Хтела сам да напишем еротску причу, уствари да забележим бар једну од најлепших ноћи у животу. Нисам чак могла ни да изаберем једну. Онда сам пробала да сажмем, да извучем есенцију, да их спојим у једну бескрајну ноћ, што некако и јесу, али .. не иде.
Не умем да дочарам страсну а доследну нежност, да опишем ту готово пасивну доминацију која ме само погледом држи у стању непрекидне жеље, готово потребе...
Збуњује ме, обично то умем, да доста веродостојно пренесем догађај. Сада, почињем да записујем покрете, гестове, речи чак и мисли и све делује безвезе. Бледо, обично и испразно и безначајно, досадно а неверодостојно. Како је могуће да нешто толико велико, тако лепо немогуће описати? Помишљам да сам затурила речи или да сам се први пут уплашила да будем отворено искрена и доследна у написаном. Преслишавам се и не, ништа није сакривено, све јесте написано, сви елементи су ту а ипак је безвезно, обично и што је најчудније потпуно је не еротско.
Како је могуће, шта не видим, шта недостаје?
Хмм, недостаје пети елемент? Да ли то даје боју, мирис и укус и најобичнијем додиру, па сваки обичан додир, покрет изазива узбуђење. Знам да делује невероватно да нешто обично, немаштовито и неиновативно даје осећај моћи, осећај спокојства и екстазу која лепотом изазива сузе. А то нема везе са еротиком, са сексом, то је друга димензија, неупоредива. Израз вођење љубави у пуном значењу. Мада не волим ни тај израз, звучи као нешто из књиговодства.
Предавање љубави, препуштање? Не, делује као крај битке или рата.
Демонстрација љубави? Погрешно опет, јер није то показна вежба.
И немогуће је издвојити те сате из контекста свеукупне љубави..
Једина разлика је што тада ја и поред свог страха од висине додирујем небо, окитим се звездама и помилујем месец.
Не умем да дочарам страсну а доследну нежност, да опишем ту готово пасивну доминацију која ме само погледом држи у стању непрекидне жеље, готово потребе...
Збуњује ме, обично то умем, да доста веродостојно пренесем догађај. Сада, почињем да записујем покрете, гестове, речи чак и мисли и све делује безвезе. Бледо, обично и испразно и безначајно, досадно а неверодостојно. Како је могуће да нешто толико велико, тако лепо немогуће описати? Помишљам да сам затурила речи или да сам се први пут уплашила да будем отворено искрена и доследна у написаном. Преслишавам се и не, ништа није сакривено, све јесте написано, сви елементи су ту а ипак је безвезно, обично и што је најчудније потпуно је не еротско.
Како је могуће, шта не видим, шта недостаје?
Хмм, недостаје пети елемент? Да ли то даје боју, мирис и укус и најобичнијем додиру, па сваки обичан додир, покрет изазива узбуђење. Знам да делује невероватно да нешто обично, немаштовито и неиновативно даје осећај моћи, осећај спокојства и екстазу која лепотом изазива сузе. А то нема везе са еротиком, са сексом, то је друга димензија, неупоредива. Израз вођење љубави у пуном значењу. Мада не волим ни тај израз, звучи као нешто из књиговодства.
Предавање љубави, препуштање? Не, делује као крај битке или рата.
Демонстрација љубави? Погрешно опет, јер није то показна вежба.
И немогуће је издвојити те сате из контекста свеукупне љубави..
Једина разлика је што тада ја и поред свог страха од висине додирујем небо, окитим се звездама и помилујем месец.
Poslednja izmena:
