Mislim da je, ne samo za većinu evrofanatika, već i za većinu evroskeptika pomalo neočekivana sve veća prisnost sa našim starim poznanicima - Turcima. Što zbog ubeđenja da smo odavno zatvorili to poglavlje, što zbog računanja na neku kakvu-takvu hrišćansku Evropu koja tobože zazire od tog islamskog sveta, pred kojim smo mi taj neki stari branik.
E, pa pogrešno su se proračunali; i ta građanska Srbija koja se gnušala tih orjentalnih reziduala poput turskog prizvuka u turbo-folku ili izuvanja na ulasku u nečiji dom i ta nacionalistička Srbija koja je računala da je najgore što EU može da joj priredi neka eventualna aneksija ovog ili onog dela teritorije, pokatoličavanje i sl.
Možda izgleda kao da je u pitanju nešto novo, ali reč je o starom planu uređenja Ujedinjene Evrope koji je kovan između Riharda Nikolausa fon Kodenhove-Kalergija (idejnog tvorca Panevropske unije – organizacije koja će do danas ostati jedna od najuticajnijih grupa po pitanju evropskih integracija), Vinstona Čerčila i Otoa fon Habsburga, nesuđenog austrougarskog cara koga sam ovde već pominjao.
Evropska integracija i dezintegracija: istok i zapad;
Robert Bidelo. Ričard Tejlor
,,Raspad stare Evrope u leto 1940. Naveo je Čerčila, kao i mnoge druge, da se zamisli nad budućnošću kontinenta posle poraza Nemačke. Ne samo da je plan koji je smislio bio dalekosežan, već je bio i ekscentričan. Trebalo je iscrtati nove evropske granice – ne samo granice poraženih država, već i granice neutralnih, a, što je još čudnije, i samih pobednika. Čerčil je svojim kolegama iz kabineta rekao da postoji samo pet velikih evropskih nacija koje treba da ostanu nezavisne – Engleska. Francuska, Italija, Španija i Pruska. Ostale evropske države bi bile grupisane u četiri konfederacije. Severni blok bi se sastojao od skandinavskih zemalja i Holandije sa Hagom kao glavnim gradom. Mitteleuropa bi se sastojala od Čehoslovačke i Poljske. Dunavsku konfederaciju bi činile Bavarska, Virtemberg, Austrija i Mađarska sa prestonicom u Beču. Balkanska konfederacije bi bila pod vođstvom Turske i imala bi, što bi Čerčil rekao onako starinski, Konstantinopolj kao glavni grad. Pet nezavisnih sila i četiri konfederacije, činili bi Savet Evrope, koji bi upravljao internacionalizovanim vazduhoplovstvom pri čemu bi svakoj zemlji ponaosob bilo dozvoljeno da održava samo nacionalnu gardu. Za Čerčila je ključna stvar u toj postavci uvek bila Dunavska konfederacija, rasturanje Nemačke i restauracija Habsburga. (Dobar deo rata je posvetio pokušaju da obezbedi ovaj poslednji cilj). Decembra 1942. Napisao je: ,Odvajanje Austrijanaca i Južnih Nemaca od Prusa je od suštinske važnosti za skladno preuređenje Evrope'."
U prethodnom tekstu sam naznačio stav Otoa fon Habsburga, jedinog preostalog od prvobitnih arhitekata Ujedinjene Evrope u vezi podrške nezavisnosti Kosova i neophodnosti evropskog partnerstva sa Turskom.
