Dim se još nije čestito ni razišao kad sam dobio napad kihanja. Toplina u unutrašnjosti peći bila je nesnosna i dva sata nakon obavljenog kremiranja. Keramičke stene bile su kao usijane, a vatrostalni troltar podrhtavao je od napregnuća. Čak i tamo, u peći, pri temperaturi tik pred ključanje, kihao sam u serijama od po deset-dvadeset otkihaja.
Nije mi bilo pomoći. Direktor kadrovske, onaj gnjidomat Kirilov, prisilio me da odem na ispitivanje. Alergija na humani pepeo, glasila je dijagnoza, bez sumnje pogrešna i nisam joj odviše verovao, jer znao sam da je sve u glavi i da uglavnom...
Ali gnjidomatu Kirilovu trebao je papir sa službenim pečatom grobljanske klinike, i čim je video o čemu se radi skuckao mi je premeštaj. Papiru je trebalo dve nedelje da prođe svoj birokratski put, ali kad je stigao... ali kad je stigao - stigao je, i ja sam morao uzeti svoje prnje i otići iz krematorija. Premešten sam na Odjel za pokope.
Celu sam se sedmicu privikavao na novu radnu sredinu, činilo se u početku da i nije tako loše, a onda je došao crni petak - bio sam određen da kopam raku u predzadnjem redu. Dubok grob, već na razini podzemnih voda. Električna je lopata crkla oko podneva tako da sam morao ostati duže. Znojio sam se, žestio i vrcao blatom. Bio sam toliko ljut da se nakon svega nisam ni istuširao, nego sam onako blatnjav krenuo kući - ne kući - prvo do krematorija da posetim stare prijatelje, ali je pristup bio dozvoljen samo službenim licima.
„Ali ja sam došao neslužbeno“, rekao sam, „Radno vreme mi je prošlo.“
Ali portafon je ostao nem. Iz dimnjaka se vijao dim boje užegle tinte. Oblaci su se gomilali na istoku, bežali od večernjeg crvenila. Preostalo mi je jedino da pođem kući, baš stvarno kući.
Prođe vikend. U ponedeljak ujutro, već oko pola devet, u Odjel za pokope stigla je neobična depeša. U vezi one havarije na odlagalištu hemijskog otpada poviše groblja. Koliko sam svojim neukim umom uspeo shvatiti došlo je do kapitalnog zagađivanja. Bio-zajednica u tlu bila je anihilirana u posljednja tri meseca, a to - kako je stajalo u depeši - znači da ništa, baš ništa u zemlji nije radilo na razlaganju tela umrlih! Od Odjela za pokop, činilo se, u trenu smo postali Odjel za mumificiranje.
Bilo kako bilo, čitavu je stvar trebalo još proveriti pa smo dobili zadatak da otkopamo sve ukopnike od poslednja tri meseca i proverimo stanje na licu mesta, na licu smrti!
O, kako sam proklinjao Kirilova, grobljansku kliniku, sunce i nebo puno aerosola do brade! Još prošle nedelje uživao bih na krematoriju i smejao se jadnim pokopnicima-otkopnicima, a sada, evo me u zemlji do grla, nabijam lopatom po novobusenju i želeastim glisticama, gle pa žive su; dumnem u sanduk i zovem onog ekshumnog ludaka da ga otvori.
Smrad do neba. Telo apsolutno neprepoznatljivo, crvi do ušiju i do brade, mikroorganizmi na kile. Popodne pitam druge: isto. Kakva ekološka katastrofa, kakvi srebrnjaci, još jedna njihova patka da sebi nameste zaradu! A mi, grobari - zakopavaj, otkopavaj, zakopavaj - otkopavaj i tako, pa dobro, za sada dva puta, ali ko zna koliko još!
I barem da u toj kurčevoj zemlji ima nešto. I da se barem neki od mrtvaca dignu i prodrmaju stvari ovde nad zemljom. Ali ne, iste stare kučine i trice i iznad i ispod. Isto sve.
Odlučio sam dati otkaz i potražiti sreću u nečemu drugome - verovatno u politici, slično je - a sa ovim ekološkim iskustvom sigurno ću uspeti. Samo ne znam kada ću tu odluku realizovati. Možda sutra, možda na proleće, možda na godinu, a možda već na sledećim predsedničkim izborima.
.
