon Ruis Alonso. (Tog istog dana streljan je Lorkin zet, Končin muž, socijalista tek izabran na mesto gradonačelnika Granade.) Gibson je čak uspeo da stupi u kontakt i s Ruisom Alonsom, koji je priznao da je priveo Lorku ali se „pred raspećem“ zaklinjao da je to sve što je on učinio u čitavoj toj stvari, „od početka do kraja“. Gibson ni dan-danas ne može sa sigurnošću da kaže da li mu je Ruis Alonso rekao istinu ili nije. „Mislio sam da će neko drugi preuzeti stvar i saznati nešto novo, ali to se nije dogodilo“, rekao mi je. (U međuvremenu, Ruis Alonso je umro.)

Od Fuente Vakerosa Gibson je krenuo na zapad. Nekada pospan brežuljkast krajolik oko Grenade sada je bio načičkan nizovima identičnih vila. Nedaleko od grada Alfakara prošli smo pored izvora Ajnadamar, Vrelo suza, kako su Arapi, koji su vladali ovim krajem od početka XIII veka sve do 1492. godine nazvali to mesto. Svuda su nicale nove kuće. Vozili smo se još malo uzbrdo, i onda došli do mesta na kom je, kako Gibson veruje, sahranjen Lorka.

Lorkin grob Gibsonu je 1966. pokazao čovek kog su zvali komunista Manolo i koji je tvrdio da ga je baš on iskopao. Dvadeset godina kasnije, 1986, na tom mestu napravljen je mali park, a grob je označen sivom granitnom pločom. Gibson mi je rekao da on, doduše, veruje da mu je Manolo rekao istinu, ali ne isključuje ni mogućnost da se Lorkino telo nalazi na nekom sasvim drugom mestu. Ima glasina koje kažu da su nacionalističke vlasti, uznemirene zbog pažnje koju ovaj mrtvi pesnik privlači, iskopale telo ne mnogo pošto je ono sahranjeno i prebacile ga na neko drugo mesto. Opet, ima i glasina koje tvrde da je Lorka u stvari pokopan u susednom gradu, u masovnoj grobnici poznatoj kao jaruga, el barranco, u kojoj ima možda i sedamsto leševa.

1618080525437.jpeg
 
Dok smo se Gibson i ja šetali parkićem, koji ima mali amfiteatar i klupe ukrašene citatima iz Lorkine poezije, prošli smo pored grupe starijih turista Španaca koji su se upravo vraćali u autobus. „Možda ja jesam primitivan“, rekao mi je Gibson i pokazao na grob, „ali voleo bih da mogu da znam da li su ostaci velikog pesnika tu ili nisu.“ Zastavši pored granitnog spomenika, osetila sam da potpuno razumem tu želju za izvesnošću. Dok se telo ne nađe, Lorkina smrt ostaće nerešena u jednom važnom smislu te reči – a njegove su ubice verovatno upravo to i htele. Opet, i ekshumacija koja ne bi dala nikakve rezultate sasvim bi se dobro slagala s Lorkinim morbidnim senzibilitetom. „I ne nađoše me“, kaže Lorka kad opisuje potragu za njegovim sopstvenim telom u „Bajci i kolu trojice prijatelja“:

„Ne nađoše?
Da, ne nađoše me.
Al saznade se da šesti mesec pobeže ka bujici,
i da se more priseti, najednom,
imena svih svojih davljenika!“
 
GAZELA STRASNOG PRISUSTVA

Hocu da voda ostane bez korita.
Hocu da vetar ostane bez doline.

Da noc ostane bez ociju
i moje srce bez zlatnog cveta.

Da volovi razgovaraju sa sirokim liscem
i da glista umre u hladu.

Da blistaju zubi lobanje
i da zuta boja preplavi svilu.

Mogu da podnesem suton zelenog otrova
i slomljene lukove gde pati vreme.

Ali ne pokazuj mi svoju cistu nagotu
kao otvoreni crni kaktus u siblju.

