Lutko ja sam rešen...
(Priča br. 9)
Plastična lutka u izlogu je umirala od dosade u ovom dobro osmišljenom prostoru za eksponate. Napolju je padala kiša. Poželela je jako da priđe što bliže izlogu i svoje plastične prste stavi na staklo ali je prekinu pomisao kako ceo svet ima svoj smisao jer zapravo ima svoju sadržinu. Svet je bio pun svega i svačega a ne kao ona... prazna i šuplja. Njeno telo je bila samo tanka površina, obična ljuštura od plastike. Gledajući kišu kako je padala i kako su se kapljice slivale niz izlog lutku obuze tuga. Zar ona nikad neće upoznati svoju unutrašnjost? Zar ona nikad neće doživeti život kao drugi? Svojim punim bićem. Recimo šta je to ljubav ili šta je to sex? Ona nežno obuhvati mislima slivajuće kapljice i zamisli da su to njene suze koje ona inače nije u stanju da pusti jer je samo lutka, a lutke ne plaču zar ne? I ne vode ljubav... Nose samo ovaj prokleti sexy veš. I to naočigled svih. Lutka se zavuče duboko u svoju šupljinu i pokuša da pronađe njen centar kad je odjednom nešto dodirnu po ramenu. Lutka se okrete i pogleda i shvati da se to vetar poigrao sa svilenim šalom susedne lutke koja je na akciji i da ju je on na trenutak dotakao. Ah, kako je samo nežan i senzibilan bio taj dodir. Taj perfidni prevrtljivi dodir poput nekog muškarca koji joj se približio nenadano iza nje i disao u njen vrat. Koji ju je poljubio u predeo između vrata i leđa baš tamo gde se ona uvek naježi i strese od slatke jeze. Taj muškarac koji bi joj stavio svoje prste na njeno rame, nežno, čije su ruke bile vrele... koji je prstima odvojio bretele od njene plastike i spustio ih da padnu zajedno sa svojom svilenom sadržinom. Lutka bi se naježila sad da može. Osećala se nekako gola. Nekako izložena pogledima dok je ona nemoćno, paralisano i nepomično stajala u izlogu... nemoćna i pobeđena pred naletom ovog jednog prostog čina. Taj muškarac je mogao da joj radi šta hoće. Ona bi mu to dozvolila. Dala bi mu punu kontrolu ili tačnije prepustila bi mu se. On bi spustio svoju dlanove nežno niz njene plastične ruke sve do njenih ušrafljenih kolena.. Tačnije likrastih čarapa za koje se prodavačica pre tri dana jako namučila da ih joj obuče. Svojim prstom lagano bi iscrtavao liniju koja bi se pela gore dok bi se šav rasparivao delić sekunde kasnije i oslobađao nemušte krike zauvek zaboravljene u njoj od pamtiveka. Da može lutka bi već sad drhtala. Na izlogu se uhvati izmaglica kao od nečijeg daha. Osećala je jako prisustvo tog muškarca koji ju je dovodio sve više dovodio do ludila. On prstima pređe preko njenih gaćica u predelu venerinig brega a potom podiže ruku i naglo zavuče dlan u njen donji veš. Od toplote njegove ruke lutka se zaznoji. Para se kondezovala popovršini njene plastike. Ona konačno oseti da postoji neka vatra unutra negde ispod te površine tamo gde nije bilo ničeg... Muškarac joj nešto promrmlja na uvo. Nije mogla da razume šta joj priča. Sve je postalo maglovito. Osetila je njegov jezik kako prelazi njeno lice. Njegove usne na vratu. Njegovu drugu ruku na njenoj jabučici grla. Imala je utisak da joj se grudi nadimaju iako je znala da je izlivena po kalupu i da je to nemoguće. Tešila ju je ipak misao da je njena figura savršena. On to dobro zna i vešto koristi. Ona je znala da mu je poželjna.. A on je u njoj već gotovo ispunio njenu sadržinu. Napolju je počelo nevreme. Ona nije znala dal je to nevreme bilo u njoj ili spolja... sve joj se pomešalo. Kad je zagrmelo i kad je sevnuo grom njena kosa se nakostrešila a u njoj je hiljade malih struja počelo da se sabira u jednu tačku. Njegova ruka nije prestajala i bila je sve intezivnija. Sve vrelija. Ispred nje je postojao samo autoput kao vrhuncu i totalna predanost džinovskom talasu požude koji ju je oblio sekund kasnije i poneo sa sobom kao da je ona neki izgubljeni surfer početnik. Osećala se udavljeno u toj beskrajnoj količini vode. Imala je osećaj kao da se sva njena svest skuplja u jednu tačku i da u toj tački počinje rađa se i ekslodira kosmos jedan za drugim u neprekidnom nizu... iznova i iznova. Kakav početak i kraj, kakva slatka smrt, kakav susret.. Kakva vrela ispunjenost. Kakva iscpljenost. Kakva zahvalnost muškarcu. Njegovom dodiru. Muškarcu osloboditelju iz njenih misli. Kakvo olakšenje. Kakva sloboda. „Poljubi me i zagrli...“ Prošaputala mu je u mislima dok je želela da sad leži negde u nekom ćošku u magacinu. Da je niko ne vidi kao ovde u izlogu. Da je neko privije k' sebi i ostane tako dok ne dođe njen red za neku vikend akciju. Više je nije bilo briga. Ona je sad samo jedna obična šuplja i prazna ljušturasta ali ispunjena lutka.
(Priča br. 9)