Utisak nije varao... proleće nikada nije bilo lepše od te 1999. godine...
Možda ranije nismo primećivali taj tepih od maslačaka i malih belih
cvetića u Karađorđevim parku... A, možda nam je to proleće nudilo
raskoš da ublaži nesreću koja je rasla iz dana u dan. Kako nas je
nesreča sve više pritiskala, tako je park bio sve lepši i bujniji...
Kao da nam je sama priroda bila prijatelj...
A, drugi prijatelj nam je bilo - pozorište...
Ono u tim teškim danima nije bilo samo "Sklonište slobodnog duha",
kako je lepo pisalo na zgradi Narodnog pozorišta. Ono je bilo spas
i terapija i za glumce i za publiku....
Sirene su zavijale, a narod je hrlio u pozorište. Neko u sklonište,
neko u pozorište... Sale su bile prepune, vladala je neka čudna,
neobična tišina, kao neki tajni sporazum između glumaca i
publike koji je svima davao krila. Izgovorene reči na bini su dobijale
uvećani smisao, dvostruki značaj... kao da su u njima svi prepoznavali
taj drugi, stvarni život... Dešavao se neki novi spoj, rađao se novi jezik
sporazumevanja i saosećanja... Publika je, tražeći katarzu, dobijala i
ohrabrenje i snagu da izdrži...
A, kad je izašla iz pozorišta, publiku je dočekalo blago prolećno veče,
olistalo drveće i poneki novi, sveži list nade da će sutra biti bolje...
Pročelje zgrade Narodnog pozorišta u Beogradu... April 1999. godine
Profesor Jovan Hristić je razmišljao o ulozi koja pripada pozorištu u vreme
Kolektivnih stradanja I iskušenja na ovaj način:
“Pozorište je vrlo žilava umetnost. Ima ga u miru, bilo ga je u ratu.
Jednostavno rečeno, pozorište se ne može uništiti, pošto je ono
Potrebno kao hleb.
Junački je čin pozorišta koja igraju svoje predstave na scenama u podrumima
I junački je čin gledalaca što čekaju u redu da bi dobili kartu za neku od tih
Predstava. Junački je I igrati predstave I doći I gledati ih.
Pozorište je potrebno kao hleb.”
...//...
Možda ranije nismo primećivali taj tepih od maslačaka i malih belih
cvetića u Karađorđevim parku... A, možda nam je to proleće nudilo
raskoš da ublaži nesreću koja je rasla iz dana u dan. Kako nas je
nesreča sve više pritiskala, tako je park bio sve lepši i bujniji...
Kao da nam je sama priroda bila prijatelj...
A, drugi prijatelj nam je bilo - pozorište...
Ono u tim teškim danima nije bilo samo "Sklonište slobodnog duha",
kako je lepo pisalo na zgradi Narodnog pozorišta. Ono je bilo spas
i terapija i za glumce i za publiku....
Sirene su zavijale, a narod je hrlio u pozorište. Neko u sklonište,
neko u pozorište... Sale su bile prepune, vladala je neka čudna,
neobična tišina, kao neki tajni sporazum između glumaca i
publike koji je svima davao krila. Izgovorene reči na bini su dobijale
uvećani smisao, dvostruki značaj... kao da su u njima svi prepoznavali
taj drugi, stvarni život... Dešavao se neki novi spoj, rađao se novi jezik
sporazumevanja i saosećanja... Publika je, tražeći katarzu, dobijala i
ohrabrenje i snagu da izdrži...
A, kad je izašla iz pozorišta, publiku je dočekalo blago prolećno veče,
olistalo drveće i poneki novi, sveži list nade da će sutra biti bolje...
Profesor Jovan Hristić je razmišljao o ulozi koja pripada pozorištu u vreme
Kolektivnih stradanja I iskušenja na ovaj način:
“Pozorište je vrlo žilava umetnost. Ima ga u miru, bilo ga je u ratu.
Jednostavno rečeno, pozorište se ne može uništiti, pošto je ono
Potrebno kao hleb.
Junački je čin pozorišta koja igraju svoje predstave na scenama u podrumima
I junački je čin gledalaca što čekaju u redu da bi dobili kartu za neku od tih
Predstava. Junački je I igrati predstave I doći I gledati ih.
Pozorište je potrebno kao hleb.”
...//...