Ostavi me sa ceznjom tamnih planeta
ali ne pokazuj mi tvoj svezi struk.
 
ŽELJA


Samo tvoje toplo srce,
i ništa više.

Moj raj je polje
bez slavuja
i lire,
s jednom skromnom rijekom
i malenim vrutkom.

Bez ostruge vjetra
u hvojama,
bez zvijezde što bi htjela
listom biti.

Golema svjetlost
koja bi bila
krijesnica
druge svjetlosti,
u nekom polju
skrhanih pogleda.

Čisti počinak
i tamo cjelovi naši,
zvonki madezi jeke
rastvorili bi se u daljini.

I tvoje toplo srce,
i ništa više.
 
PESNIK MOLI SVOJU LJUBAV DA MU PIŠE

Ljubavi moje krvi, smrti živa, nema,
zalud očekujem reč pisanu tvoju
i mislim s cvetom koji gubi boju,
kad živim bez sebe, bolje da te nemam.

Uzduh je besmrtan. Stena, mira puna,
ne poznaje senu nit se od nje krije.
Srcu unutrašnjost od upotrebe nije
onaj med smrznuti što ga toči luna.

No ja to potrpeh. Razdreh vene za te,
a tigar i golub u tvojem struku
od bola ujeda i ljiljana pate.

Stog rečima ispuni moju ludu muku,
ili me pusti da živim u tišini,
u noći moje duše večnoj pomrčini.
 
PESMA DANU KOJI ODLAZI
F. G. Lorka

Kako mi je teško
da te pustim da odeš,dane!
Odlaziš pun mene
a kad se vraćaš, ne poznaješ me.
Kako mi je teško
ostaviti na tvojim grudima
moguća ostvarenja
nemogućih minuta.

U predvečerje
Persej ti kuje okove.
Ti bežiš na breg
ranjavajući noge.
Ne mogu te privući više
ni moje telo, ni moj plač,
ni reke kraj kojih snivaš
svoj zlatni popodnevni san.

Sa istoka na zapad
nosim tvoju okruglu svetlost.
Tvoju veliku svetlost što drži
moju dušu u neprekidnoj napetosti.
Sa istoka na zapad...
Kako mi je teško da te nosim
sa tvojim pticama
i tvojim rukama od vetra!
 
Romansa mjesecarka

Zeleno, volim te zeleno.
Zeleni vjetar. Zelene grane.
Barku na zelenom moru
Konja u zelenoj gori.
Sa sjenkom oko svog pasa
Ona na terasi sanja,
Puti zelene i kose,
S ocima od srebra hladna.
Zeleno, volim te zeleno.
Ispod ciganskog mjeseca,
Stvari sto je posmatraju
Ona ne moze da gleda.

Zeleno, volim te zeleno.
Velike ledene zvijezde
Doloaze sa ribom sjjene
Sto svitanju put prostire.
Smokva se uz vjetar tare
Grubom korom svojih grana,
A suma iskusna lija,
Ljutite agave svija.
Ko ce doci? I otkuda?
Na terasi ona spava,
Kose zelene i puti,
I o gorkom moru sanja.

Kume ja mjenjati zelim
konja svog za kucu njenu,
konjsku ormu za zrcalo
I svoj noz za njezin veo.
Iz kanjona Kabra kume

Krvareci stigoh evo.
Kad bih ja to momce mogo
sporazum bi sklopljen bio,
ali ja vise nisam ja
kuca vise moja nije.
Kume umro bih na odru
ako moze od celika
zastrtom holandskim platnom
dolicno, ne zalec svijeta.
Zar ne vidis moju ranu
Od grudi do grle cvijeta!
Tri stotine crnih ruza
na bjelini tvog prsnika.
Mirisna ti krv natapa
Pojas oko struka gipka.
Al’ ja nisam vise ja,
Nit je kuca vise moja.
O pusti me da se uspnem
do balkona visokoga;
pusti me uzaci pusti
do balkona zelenoga.
Do balkona mjeseceva
Odakle se voda slijeva.

