Motiv svlačenja košuljice relativno je redak u literaturi, učestalost mu je jedva 3%, tako da je gotovo nemoguće pronaći prikladne primere kojima bi čovek potkrepio esej koji sledi.
Krenimo, ipak, sa biološkim primerima.
Košuljica, čahura – prvi stadij u životu mnogih insekata – predmetom je svlačenja moljaca, leptira i drugih krilaca. Primetno je da nakon svlačenja te prve, izvorne košuljice, odrasli insekti postaju nezadovoljni vanjskim izgledom: leptiri se uzaludno i čežnjivo kite kreštavim bojama, dok moljci doslovno tumaraju svetom i nastoje se uvući u bilo kakvu odeću – sve u potrazi za izvornom, nepovratno odbačenom košuljicom.
Zmijska košuljica takođe je predmet kićenja, ali suštinu je dosegla prvenstveno kao predmet svlačenja. Kao da u jednom trenutku postaje bezvredna, biće je odbacuje poput – zmijske košuljice, nema boljeg poređenja! Naravno, u fenomenu svlačenja najviše nas zanima šta se nalazi ispod košulje, a u zmijskom je slučaju u pitanju – nova, mlađa, kićenija košulja.
I famozni narod imao je šta reći o košuljama. Dobar čovek dao bi ti „košulju s leđa“ – naravno, pitanje je da li bi iko obukao takvu košulju kada bi uvideo šta se zaista krije ispod nje!
Da iznošene košulje poprimaju zlokobna svojstva potvrđuje i drevno verovanje prema kojem pacovi nastaju spontano, među prljavim košuljama.
Na jugoistoku Evrope košuljicom se često naziva i posteljica, odnosno, placenta. Općenito se držalo da novorođenče rođeno „s košuljicom“ poseduje natprirodne moći: neranjivost, sposobnost komunikacije s đavolima, anđelima, kao i druge sposobnosti koje variraju ovisno o vremenu i mestu.
Ponešto drugačiju vizuru problematike košuljice nudi poznata talijanska legenda o košulji srećnog čoveka. Kralj teško oboli i nadrilekar mu preporuči da u svrhu izlečenja odene „košulju srećnog čoveka“. Glasnici se razmilješe po kraljevstvu, ali ne mogaše pronaći takvog čoveka: svakome je neki đavo falio i svi su zbog nečega bili frustrirani do bola. Na kraju su ipak pronašli nekog siromaška u čijoj pojavi ne uočiše ni tračak nesreće, nego samo uravnoteženo zadovoljstvo. No, čovek je bio tako siromašan da nije imao ni košulje! U ovoj poučnoj priči košulja se javlja kao simbol vanjske sreće koja se, prema mišljenju kraljevog lekara, može prenositi s pacijenta na pacijenta, kao da je u pitanju spasonosan transplantat. No, kada pronađu pogodnog davaoca, ustanovljavaju da on transplantat uopšte ne poseduje! Dramatičan efekt nakon svlačenja košulje potpuno izostaje, a neodigrano svlačenje donosi poravnavanje sreće i nesreće, koitus dobra i zla, đavolje rogove u anđelovoj guzici i šta sve ne...
Primeri iz književnost još su oskudniji.
U jednom od svojih poslednjih zapisa Čarls Bukovski piše kako je išao u prodavnicu kupiti belu košulju. No, trgovci mu je nikako nisu hteli prodati, već su ga neprestano ispitivali „je li dobro“. Zaključak je jasan: Bukovski nije uspeo svući košulju, jer je košulja već bila definitivno svučena, što je shvatio i sam na kraju te nesretne trgovačke transakcije.
Tomas Hud napisao je pak celu poemu o sirotoj radnici koja negde u prapočecima Industrijske revolucije šije košulje i po 16 sati na dan:
„Bode, bode – stalno bode
Jadna, prljava i gladna
Duplim koncem šije, šije
Što košulju što mrtvački veo“
Potpuno je jasno šta bi to rečena košulja trebala sakriti i zbog čega nikada neće biti svučena. Ipak, razmislimo o mogućem širem značenju, o odeći kao „šarenoj maski smrti“, koja nam služi kao zastor, ne samo od zajedničke nam sudbine nego i od nas samih (koji sama ta sudbina i jesmo).
U „Nečistoj krvi“ Bore Stankovića odigrava se jedna od najstrašnijih scena „svlačenja košuljice“ uopšte. Udavši kći Sofku radi novca, otac na dramatičan način pokušava opravdati svoj čin:
„- Ili, zar, sinko, čedo, Sofke, Sofkice moja, ne veruješ tati? Misliš da tata laže, da ima para, nego tako hoće, ćef mu da te uda. I ako to misliš, onda - pogledaj tatu!... I razgrnu pred njom mintane, koliju. Sofka zaprepašćujući se vide kako su samo krajevi kolije i mintana njegovih i to oni uzani porubi, koji se pri hodu lelujaju i vide, kako su samo oni bili opšiveni novom, skupocenom postavom, dok ostala leđa iznutra, cela postava, sva je bila stara, masna; pa čak negde i bez postave sa poispadalim pamukom. A sam on, njegova snaga, prsa, koja su mu sada bila otkrivena, zaudarala su na znoj, hanove, nepresvlačenje, neopranost, masnoću.“
Da, možda ispod košulje krijemo upravo to: neizmerno fizičko i duševno siromaštvo, strah, znoj, nebeski pazuh pod kojim se usmrdi sve, čak i kiša na krilima lešinara...
I za kraj, pronađimo zagubljeni rukavac košuljice na neočekivanom mestu: u istoriji matematičke nauke! Godine 1858. dva su matematičara, istovremeno i neovisno, izumela atipičnu plohu kasnije prozvanu prema imenu jednoga od njih: Mobiusova traka. Reč je o zamišljenoj površini koja ima samo jednu stranu, što povlači za sobom brojne matematičke paradokse, a načinje, između ostalih, i problem višedimenzionalnosti. Hipotetični stanovnik Mobiusove trake živeo bi u svetu kojem bi manjkala jedna od dimenzija, što bi mu život produžilo za najmanje 50 godina. Oduzevši traci još i dimenziju širine, zamišljeni stanovnik toga Mobiusovog carstva živeo bi u jednoj dimenziji, u Jednosti koju više ništa ne bi sprečavalo da se stopi sa samom Večnosti.
Kasnije je ideja Mobiusove trake primenjena prilikom osmišljavanja ludačke košulje. Prvu ludačku košulju u istoriji istkala je anonimna engleska tkalja s kraja 18.veka, za potrebe londonske duševne bolnice Bethlem. Iz te, prvobitne košulje, zaista je bilo nemoguće pobeći.
„Jednom uvukavši ruku u taj beskrajni rukav“, svedočila je Ana Radklif, „Bolesnik stiče osećaj da je rukom uronio u beskraj iz kojega izlaza nema.“
Kasnije su ludačke košulje prilagođene zahtevima manje ozbiljnih vremena te su do danas postale predmetom poruge i rekvizitom iluzionističkih predstava.
.
sjajan text! samo bih dodala,
uh, dobro je da nisi do kraja pročitao jer bi verovatno posle završio u jednoj od košulja koje spominjem na samom kraju.