Ljudi moji, nemojte raskidati ozbiljne veze, i ostavljati prave ljubavi, da vas ovakve pesme ne bi mučile do kraja života:
Verujte mi na reč. A i ako mi ne verujete... ništa zato...
Elem, belem, i pevecov melem...
Voleo sam je više nego sebe. I onda mi je bivša devojka poslala bezazleni sms (iz dosade, ili zle namere, nisam siguran). I ona više nije bila moja. Plakala je, i plakala, i lila suze velike kao njen debeli nožni palac. I vikala kako sam je prevario i kako je nikada nisam ni voleo. Ma nije htela da čuje nijednu jedinu moju reč odbrane.
Pa ne mogu ja zabraniti budali da mi pošalje sms.
I onda je počeo Muzički festival EXIT, i gužve svakog dana... Viđao sam je sa drugaricama. I zadnjeg dana vidim je sa jednim crnim momkom. I počnem često da je viđam s njim. Čujem od njenih drugarica da je s njim iz inata meni. Pa dobro.
Upoznam ga. Nije loš momak. Crnac iz Gane, došao na EXIT i ostao ovde. Cool. Voli je. Cool. A ona njega? Nisam baš siguran...
Nema veze. Sretnem ih jednom zajedno na ulici. Pozdravim ih oboje, naročito njega.
- O, kolega istorupiću. Kako te služi naša mašina?
- Odlično.
- A ljutiš li se što je bila sa mnom pre tebe?
A on ni pet ni šest:
- Ne, kolega. Ja sam je proširio. Sad više nije isti kalibar. Bila je 357, a sada je magnum 44.
Ona pocrvene kao paprika, a nas dvojica prsnusmo od smeha.
I to je to. Viđam ih i jako su mi simpatični. Ali još patim za njom.
E bella, e bella, e bella signorina!
E bella, e bella, e bella svinjorina.
E, moja svinjorina...
O Jelena, Jelena, srećo moja debela...
Ojha! Ojha! Ojha ha!...
Verujte mi na reč. A i ako mi ne verujete... ništa zato...
Elem, belem, i pevecov melem...
Voleo sam je više nego sebe. I onda mi je bivša devojka poslala bezazleni sms (iz dosade, ili zle namere, nisam siguran). I ona više nije bila moja. Plakala je, i plakala, i lila suze velike kao njen debeli nožni palac. I vikala kako sam je prevario i kako je nikada nisam ni voleo. Ma nije htela da čuje nijednu jedinu moju reč odbrane.
Pa ne mogu ja zabraniti budali da mi pošalje sms.
I onda je počeo Muzički festival EXIT, i gužve svakog dana... Viđao sam je sa drugaricama. I zadnjeg dana vidim je sa jednim crnim momkom. I počnem često da je viđam s njim. Čujem od njenih drugarica da je s njim iz inata meni. Pa dobro.
Upoznam ga. Nije loš momak. Crnac iz Gane, došao na EXIT i ostao ovde. Cool. Voli je. Cool. A ona njega? Nisam baš siguran...
Nema veze. Sretnem ih jednom zajedno na ulici. Pozdravim ih oboje, naročito njega.
- O, kolega istorupiću. Kako te služi naša mašina?
- Odlično.
- A ljutiš li se što je bila sa mnom pre tebe?
A on ni pet ni šest:
- Ne, kolega. Ja sam je proširio. Sad više nije isti kalibar. Bila je 357, a sada je magnum 44.
Ona pocrvene kao paprika, a nas dvojica prsnusmo od smeha.
I to je to. Viđam ih i jako su mi simpatični. Ali još patim za njom.
E bella, e bella, e bella signorina!
E bella, e bella, e bella svinjorina.
E, moja svinjorina...
O Jelena, Jelena, srećo moja debela...
Ojha! Ojha! Ojha ha!...
kad krećeš u ponovno osvajanje (prepoznaće ih ona kao najubojitije...pred njima će pasti njena odbrana). 