Свађам се искључиво са ближњима и понекад планем ако сам у неком реду, а неко хоће да се убаци, а ја баш надрндана. Али тада све остане на једној реченици, са све персирањем.
Са мамом и татом око кућних послова, око моје лењости, али најчешће око неких глупости.
Са братом око још глупљих ствари, ко ће да седне за комп, ко ће да усисава или да баци ђубре итд. или се просто издеремо једно на друго уместо поздрава, пошто обоје имамо тежу нарав.
Са момцима се нисам свађала, имала сам ту срећу да су увек ћутке отрпели моје изливе беса, па ме је брзо пролазила воља да се свађам сама са собом.
Јако лако планем, боље рећи експлодирам, али у стању сам да заборавим чим се окренем. Исто тако лако и праштам, свима и све. једноставно заборавим да сам била бесна и повређена.
Не бацам ствари, нити се разрачунавам физички, могла бих некога само из шале да звекнем, али то би било као да сам га помазила. Углавном почнем да се дерем, а у тежим стадијумима да сикћем и онда обично кажем нешто ужасно заједљиво што ми не би пало на памет да нисам у афекту. Значи, док се дерем, добро је. Кад кажем нешто тихо, е то је већ отров. Свађам се и кад знам да нисам у праву, користим логичке цаке да збуним противника. Моја мора бити последња у свађи, иако знам да грешим и чак сам спремна да то исправим.
Са ауторитетима на послу и сл. се никада не свађам, нити подижем тон. Кад ме на послу изнервирају, отрпим, а иживљавам се код куће.
Са друштвом се углавном не свађам, понекад подигнем тон, али само ако сам јако изнервирана, рецимо кад ме испале за летовање или тако нешто.
i ja tad jos vise pobesnim
