Treba izaći na zrak. Sada je vreme. Sredina maja, nedelja prepodne. Sunce blješti, ali ne prejako. Zrak lagano struji, raznosi svežu pelud. Čuje se brundanje udaljenih automobila, pjev ptica i gakanje pataka. Tu i tamo kukurikne petao. Sada je vreme. Treba izaći na zrak.
Kalon je zadnji put bio vani još u martu. Krenuo je tada u šetnju, s mukom stavljajući nogu pred nogu; nešto ga je stalno zanosilo ulevo. A kad se udaljio od kuće sto ili dvesto metara i kad se okrenuo oko sebe, ugledao je suviše prostranu zemlju okruženu horizontom. Na zemlji poslagane kuće, vrtovi, ceste; na horizontu udaljena stabla. Sve stabilno, usklađeno, čvrsto usađeno. Cela ta vrlo uverljiva scena naglo se stala okretati oko Kalonove glave. Sve su boje (u rasponu od beline oblaka do duboke tame u nosnicama slučajnih prolaznika) postale bolno blještave, iritirale mu oči i od toga mu je bilo mučno. Zažmurio je, ali opće je blještavilo stvari prodiralo i kroz kapke. Osećao je mozak u glavi kako se žari i kako toplina putuje prema perifernim živcima. Jako ga je zabolela leva strana vrata, a onda se sve zacrnilo.
Onesvestio se. U nesvesti je ispovraćao pločnik.
Službena dijagnoza glasila je: agorafobija, strah od otvorenih prostora. Kalonu je ta dijagnoza dobro došla. Ionako nije voleo izlaziti. Sve ga je plašilo. Sve, ne samo otvoreni prostor, kako je glasila dijagnoza. Njegov je sistem fobija bio daleko složeniji; radilo se o jednoj velikoj Fobiji koja je u različitim situacijama poprimala različite oblike. Proučavao je svoja strahovanja, konsultovao medicinsku literaturu i pronalazio tamo svoje fobije uredno prepoznate, zavedene i imenovane - u protivnom, on bi im sam davao imena, stručni opis, pa ih svečano upisivao u zelenu beležnicu tvrdih korica.
Tako je otkrio pentofobiju, strah od životinja s pet ili više nogu; plašio se da će mu neki sitan, mladi pauk, noću dok bude spavao, isplesti mrežu u uhu, pazuhu ili međunožju. Jednom je imao zatvor; tri dana, pet dana, nedelju dana bez stolice. Stomak mu se naduo. Prvo je posumnjao na neizlečivu bolest, što bi bila obična hipohondrija, a nju ne možemo svrstati u prave fobije. Stoga je shvatio strašnu istinu: on je trudan. Da, trudan, ali s kim ili s čim, to samo Bog zna. Bila je to pregofobija. Šta će roditi? Svašta mu je padalo na pamet: opusum, oblak prašine, vreću šljunka (u košuljici), živog odraslog čoveka, bakreno sedlo, već potpuno zeleno od oksidacije. Sve je moguće, sve treba očekivati. Tim više što se strah od trudnoće i onoga što će se roditi idealno nadovezao na navodno davno preboljenu ovarofobiju: strah od sponatnog razvoja jajnika.
Na kraju je imao stolicu. Nije ju se usudio pogledati. Nije se usudio pogledati u svoju stolicu nikad više. Bila je to, napisao je u svoju beležnicu, fekalofobija, na koju se ubrzo nadovezala latrinofobija, strah od klozetske šolje. Ima rupu, i ko zna što može izaći iz nje.
Posetio je lekara. Baš je u to doba pacijentima konačno bilo dopušteno da slobodno odaberu doktora opšte prakse. To mu je došlo kao naručeno; njegov stari doktor konzervatovnog usmerenja, jedva mu je dopuštao da progovori i reč. Kalonu je bio potreban stručni razgovor, a ne dijagnoza ili terapija. Majka mu je spomeunula doktora van Laarena. Na Aetsfeldu je imao ordinaciju, mlađi čovek.
Kalon se uputio tamo jednog prepodneva; seo je u četrnaesticu, seo na senovitu stranu, sretan što uspešno izbegava gužvu i već uznapredovalu vrućinu. No, na Damu se tramvaj napunio ljudima, a nakon skretanja u Kinker straat Kalon se našao na udaru sunčevih zraka. Sedio je na svojoj žutoj stolici, gledao nigde osim u vlastito krilo. Kad je stigla njegova stanica, praktično se bacio kroz otvorena vrata, između besnih, oznojenih, anonimnih tela.