Dva kuma se vec uspinju
Ka visokim balkonima,
A za sobom ostavljaju
Trag od krvi i od suza.
Trepere na krovovima
Laki limeni ferali.
Hiljadu kristalnih defova
Zoru sto se radja pali.

Zeleno, volim te zeleno,
Zeleni vjetar i grane.
Dva su kuma uspela se.
Raskosni vjetar ostavlja
Cudan okus na usnama
Mente, zuci i bosilja.
Gdje je reci meni kume
Tvoja kcerka miljenica?
Kolko puta cekala te
Na balkonu zelenome!
Kolko puta cekat ce te
Crne kose hladna lica!

Iznad zrcala studenca
Ciganka se njise jedna.
Puti i kose zelene
Ociju od srebra ledna.
Nad vodom je podrzava
Smrzla siga mjeseceva.
Noc je postala intimna
Kao neki trg maleni,
A na vrata udraju
Grubo pijani zandari.
Zeleno volim te zeleno.
Zeleni vjetar. Zelene grane.
Barku na moru zelenom
Konja u gori zelenoj.
 
PAPIRNATA PTICA

O, papirnata ptico!
Orlu dečiji
s perom od sloga
štamparskog,
bez gnezda
i bez druga!
Ruke tajanstvom okriljene,
ovilenjačene,
sazdale su te u sobnom miru
jesenje noći jedne
kad umiru
ptice,
i dugi lelek kiša s ulice
čini da zavolimo lampe svetlost meku,
srce i knjigu neku
beloputu..
Stvorena
tek da tren poživiš koji
u dvorcu od karata tu što stoji,
beo i krinu lelujavom sličan,
razmisljaš sama,
slepa
i bez krila,
o tome da si možda mogla biti
groteskni pajac što visi o niti,
barka, lišena cilja svog i puta,
što bez vesala i bez jedra luta,
ili magare tuzno
kog su deca mala
Pegazom svojim s podsmehom nazvala.
U tim mislima
i humora ima.
A ti, koju ćud slučaja načini
od kore znanja,
smeješ se sudbini
i vičeš: ''Beli cvet neće umreti,
neće umreti mali Luicito!
Jutro je večni,
večni izvor rose!''
No kako ne veruješ u ono što kažeš,
ni deca zato neće razumeti,
otkuda mrak što iza zvezda pada
i otkud mrak što u tvom dvorcu vlada.
Sa kulom od karata dokle pada
stanište tvoje plavo,
iznenada
jastreba vidiš gde se obrušava.
(O, tek rođena
peno, koja kola
nad uzburkanom vodom
živog bola!)
I nestaješ u tom plamenom kljunu
uz kikot dečji što sobom odzvanja,
dok tata ćuti, da se ne probudi
bol vetrom ljuskan u crnilu granja.
Klovnovska ptica iščezla je tako,
na drugom mestu opet da se javi,
noseći u svom kljunu tvoju dušu
feniksa večnog s nimbusom na glavi.
Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.
Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.
Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!
Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.
Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.
I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.
I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.
 
ŠKOLJKA

Doneli su mi na dar jednu školjku.
U njoj je pevusilo more
iz atlasa
i preplavilo moje srce vodom
i ribama
od sene i od srebra.
Doneli su mi na dar jednu školjku.

Seviljska pesmica
U narandžama
jutro se ogleda.
Pčele od zlata
traže kaplju meda.
A gde da nađu meda,
Izabela?
On je u modrom svetu,
Izabela.
U cvetu ruzmarina
oko tvog čela.
(Stolica od zlata
za Mavra Ferhata,
a njegovoj ženi
tronožac drveni!)
U narandžama
jutro se ogleda
 




​

Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali sa vetrom.

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.
Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.
Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.
Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.
Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.
Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.
Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.
Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!
Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.
Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.
Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.
Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.
I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.
I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.

