Ernesto Sabato

Baudrillard

Baudrillard

Autošoven
VIP
Poruka
131.083
Ernesto Sabato (šp. Ernesto Sabato; 24. juna, 1911 — 30. aprila 2011) bio je argentinski književnik. Doktorirao je na Universidad de La Plata fiziku i filozofiju. Spada među najznačajnije argentinske pisce. Pre književne karijere bavio se fizikom, najprije u okviru „Fondacije Kiri“, a potom i kao profesor na Univerzitetu La Plata. Nauku ostavlja 1945. godine i započinje književni rad.

Iako je veliki pisac, napisao je samo tri romana, i mnošvo eseja. Ti romani su trilogija. Bave se problemom ludila i mračnim stanjima uma kao što su nasilje, rodooskrnavljenje, manija proganjanja, a kao najbolji primer je deo romana „O junacima i grobovima“ koji se zove „Izveštaj o slepima“. Kombinujući iskustva egzistencijalističke poetike (roman „Tunel“) sa elementima magičnog realizma ("O junacima i grobovima"), te narativnim strategijama karakterističnim za postmodernu (Abadon anđeo uništenja"), Sabato je stvorio osoben, neponovljiv literarni kaleidoskop i svrstao se u red najznačajnijih pisaca druge polovine 20. vijeka.

Između ostalog Sabato je politički angažovan pisac koji je u svojim romanima kritikovao vojnu diktaturu u Argentini, te ga stoga nazivaju „anti Borhesom“ jer Borhes nije dopuštao nikakav uticaj dnevne politike u svoja djela, iako dele zajedničko zanimanje za metafiziku s tom razlikom što Borhes traži ono nadsvesno ili Boga, dok Sabato traži ono podsvjesno ili uzroke ludila. Sreli su se par puta i njihove diskusije su objavljene u knjizi. Sabato je bio predsednik komiteta koji je tragao za nestalim osobama tokom vladavine vojne hunte u Argentini.

Vikipedija
 
Poslednja izmena:
Doživeti stotu

Ovdašnji publicisti opšte prakse, autori ciničnih novinskih kozerija, za Gorana Bregovića će rutinski kazati da je lopov, referirajući prvenstveno na njegovu kompozitorsku poetiku. Što se samog Bregovića tiče, on je, koliko znam, javno priznao samo jednu svoju krađu, i to pravu. U više intervjua Bregović se prisjetio kako je iz garnizonske biblioteke Jugoslovenske narodne armije u Nišu, za vrijeme služenja vojnog roka, ukrao knjigu Ernesta Sabata. U Bregovićevoj memoriji naslov ukradene knjige zabilježen je kao Alehandra. Po svoj prilici, međutim, radilo se o knjizi O junacima i grobovima, onoj u kojoj je glavnoj junakinji ime Alehandra. Sve ovo možda i ne bi bilo vrijedno prisjećanja, posebno u nekrologu Ernestu Sabatu, da priča nema i nastavak. Kad je decenijama i godinama kasnije, Bregović svirao u Buenos Airesu, na recepciji hotela ga je dočekala koverta u kome je stajala jedna knjiga i pisamce. Kovertu je ostavio Ernesto Sabato. Sabato, koji je u jednoj svojoj esejističkoj knjizi zabilježio koliko ga se dojmio Kusturičin Underground, Bregoviću je u pismu kazao da je previše star da dođe na njegov koncert, da više ne izlazi i da mu život protiče u depresiji, ali da ga je njegova muzika dva puta sprečila da izvrši samoubistvo. Knjiga koju mu je uz pismo ostavio bila je ista koju je ovaj davno ukrao iz garnizonske biblioteke.

TRI ROMANA: Makar se rodio na drugom kraju svijeta, Sabato je direktno vezan za naš komad Evrope, porodica mu je, naime, talijansko-albanskog porijekla. Rodio se 24. juna 1911. godine, na dan Svetog Ivana, dan nakon Ivanjske noći, kad se pale vatre, noći o kojoj je Šekspir napisao komediju, a Borhes pjesmu, istog dana u godini u koji će se, sedamdeset šest godina kasnije, roditi još jedan veliki Argentinac – Lionel Mesi. Bio je deseto od jedanaestoro djece svojih roditelja. Jedan od njegove starije braće također se zvao Ernesto, no umro je nekoliko dana prije 24. juna 1911. godine, pa je novorođeni sin, na neki način, naslijedio njegovo ime.

