“Idiote”, rekao je moj otac, “Pet jedinica na polugodištu! Ići ćeš ti meni na zanat. Ili još bolje: u vojnu školu. Svakom dečaku treba disciplina. Pa i curama isto... Znaš li da je Hitler svoju buduću suprugu, Evu Braun, poslao na mesec dana u logor, u Auschwitz?”
”Sereš”, rekao sam, to smo baš učili u školi, jedino zanimljivo gradivo iz istorije...
Ćale je nastavio:
”Da, da, bilo je to početkom 1944. Hitler je došao na zamisao da oženi svoju dugogodišnju ljubav, Evu Braun, ali je mislio kako joj fali onog čeličnog germanskog duha; u tom zločinačkom umu čak se i ljubav pokoravala imaginarnim “zakonima rase”. I tako, jednog jutra, Evu su iz kreveta digle agentice Gestapoa u ružičastim uniformama. Hitler se pretvarao da spava; prethodne večeri popio je pred Evom jako sredstvo za spavanje. Agentice su Evu odvele na, kasnije čuveni, kolodvor Zoo, gde su je ukrcali u voz za istok. Nakon 6 sati drndave vožnje sumornim srednjoevropskim krajolicima nagnojenima sveprisutnom smrću, stigli su na odredište. Dve su agentice primile Evu pod ruku i provele je kroz kapiju na kojoj je pisalo “Arbeit Macht Frei”, pa ravno u skladište. Tamo su je skinuli do gola, posuli praškom protiv ušiju, da bi potom zadužila uniformu: postala je čuvarica u logoru.
Prvih je dana bila zbunjena; nije imala pojma što tu rade svi ti do ruba smrti izgladneli ljudi. Drugi su čuvari na njezina pitanja odgovarali kratko i neodređeno. Nadređene oficire nije se ništa usuđivala pitati, dok su jadni logoraši samo uplašeno buljili u nju, a potom u prazno koga je bilo posvuda.
Za tuširanje je čula nakon sedam dana službe. Svi su o tuširanju govorili kao o posebnom, gotovo nadnaravnom zbivanju u životu logoraša. Isprva je bila ponosna na dostignute higijenske standarde, dok nije shvatila kako je logoraše umesto tekuće vode čekala smrt od gušenja.
Ta ju je spoznaja šokirala u toj meri da je zatražila premeštaj. Zapovjednik logora konsultovao se sa Hitlerom i Eva je dobila premeštaj: zadužili su je da provodi logoraše od spavaonica do plinskih komora! Prvu je skupinu još nekako i uspela dovesti na mesto zločina, ali čim je začula krike prigušene ne baš savršenom izolacijom, onesvestila se. Hitler se, kada je čuo za taj događaj, ipak smilovao. Opozvao je Evu, i još istoga dana večerali su zajedno u Hitlerovoj rezidenciji na Palaxstrasse u Berlinu. Poslužen je mazurski fazan s tikvicama. Atmosfera je bila usiljena; sva bliskost između zločinca i njegove ljubavnice otišla je u dim. Mrzovoljni kvazivođa objasnio je tada Evi kako ne postoji mogućnost da se njih dvoje venčaju dok god ona ne prihvati “jednostavne životne činjenice”, kako se izrazio.
Do venčanja je ipak došlo, u Hitlerovom bunkeru, 29. aprila 1945., uoči konačnog poraza, dan pre nego što je Eva Braun izvršila samoubistvo gutanjem cijanida. Hitler je pak odabrao teutonskiji način da dokrajči svoj jadni život. Glasno i odsečno izrekao je naredbu koju nikada pre nije imao prilike izreći: njegov verni pas Blondi skočio je istog trenutka i pregrizao mu vrat. Ružna priča, znam, no bilo kako bilo, ti sine...”
”Ma sereš matori”, prekinuo sam oca “To se nikada nije dogodilo.”
”Dobro, nije, ali što sam ti hteo reći, ti si mlad... škola nešto znači. Treba učiti i nešto postati. Razumeš?”