Odlučio je, jednog nedeljnog prepodneva, ipak izaći na otvoreni prostor. Manje će se bojati sebe ako ponovno uroni u strahote vanjskoga sveta. Ili tako nekako... Ispočetka niije bilo loše. Kupio je novine, pogledao naslove pa ih bacio u smeće. Ne treba rizikovati, još je prerano. Uživao je na suncu. Pribojavao se, ali malo, zaista malo, da će mu niz vrat poteći kap znoja i da će mu sunčeva zraka zapaliti kožu, usled efekta povećala. Još mu je palo na pamet, dok je stavljao nogu pred nogu i tapkao pločnikom, da svaki njegov korak budi gliste duboko u zemlji i da će one, unatoč nedostatku vlage, izaći iz tla, uspuzati kroz obe nogavice i uvući mu se u dupe. Ipak, nisu to bili akutni strahovi, već primisli koje su mu se neobavezno motale po glavi.
A onda se dogodilo nešto neplanirano. Prišao mu je čovek. Kalon se počeo znojiti. Telo mu se u trenu pregrejalo. Nije razgovarao sa živim stvorom već mesecima. Čovek je izgledao pristojno, ali ko zna.
- Gospodine, oprostite - rekao je čovek - možete li mi pomoći... trebam pogurati auto. Neće da upali.
Kalon je pokušavao odgovoriti. Ali nije išlo. Gestikulirao je u prazno, micao usnama i drhtao... Najradije bi da ne mora ništa reći, da može samo prići automobilu tog čoveka i gurnuti ga jako, koliko god može. Ali ne ide to tako. Mora prvo nešto reći. Barem jednu reč.
Onesvestio se.
Probudio se u bolnici. Sunce je već bilo na zalasku, na prozoru su meko blistala dva-tri ružičasta oblaka. Bio je iscrpljen od nesvestice. Iz ruke mu je izlazila svetloplava cevčica. Na glavi je imao zavoj. Razbio ju je, valjda, pri padu. Lagano ga je bolela. Sve ga je zapravo bolelo, ali bol je bila zdrava i nekako je godila telu.
Nije znao u kojoj je bolnici. Bio je sam u sobi. Zidovi su bili sveži i beli, krevet mekan, a pokrivač je mirisao po novome. Novi su bili i ormarići od jelovine, prijatan miris sveže lakiranog drveta. Gdje su ga to smestili? Sve je delovalo nestvarno. Njegovo zdravstveno osiguranje davno je isteklo. Ko će platiti za ovakav smeštaj?
Vrata sobe su se otvorila, ušla je medicinska sestra. Postarija, debelih slonovskih nogu, mrgodna lica. Ipak, Kalon je osetio prema njoj neko instinktivno prijateljstvo. Mahnuo joj je.
- Dobar dan! Kako smo danas? – rekla je rutinski, kao da Kalon već danima leži u bolnici.
- Gdje sam ja to? – pitao je Kalon.
- Samo bez pitanja molim. Kad dođe doktor, sve ćete njega pitati - rekla je i nastavila - ja sam ovde radi ovoga.
U ruci je držala prenosnu bolničku nošu.
- Još ne smete ustajati, pa ako imate potrebu, obavite to sada.
- Koja je ovo bolnica?
- Hoćete ili nećete? - prstom je pokazala u nošu.
- Dajte... - rekao je Kalon.
Sestra je prišla krevetu. Osetio je smrad.
- Isuse Bože, pa vi niste normalni! - rekao je - Pa, pa...noša je puna govana!
- A šta vi mislite da ću ja posle svakog pacijenta prazniti?
- Da, za Boga miloga!
- Hoćete ili nećete?
- Šta?
- Srati!
- U ovo?
- U ovo.
**** je.