Studirao je fiziku i matematiku na Univerzitetu u La Plati, a u studentskim danima se priključio jednoj tamošnjoj grupi komunističke omladine. Na jednom predavanju o marksizmu upoznao je sedamnaestogodišnju Matildu Kusminski Rihter kojom će se poslije oženiti i s kojom će biti u braku šezdeset dvije godine, sve do njene smrti. Doktorirao je fiziku 1938. godine i nakon toga radio u Parizu (u Kiri Institutu) i Bostonu (na MIT-u). Nekako skoro u isto vrijeme, krajem tridesetih i početkom četrdesetih godina dvadesetog vijeka, Sabato gubi vjeru u komunizam, barem u praktičnom smislu, i prestaje da se bavi naukom. Možda bi bilo pogrešno reći da je izgubio vjeru u nauku, ali zasigurno se jeste razočarao u slijepu vjeru u naučni napredak i u moralnu neutralnost nauke. Ono što nije pronašao u nauci, počeo je tražiti u književnosti. Četrdesetih godina počinje pisati za čuveni časopis Sur. 1945. objavio je svoju prvu knjigu, zbirku eseja Pojedinac i univerzum, a tri godine kasnije svoj prvi roman – Tunel. Kratki roman napisan u ich-formi odmah mu je donio književnu slavu. Voljeli su ga Alber Kami i Tomas Man, ali i stotine hiljade čitalaca širom svijeta. U Jugoslaviji je Tunel najprije objavljen u ediciji “Reč i misao” i vjerovatno je najtiražnija i najpoznatija Sabatova knjiga kod nas. Trinaest godina poslije Tunela, 1961. godine Sabato objavljuje O junacima i grobovima. Meni je to najdraži njegov roman, ta golema, kompleksna i slojevita proza u kojoj se združuju i velika ljubavna priča, donekle slična onoj iz Tunela, i trilerski uzbudljiva fabula i čudnovata metafizičko-snovita alegorija koja post festum podsjeća na Murakamija i političko-urbani element iz kojeg kao da izviru neke Bolanjove stranice i još mnogo toga. Do idućeg Sabatovog romana proći će ponovo trinaest godina; 1974. godine izlazi Abadon, anđeo uništenja, roman ponovo obiman, a i formalno sličan svom prethodniku. Nakon ovog romana, Sabato više nije objavljivao fikcionalnu prozu.

DVA SLEPCA: Sva tri Sabatova romana su prevedena i objavljena u Srbiji, kao i nekoliko njegovih esejističkih knjiga. Objavljen je također, i to u Gornjem Milanovcu, ako se ne varam, prevod knjige razgovora Borhesa i Sabata, knjige za koju je Klajv Džejms kazao da je delightful. To je zbilja prelijepa knjiga, transkript razgovora dvojice pisaca skoro po svemu različitih, dvojice Argentinaca čije je razlike prevazilazila i na taj ih način spajala ljubav prema književnosti. Nekad u starosti njegovoj, poslije perioda iz kojeg potiču razgovori s Borhesom, Sabatu je vid toliko oslabio da je postao praktički slijep, skoro kao i njegov pominjani sagovornik. Nije više mogao čitati ni pisati, ali je uspjevao slikati. Osim u Gornjem Milanovcu, Sabatove esejističke knjige publikovane su i u Čačku (Gradac) te Beogradu (Led Studio). U knjizi Otpor, originalno objavljenoj 2000. godine, Sabato postavlja neka nevjerovatno aktuelna pitanja. Na samom početku knjige (u prevodu Slavice Kojić), recimo, kaže: “Paradoksalno je što nam se čini da smo posredstvom ekrana povezani sa svetom, dok nam to, u stvari, oduzima mogućnost ljudskog suživota i, što je jednako opasno kao i ovo, čini nas bezvoljnim.” Sabato je zapravo govorio o televizijskom ekranu, ali njegovo upozorenje možda još i više vrijedi za onaj kompjuterski, naročito ako je kompjuter opskrbljen internetskom konekcijom. Samo malo kasnije, Sabato će reći: “Verujem u kafane, u razgovore, verujem u ljudsko dostojanstvo, u slobodu.” Ovo je jedna od posljednjih rečenica prvog poglavlja Otpora, koja gotovo da predstavlja neku vrstu prologa za drugo poglavlje, ono koje nosi naslov Starinske vrednosti. Ne treba, međutim, misliti da starinske vrijednosti Sabato izjednačava sa staračkim. Iako Otpor piše sa skoro navršenih devedeset godina, to je mladalačka knjiga, knjiga u kojoj se nada u otpor projektuje u mlade, u djecu koja će se igrati po parkovima, umjesto pred monitorima.