1618914609195.png
 
Romansa mesečarka

Pesma „Romansa mesečarka“ jedna je od osamnaest romansi iz Lorkine zbirke „Ciganski romansero“. To je zbirka, koja, kako sam naslov kaže, sadrži pesme ispevane o andaluzijskim Ciganima. U pesmama je prikazana zanimljiva i kompleksna priroda ovog naroda i to kroz prikaz njihovih verovanja, strastvenosti i predavanju sudbini. Kompleksnost glavnih motiva u zbirci preselila se i na kompleksnost Lorkinih stihova. Iako se oni na prvo čitanje čine jednostavni i lako razumljivi, ubrzo vidimo da se u njima krije mnogo simbolike, nedorečenosti stihova i višeznačnosti u motivima. Ali to nikako nije loša strana ovih stihova, pa tako ni pesme „Romansa mesečarka“. Ta provokacija utkana u pesme upravo stilom koji je napisana, izaziva čitatelja, što pesmu čini uzbudljivom, privlačnom, pa čak i lepom. Lorka je napisao ovu pesmu tako da čitaoc može da uživa u njenoj liričnoj lepoti i istovremeno je sam, subjektivno definiše i analizuje. Pesnik očekuje od čitaoca da će interpretirati delo, stoga mu ne prostire svaku misao jasno i nedvojbeno.
Ova pesma može da se kompozicijski podeli na tri celine. Prvu celinu čine prve dve stofe od po dvanaest stihova. Njima pesnik otvara pesmu iskazivanjem obožavanje prema svemu prirodnome, što on objedinjuje u motiv „zeleno“. Već u prvom stihu vidimo da je to obožavanje izrečeno kao klicanje i to u stihu koji će se kroz prve dve strofe ponoviti tri puta: „Zeleno, volim te, zeleno!“, a motiv „zeleno“ čak dvanaest. Zeleno u pesmi simboliše zemaljski svet, zemlju i sve ono što sačinjava naš život. Osim zelene boje, u pesmi se pominje i srebrna, što uvodi motiv meseca i mesečine. Pesnik mesec tj. lunu naziva Cigankom jer je prelepa i jedinstvena, ali i nesvesna sveta oko sebe. Luna je ujedno i simbol devojke Ciganke:

„Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi“

U drugoj strofi su, mesto meseca, glavni motivi zvezde i zora, ali i ostali motivi koji podsećaju na Mediteran: riba, smokva, mačak, agava i more. Pesnik slaže pesničke slike kojima prikazuje morski krajolik i primorsko mesto, ali sve kako bi prikazao prirodu ljudi, društva i tradicije. U ovim stihovima on opet uzdiže zelenu boju kao božansku, pa je upotrebljava svaki put kad želi da istakne nečiju uzvišenost:

„Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajući gorko more.“


I ponovo javlja stih „Zelene, volim te, zeleno!“, što izriče žudnju lirskog subjekta za životom.
On voli život i ne želi da umre. Pominje se i stih kojim pesnik unosi sinesteziju u pesmu, opisujući i čulo ukusa

„u ustima čudan ukus
žuči, mentola i bosiljka“

Ovime se nagovešta skora smrt lirskog subjekta, jer ukus koji opisuje zapravo je ukus krvi. Sledi stih koji nam izravno potvrđuje slutnje da pesmu peva Ciganina na samrti. On moli „kuma“:

„Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojče?“

Epitet „gorko“ neobičan je u ovom kontekstu, ali ipak jasno opisuje bol koju Ciganin trpi da bi video devojku, zbog čega mu misao o njoj postaje gorko-slatka. Kum odgovora da ga je ona dugo čekala, a onda ponovo opisuje svoju kćerku kao „zelenu“ – „zelene puti, zelene kose“.