U svom intervjuu za hrvatski ,,Nacional” od 12.04.2002, Oto između ostalog kaže:
,,Kada sam rođen, rođen sam i kao Hrvat. To nikako ne smijemo zaboraviti. Osim toga, poznajem mnogo Hrvata, i kada god sam mogao nešto učiniti za Hrvatsku, učinio sam to, jednako tijekom Drugog svjetskog rata kao i danas.” Nadvojvodi nisu svojstveni komentari o aktualnoj politici pojedine države, pa tako ni o hrvatskoj. “Mislim da se vlasti trude učiniti najbolje što znaju. Nije na meni da kritiziram Vladu, mislim da radi dobro koliko može. Želim pred Europom progovoriti o hrvatskim nastojanjima da uđu u Europsku uniju. Nisam zadovoljan idejom Zapadnog Balkana i Hrvatske u njemu, čak sam vrlo protiv toga, kao i protiv toga da se Hrvatsku trpa među balkanske zemlje. Ideja Zapadnog Balkana nastala je pod utjecajem srpske politike i uz pomoć određenih europskih krugova nesklonih hrvatskoj, ali apsurd je da Hrvatsku netko stavlja na Balkan i govori o njoj kao o balkanskoj državi. Hrvatska je potpuno drukčija od Balkana, ona pripada zapadnim zemljama. Kad odete u Dubrovnik, kao da ste u Veneciji. Pogledajte Varaždin – u njemu je vidljiva sva austrijska tradicija. Hrvatska je oduvijek bila zapadna zemlja, ona je obranila Zapad od najezde Turaka. Bitka kod Siska bila je značajna za cijelo austrijsko carstvo, i obrana tog malog grada, koji su obranili hrvatski vojnici, spasila je Zapad. Beč danas ne bi bio kakav je da nije bilo te bitke i velike hrabrosti koju su Hrvati iskazali u njoj. Ali to kao da se zaboravlja, takve se stvari više ne vrednuju na pravi način.’’
Dakle, Zapadni Balkan je, očigledno nešto sasvim drugo u odnosu na ,,Evropu” u političkom smislu, a zemlje Zapadnog Balkana se ne smatraju ,,zapadnim’’, već ,,tamo nekim” zemljama.
U kontekstu prethodnih pogodbi sa Čerčilom i Kodenhove-Kalergijem i tekućim dešavanjima u srpskoj spoljnoj politici, reklo bi se da se evroskepticima ostvaruju neke noćne more kojih nisu ni svesni, a da evrofanatici još dugo neće znati šta ih je snašlo i otkud u Evropi toliko minareta.
E, pa pogrešno su se proračunali; i ta građanska Srbija koja se gnušala tih orjentalnih reziduala poput turskog prizvuka u turbo-folku ili izuvanja na ulasku u nečiji dom i ta nacionalistička Srbija koja je računala da je najgore što EU može da joj priredi neka eventualna aneksija ovog ili onog dela teritorije, pokatoličavanje i sl.
Možda izgleda kao da je u pitanju nešto novo, ali reč je o starom planu uređenja Ujedinjene Evrope koji je kovan između Riharda Nikolausa fon Kodenhove-Kalergija (idejnog tvorca Panevropske unije – organizacije koja će do danas ostati jedna od najuticajnijih grupa po pitanju evropskih integracija), Vinstona Čerčila i Otoa fon Habsburga, nesuđenog austrougarskog cara koga sam ovde već pominjao.
