FABRIKANT

00015702.jpg
00015702.jpg


00015702.jpg
00015702.jpg


.....
 
Jos uvek se smesim kada se setim kako si uvek isao dignutog kur.ca. Cudno je to. Ono sto bi drugima bilo tako uzasno prostacki tebi je pristajalo. Nikad se nisi okretao ko svi normalni ljudi, glavom, vec si se okretao upravo tim delom tela gospodskog drzanja, oko neke zamisljene ose i bahato odmeravao potencijalne protivnike. Savrseno ispeglanog fraka, cipkanih belih rukava, sa onim polu podsmesljivim polu izazivackim osmehom u uglu usana. Druge su se dame sablaznjavale. Govorile kako si neotesan tiho suskajuci u svom uglu. Pokrivajuci oci lepezama i zestoko crveneci kao da su mogle misli da im se procitaju na licu. A ti si uzivao muceci ih: Gospodjice kakvo je danas vreme bilo u vasem vrtu, jesu li ruze procvale i kako je vas gospodin otac, govorio bi dok bi ih pogledom probadao do koze. Tako da bi nehoticno grceci ruke skrivale grudi i ostajale bez glasa. Pognutih glava. A onda bi mi dobacio pobedonosni pogled preko dvorane. A ja sam se kretala medju gospodom. Bila sam sva fina i slatka. I dok su se oni utrkivali ko ce da mi donese vodu a ko da mi primakne stolicu i zestoko se borili oko tih par redova zabelezenih u mojoj beleznici sa redosledom plesova...osecala sam kako mi zadnjica bridi od tvojih zestokih prstiju, koji su probijali svih sest slojeva moje naborane suknje i samim secanjem na tvoje ruke. Grickala sam latice purpune ruze. Prstom opipala trn i sasvim lagano se ubola bez bolne grimase...zeljno iscekujuci prvu kapljicu krvi. Dok su moji dzentlmeni poskakali, teseci me, sa maramicama i brizljivo vezivali moj prst, znala sam da si ga ti oblizao. Nemo. Gledajuci.
Pokoj ti dusi kuronjo moj.
Oduvek sam imala tu nestasnu naviku da sahranjujem svoje ljubavnike. Svoje bivse ljubavnike. Neki su bili levo, neki desno od mog srca. Ti si dobio parcelu u sred mirisnog zbuna. Upravo tamo gde si znao da danima mirises vonj kovrdzavih dlacica, pomesanih sa vonjem znoja posle dugih setnji po samo nama znanim poljanama. Znala sam taj tvoj pogled. Rekao bi: Gospodo ja se izvinjavam sto cu je ukrasti iz vaseg drustva, ali imamo jedan neodlozan i nadasve vazan razgovor da obavimo. I vodili smo duge i iscrpne razgovore u mirisnoj plevnji punoj peckajucih slamcica. Dok je sunce milovalo kozu kroz useke. Jedini momenat tvoga spokoja. Drago lice. Posle.
Smeh me je prenuo. On tako mlad i jedar isao je prema meni. O boze koliko smo samo bili udaljeni. Svetovi su bili izmedju nas. A to mlado nasmejano lice nije ni slutilo dok mi se obracalo sa strahopostovanjem, koliko recitosti je skriveno u mojim nedrima, prstima, boku, koliko samo milih reci ceka u pazuhu, kolenu, oku...Naivno, nije imao pojma sta ga ceka. :P
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top