Tada nastupa treća celina pesme. Ona se također, baš kao i prva, sastoji od dve strofe. Prva strofa ima osam, a druga šest stihova. Sadržaj ove celine veže se za prvu celinu, a ne za drugu, stoga vidimo da je druga celina sadržajno izdvojena od prve i druge. U ovoj celini centralni motiv su „pijani žandari“. Tek oni zapravo razjašnjavaju celu tematiku pesme. Žandari su krivi za smrt Ciganina i njegovo nastojanje da vidi svoju dragu pre nego umre.
Pesnik ponovo uvodi boju srebra i zelenu boju kao dominantnu. Prva je vezana uz motiv mesečine, kao simbola lepe Ciganke, a druga uz motiv života za koji se Ciganin grčevito drži, iako mu on izmiče.

Na kraju vidimo kako je ova pesma ispevana kroz razbacane slike. Jedna slika prikazana nakon druge čine se kao konture sna, koje teško možemo da protumačimo, ali vrlo intenzivno da doživimo i osetimo.


Salvador Dali - Portret Ciganina
Salvador Dali - Portret Ciganina




Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.


Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.
Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
što otvara put zori.
Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, mačak lupež,
ježi svoje ljute agave.
Ali ko će doći? I odakle?
Ona čeka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajuci gorko more.

-Kume, daću ti
konja za kuću,
sedlo za njeno ogledalo,
nož za njen ogrtač.
Kume, dolazim krvareći
iz Kabrinih klanaca.
-Kad bih mogao, mladiću,
lako bi se nagodili.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.
-Kume, hoću da umrem
pristojno u svojoj postelji
od čelika i, ako je moguce,
sa holandskim čaršavima...
Zar ne vidiš moju ranu
od grudi do grla?
-Trista crnih ruža
pokrivaju tvoj beli grudnjak.
Krv ti vri i miriše
oko pojasa.
Ali ja više nisam ja
niti je moj dom više moj.
-Pusti me bar
na visoke verande,
pusti me da se popnem! Pusti me
na zelene verande.
Verandice mesečeve,
gde kaplje voda.
Već se penju dva kuma
na visoke verande.
Ostavljajući trag krvi.
Ostavljajući trag suza.
Drhtali su krovovi,
fenjerčići od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Dva kuma su se popela.
Širok vetar ostavljao je
u ustima čudan ukus
žuči, mentola i bosiljka.
-Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojče?
-Koliko puta te je čekala
sveža lica, crne kose,
na toj zelenoj verandi.
Nad ogledalom bunara
Ciganka se njiha.
Zelene puti, kose zelene,
sa očima od hladnog srebra.
Mesečev stalaktit od leda
drži je nad vodom.
Noć je postala intimna
kao mali trg.
Pijani su žandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.
 
Ево још пар Лоркиних песама по мом избору и преводу: 2.2.22.

De Los quatro mulheros

De los cuatro muleros,
mamita mía,
que van al agua,
el de la mula torda,
mamita mía,
me roba el alma.

De los cuatro muleros
mamita mía,
que van al río,
el de la mula torda
mamita mía,
es mi marío.

De los cuatro muleros
mamita mía,
que van al campo,
el de la mula torda,
mamita mía,
moreno y alto.

¿A qué buscas la lumbre
mamita mía,
la calle arriba,
si de tu cara sale
mamita mía,
la brasa viva?
----------------------------------------------

Четири гонича мазги

Од четири гонича мазги,
мајко моја,
што на воду иду
онај са сивом мазгом,
мајко моја,
украо ми душу.

Од четири гонича мазги
мајко моја,
што на реку иду,
онај са сивом мазгом ,
мајко моја,
је мој муж.

Од четири гонича мазги
мајко моја.
што у поље иду,
онај са сивом мазгом ,
мајко моја
црни је и високи.

Зашто ватру* тражите
мајко моја,
улицом горе,
кад са твога лица сија
мајко моја,
ватра жива ?

* ,,ватру тражите улицом горе,, горе у каменолому ваде крес камен ...
 
Друга верзија песме:

De los cuatro muleros

De los cuatro muleros
que van al campo,
el de la mula torda,
moreno y alto.

De los cuatro muleros
que van al agua,
el de la mula torda
me roba el alma.