Evropska integracija i dezintegracija: istok i zapad;
Robert Bidelo. Ričard Tejlor
,,Raspad stare Evrope u leto 1940. Naveo je Čerčila, kao i mnoge druge, da se zamisli nad budućnošću kontinenta posle poraza Nemačke. Ne samo da je plan koji je smislio bio dalekosežan, već je bio i ekscentričan. Trebalo je iscrtati nove evropske granice – ne samo granice poraženih država, već i granice neutralnih, a, što je još čudnije, i samih pobednika. Čerčil je svojim kolegama iz kabineta rekao da postoji samo pet velikih evropskih nacija koje treba da ostanu nezavisne – Engleska. Francuska, Italija, Španija i Pruska. Ostale evropske države bi bile grupisane u četiri konfederacije. Severni blok bi se sastojao od skandinavskih zemalja i Holandije sa Hagom kao glavnim gradom. Mitteleuropa bi se sastojala od Čehoslovačke i Poljske. Dunavsku konfederaciju bi činile Bavarska, Virtemberg, Austrija i Mađarska sa prestonicom u Beču. Balkanska konfederacije bi bila pod vođstvom Turske i imala bi, što bi Čerčil rekao onako starinski, Konstantinopolj kao glavni grad. Pet nezavisnih sila i četiri konfederacije, činili bi Savet Evrope, koji bi upravljao internacionalizovanim vazduhoplovstvom pri čemu bi svakoj zemlji ponaosob bilo dozvoljeno da održava samo nacionalnu gardu. Za Čerčila je ključna stvar u toj postavci uvek bila Dunavska konfederacija, rasturanje Nemačke i restauracija Habsburga. (Dobar deo rata je posvetio pokušaju da obezbedi ovaj poslednji cilj). Decembra 1942. Napisao je: ,Odvajanje Austrijanaca i Južnih Nemaca od Prusa je od suštinske važnosti za skladno preuređenje Evrope'."
U prethodnom tekstu sam naznačio stav Otoa fon Habsburga, jedinog preostalog od prvobitnih arhitekata Ujedinjene Evrope u vezi podrške nezavisnosti Kosova i neophodnosti evropskog partnerstva sa Turskom.
U svom intervjuu za hrvatski ,,Nacional” od 12.04.2002, Oto između ostalog kaže:
,,Kada sam rođen, rođen sam i kao Hrvat. To nikako ne smijemo zaboraviti. Osim toga, poznajem mnogo Hrvata, i kada god sam mogao nešto učiniti za Hrvatsku, učinio sam to, jednako tijekom Drugog svjetskog rata kao i danas.” Nadvojvodi nisu svojstveni komentari o aktualnoj politici pojedine države, pa tako ni o hrvatskoj. “Mislim da se vlasti trude učiniti najbolje što znaju. Nije na meni da kritiziram Vladu, mislim da radi dobro koliko može. Želim pred Europom progovoriti o hrvatskim nastojanjima da uđu u Europsku uniju. Nisam zadovoljan idejom Zapadnog Balkana i Hrvatske u njemu, čak sam vrlo protiv toga, kao i protiv toga da se Hrvatsku trpa među balkanske zemlje. Ideja Zapadnog Balkana nastala je pod utjecajem srpske politike i uz pomoć određenih europskih krugova nesklonih hrvatskoj, ali apsurd je da Hrvatsku netko stavlja na Balkan i govori o njoj kao o balkanskoj državi. Hrvatska je potpuno drukčija od Balkana, ona pripada zapadnim zemljama. Kad odete u Dubrovnik, kao da ste u Veneciji. Pogledajte Varaždin – u njemu je vidljiva sva austrijska tradicija. Hrvatska je oduvijek bila zapadna zemlja, ona je obranila Zapad od najezde Turaka. Bitka kod Siska bila je značajna za cijelo austrijsko carstvo, i obrana tog malog grada, koji su obranili hrvatski vojnici, spasila je Zapad. Beč danas ne bi bio kakav je da nije bilo te bitke i velike hrabrosti koju su Hrvati iskazali u njoj. Ali to kao da se zaboravlja, takve se stvari više ne vrednuju na pravi način.’’
Dakle, Zapadni Balkan je, očigledno nešto sasvim drugo u odnosu na ,,Evropu” u političkom smislu, a zemlje Zapadnog Balkana se ne smatraju ,,zapadnim’’, već ,,tamo nekim” zemljama.
U kontekstu prethodnih pogodbi sa Čerčilom i Kodenhove-Kalergijem i tekućim dešavanjima u srpskoj spoljnoj politici, reklo bi se da se evroskepticima ostvaruju neke noćne more kojih nisu ni svesni, a da evrofanatici još dugo neće znati šta ih je snašlo i otkud u Evropi toliko minareta.