U ordinaciji, srećom, nije bila gužva; doktor ga je odmah primio. Istina: bio je to mlađi čovek, doktor van Laaren, krhke građe, oznojena čela. Svetlucavih naočala. Ljubazan, ali distanciran. Kalon mu je ispričao o svojim strahovima, pohvalio se novootkrivenim fobijama. Lečnik ga je saslušao, pa mu je dao recept za apaurine i upozorio ga da se fobije imenuju isključivo na starogrčkoj jezičnoj osnovi.
Nakon toga Kalon je zaobilazio lečnike (usput i pekare i sve ljude u belom). Svome lečniku u inat, u svoju je beležnicu upisao hekimofobiju (tur. hekim = lečnik). U to je vreme još prilično bezbrižno izlazio van kuće, čak je imao i posao u jednoj jeftinoj vrlo prometnoj fotokopirnici. Sve dok nije shvatio da mu od bleska Kodakova fotokopirnog aparata još dugo u očima zaostaju svetlaci i da se potom od njih formiraju zastrašujuće slike poluljudskih likova koji danju gestikuliraju u prazno i miču usnama , a predvečer drhte u iščekivanju da im dođe ono nešto . Znao je Kalon da su to priviđenja i da dolaze iz njegova uma. Znao je, i baš je na tom saznanju temeljio svoju novu fobiju: halucinofobiju, strah od priviđenja.
Kad su Kodakova priviđenja izbledela, zamenili su ih stvarni ljudi. Humanofobija. Svakoga je časa očekivao da će neka naglo izdiferencirana gomila pobesneti i nasrnuti na njega – u tramvaju, u prodavnici, u fotokopirnici (kad se napravi malo duži red) ili na ulici ili bilo gde. Možda će ćutati, ti ljudi. Možda će urlikati visokofrekventnim glasovima. Ali nešto će mu svakako napraviti. Plašila su ga deca koja su jurcala uokolo, naganjala loptu i psovala na sav glas. Plašili su ga ljudi u uniformama koji su ga svakog časa mogli zaustaviti i tražiti pasoš. Bojao se žena, bojao se da će jednu od njih očešati u prolazu, da će ona vrisnuti i optužiti ga za pokušaj silovanja.
Bojao se i svih drugih ljudi, razloga nikada nije nedostajalo.
Zato je počeo izlaziti samo nedeljom, kada su ulice bile koliko-toliko prazne. A kad mu se dogodila agorafobija, prestao je i s tim nedeljnim izlascima. Izgubio je posao u fotokopirnici, nakon razgovora s šefom tokom kojeg mu se činilo da lebdi prostorijom, udara u plafon i na kraju biva povučen u ventilacijski otvor. Kad je konačno izašao kroz vrata, nije mu bilo jasno je li dao ili dobio otkaz. Nije ni bitno.
Još je jedino majku viđao. Ona mu je jednom mesečno donosila pola svoje penzije. Bez druženja, bez razgovora, osim što bi Kalon periodično drečao tražeči od majke dopuštenje da promeni ime (činilo mu se da ima zlokoban prizvuk) - premda je dobro znao da mu njeno dopuštenje nije potrebno. A onda, u iznenadnom, povratnom udaru pentofobije shvatio je da je majka celo to vreme u suštini bila prikriveni člankonožac. Otada mu je novac slala poštom, a on se osamio, skroz na skroz. Više nije čitao (štampofobija), nije gledao televiziju (pikselofobija, strah od zrnate slike na televizoru), samo je ležao na krevetu i buljio u ništa, sve dok se i te praznine nije počeo bojati (vakumofobija).
Morao se odvojiti od svega, kako se više ničega ne bi bojao. Ali, u retkim trenucima kada bi mu to uspevalo, uvek bi na licu mesta ostajao On koji se boji. On koji proizvodi strah. On, koji je i sam proizvod straha. Da Njega nema, ne bi bilo ni te Njegove sveopće Fobije. A da nema Fobije, ne bi bilo Njega; jer On minus Fobija = X, potpuna nepoznanica. Ali Njega ima. I zato se treba bojati: Samoga Sebe. Bila je to autofobija.
Najbolje bi mu bilo da se ubije, ali, gle čuda, strah ga je smrti (mortalofobija), jednako kao i besmrtnosti (imortalofobija) - jer šta ako prilikom suicida utvrdi da Ja ne može umreti?
"Ma ko sam Ja da bih se bojao Samoga Sebe?" Ali bojao se i dalje.
Funkcionisao je jedino kao fabrika straha. A ta je fabrika pretila proizvodnju proširiti na ceo svet. I ko se ne bi Sebe bojao u takvoj situaciji? Od Sebe se ne može pobeći. Ali pobeći se mora, jer strah je neizdrživ.
(nastavak u narednom blogu)