De los cuatro muleros
que van al río,
el de la mula torda
es mi marío.

¿A qué buscas la lumbre
la calle arriba,
si de tu cara sale
la brasa viva?
------------------------------------
Četiri goniča mazgi

Od ona četiri goniča mazgi
što poljem idu,
onaj sa sivom mazgom ,
crni je najvišlji.

Od ona četiri goniča mazgi
što idu na vodu ,
onaj sa sivom mazgom
ukrao mi je dušu.

Od ona četiri goniča mazgi
što na reku idu,
onaj sa sivom mazgom
je moj muž.

Zašto vatru tražite
gore ulicama,*
kad je lice tvoje ljupko
žeravica živa ?

-----------------------------------------------

Anda Jaleo​

Yo me alivié a un pino verde
por ver si la divisaba,
y sólo divisé el polvo
del coche que la llevaba.
Anda jaleo, jaleo:
ya se acabó el alboroto
y vamos al tiroteo.

No salgas, paloma, al campo,
mira que soy cazador,
y si te tiro y te mato
para mí será el dolor,
para mí será el quebranto,
Anda, jaleo, jaleo:
ya se acabó el alboroto
y vamos al tiroteo.

En la calle de los Muros
han matado una paloma.
Yo cortaré con mis manos
las flores de su corona.
Anda jaleo, jaleo:20
ya se acabó el alboroto
y vamos al tiroteo.

------------------------------------

Idemo u boj​

Popeo sam se na bor zeleni
da bi je mogao vidjeti,
a samo sam prašinu video
kad su kočije dolazile.*
Idemo u boj, u boj,
Da ne prođe ustanak
i pucnjava bez nas.

Ne leti u polje,golubice
videće te neki lovac*
opaliti odjednom i ubiće te
i meni naneti bol,
mene će to slomiti,
Idemo u boj, u boj:
Da ne prođe ustanak
i pucnjava bez nas.

U ulici De los Muros
golubicu su oni ubili.
Isekao sam svojim rukama
cveće za njen venac19
Idemo u boj, u boj:
Da ne završi ustanak
i pucnjava bez nas.

------------------------------------------
 

Газелина безнадежна љубав​

Ноћ неће да дође
зато да ти не би дошла мени,
ни да ја могу доћи теби.

Али ја ћу поћи,
иако је сунце шкорпиона појело мој храм.

Али ти ћеш доћи
са језиком спрженим кишом.соли.

Дан неће да дође
да ти не би дошла мени,
ни да ја могу доћи теби.

Али ја ћу поћи
дајући жабама свој изгрижени каранфил.

Али ти ћеш доћи
кроз тмурне канале тамне.

Ни дан ни ноћ не долазе
зато да би ја за тобом умро
и ти да би умрла за мном.

Los Pelegrinitos​


Hacia Roma caminan
dos pelegrinos,
a que los case el Papa,
mamita,
porque son primos,
niña bonita,
porque son primos,
niña.

Sombrerito de hule
lleva el mozuelo,
y la peregrinita,
mamita,
de terciopelo,
niña bonita,
de terciopelo,
niña.

Al pasar por el puente
de la Victoria ,
tropezó la madrina,
mamita,
cayó la novia,
niña bonita,
cayó la novia,
niña.

Han llegado a Palacio,
suben arriba,
y en la sala del Papa
mamita,
los desaniman,
niña bonita,
los desaniman,
niña.

Les ha preguntado el Papa
cómo se llaman.
El le dice que Pedro
mamita,
y ella que Ana,
niña bonita,
y ella que Ana,
niña.

Le ha preguntado el Papa
que qué edad tienen.
Ella dice que quince,
mamita,
y él diecisiete,
niña bonita,
y él diecisiete,
niña.

Le ha preguntado el Papa
de dónde eran.
Ella dice de Cabra,
mamita,
y él de Antequera,
niña bonita,
y él de Antequera,
niña.

Le ha preguntado el Papa
que si han pecado.
El le dice que un beso,
mamita,
que le había dado,
niña bonita,
que le había dado,
niña.

Y la peregrinita,
que es vergonzosa,
se le ha puesto la cara,
mamita,
como una rosa,
niña bonita,
como una rosa,
niña.

Y ha respondido el Papa
desde su cuarto:
¡Quién fuera pelegrino,
mamita,
para otro tanto,
niña bonita,
para otro tanto,
niña!

Las campanas de Roma
ya repicaron.
porque los pelegrinos,
mamita,
ya se casaron,
niña bonita,
ya se casaron,
niña.

--------------------​

Ходочасници​

У Рим је ишло
двоје ходочасникаа,
да се венчају пред Папом,
мајко,
да се сроде,
девојчицe лепа,
да се сроде,
девојчица.

Платнени сомбреро
је носио младић
а ходочасница,
мајко,
девојчица лепа,
сомотски,
а девојчица,
сомотски.

Кад су прелазили
мост Викторија
кума се спотакла и
посрнула, мајко,
невеста се спотакла,
лепа девојка,
спотакла се млада,
девојчица.

Стигли су у Палату,
пењући се горе
у Папину собу,
мајко,
обесхрабрила се,
девојчица лепа,
обесхрабрила се,
девојчица.

Папа их је питао
како се зову
Педро рекао је он ,
мајко,
а она Ана,
лепа девојчица,
а она Ана,
девојчица.

Папа их је питао
колико имају година
Петнаест, рекла је она,
мајко
а он седамнаест,
девојче лепо,
а он седамнаест,
девојчица.

Папа их је питао
одакле су
Она каже из Кабре,*
мајко,
а он из Антекиере,
лепа девојка,
а он из Антекиере,
девојчицa.

Папа их је питао
шта су згрешили
Пољубио сам je рече он,
мајко,
дао сам јој пољубац,
лепој девојци
дао сам јој,
девојчици.

Ходочаснца,
би ју срамота
у лицу се заруменила,
мајко,
као ружа,
лепа девојка,
као ружа,
девојчица.

Папа је одговорио
из његове собе:
Кад сам био /млад/ ходочасник,
мајко,
радио сам исто!
лепа девојко,
радио сам исто!
девојчице !

Римска звона
већ одзвањају
јер се ходочасници млади,
мајко,
венчавају,
девојчицe лепа,
венчавају се,
девојчице.
 
Memento

Cuando yo me muera
enterradme con mi guitarra
bajo la arena.

Cuando yo me muera,
entre los naranjos
y la hierbabuena.

Cuando yo me muera,
enterradme, si queréis,
en una veleta.

¡Cuando yo me muera!

--------------------------------------

Kad umrem /Uspomena /​

Kada ja umrem
sahranite me sa mojom gitarom
dole, u pesku.

Kada ja umrem . . .
među narančama
i među žbunova nane.

Kada ja umrem,
sahranite me, ako želite,
u vetar da odletim .

Kada ja umrem !

-------------------------------------------------

La Tarara

[Estribillo:]
La Tarara, sí;
la Tarara, no;
la Tarara, niña,
que la he visto yo.

Lleva la Tarara
un vestido verde
lleno de volantes
y de cascabeles.

(estribillo)

Luce mi Tarara
su cola de seda
sobre las retamas
y la hierbabuena.

(Estribillo)

Ay, Tarara loca.
mueve la cintura17
para los muchachos
de las aceitunas

----------------------------------

Tarara

[Refren:]
Tarara, da (li me voliš );
Tarara, (ili) ne ;
Tarara, devojko,
eh, što gledaš me.

Tarara nosi
haljinu zelenu
nosi ogrlice na volane8
sa zvončićima.

Refren:

Šepuri se moja Tarara
svojim konjskim repom
uvis i provocira
kao mirišljava nana.

Refren:

Ah, luda Tarara
strukom njiše
pred momcima
kad masline bere.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top