BESKRAJNO OSLOBOĐENJE: Jedan od pisaca koje Sabato u Otporu s poštovanjem citira jest Ernst Jinger. Kad je, onomad, ne tako davno, Jinger proslavio stoti rođendan, Frano Cetinić je objavio tekst o prvom književnom stogodišnjaku. Ernesto Sabato nije doživio svoj stoti rođendan, nije ušao u sto prvu godinu života, ali jest umro u stotoj, jest doživio stotu. I za njega, dakle, važi ono što je pišući o Jingeru primijetio Cetinić, a što bi se, u parafrazi, moglo sažeti u poruku: tako dug život pripada samo onima koji su život mnogo puta rizikovali, kojima do dugog života i nije bilo stalo. Čovjek rođen više od tri godine prije Sarajevskog atentata, koji je preživio Prvi i Drugi svjetski rat, hladni rat, uspon i pad komunizma u koji je toliko vjerovao da je tridesetih godina umalo došao u Moskvu da se upiše u Školu lenjinizma, Balkanske ratove početkom dvadesetog vijeka i ratni raspad Jugoslavije na njegovom kraju, devet decenija dvadesetog vijeka i cijelu prvu deceniju dvadeset prvog, obilježenu terorističkim napadima na Vašington i Njujork, i koji je umro je samo dan prije nego je ubijen njihov organizator, u svim je svojim knjigama zapravo pisao o onom što se na njegovom maternjem jeziku kaže la infinita liberacion de no saberse solo, a što bi se u prevodu moglo nazvati beskrajnim oslobođenjem koje donosi znanje da čovjek nije sam. Taj osjećaj oslobođenja je ono što je Sabato tražio u životu i u književnosti, taj osjećaj oslobođenja je ono što čitaocu mogu dati Sabatove knjige, naročito njegovi romani. “Čoveku izražavanje služi da bi dopro do drugih ljudi, da bi se izbavio iz svog samotnjačkog zatočeništva”, zapisao je Ernesto Sabato, misleći na sve ljudi koji na svakom koraku ostavljaju svoj trag. Ono što je jedan od ključnih izbora u ljudskom životu tiče se načina na koji se želi ostaviti trag. “U životu postoji jedna vrednost koja često drugima ostaje skrivena, ali je čovek oseća duboko u svojoj duši: to je vernost ili nevernost onome što je naša sudbina ili vokacija koju treba da ispunimo”, zapisao je Ernesto Sabato, misleći i na sebe. Idi za svojom sudbinom – to je poruka koju je odaslao i književnošću i životom, on koji je išao za svojom.

Muharem Bazdulj
 

Magija i snovi Ernesta Sabata​


Doktorirao je fiziku i matematiku, životna želja mu je bila da bude slikar, a pamtićemo ga kao jednog od najvažnijih pisaca u svetskoj književnoj baštini

Više nego uzbudljiv život Ernesta Sabata, a pre svega njegovo literarno delo koje danas postaje aktuelno, sa razlogom su tema časopisa Gradac. Trobroj od 200 i nešto stranica, obogaćen i osvežen fotografijama iz Sabatovog života, priredila je, predgovor napisala i najveći deo izabranih tekstova prevela Aleksandra Mančić, a uz nju su tekstove prevele i Milica Stojković (sa engleskog, francuskog i španskog) i Bojana Kovačević Petrović sa španskog.
Ono što bi bio putokaz za detaljni pregled sveta Ernesta Sabata, koga književna kritika unisono stavlja u sam vrh argentinske književnosti uz Borhesa i Kortasara, jeste ocena Aleksandre Mančić da mu je glavni podsticaj u umetnosti bila izvorna teskoba, koja izlazi izvan granica stvaralaštva i iz svega što je pisac govorio o sebi jasno je da su taj nemir i ta jeza obeležili celi njegov život.

Ernesto Sabato (1911-2011) potiče iz porodice italijanskih doseljenika u provinciju Buenos Ajres. Studirao je fiziku i matematiku na Univerzitetu u La Plati, doktorirao fiziku koju je i predavao na istom univerzitetu; između studija i doktorata živeo je kratko vreme u Evropi, u Briselu i Parizu, u kojem je 1938. i 1939. radio u laboratoriji Žolio-Kiri.
Pariz ga je opčinio, u njemu se upoznao sa brojnim umetnicima, slikarima i piscima. Ta 1938. biće prelomna u njegovom životu. Po povratku počinje univerzitetsku karijeru ali iz nauke definitivno izlazi 1945, i posvećuje se književnosti.

8foto-EPA.jpg


Tri godine kasnije objavljuje svoj prvi roman, Tunel, za kojim slede romani O junacima i grobovima (1961) i Abadon, anđeo uništenja (1974). Na srpski su prevođeni u više navrata, a uz njih objavljena su i Sabatova dela Otpor, Pojedinac i Univerzum, i Pre kraja.
Mračni svet podsvesti je večito intrigirao Ernesta Sabata. Mučila su ga pitanja čovekove egzistencije, borba dobra i zla u životima svih nas i, najvažnije, kako se sa ovim drugim izboriti.
Junaci njegovih romana su opskurni, iz podzemlja, zločinački nastrojeni, a iza njihovih postupaka kriju se beskrajna usamljenost, nesnalaženje u svetu, nemoć i beznađe.
Reč je o psihološkim romanima, utopljenim u egzistencijalističku skepsu; u njima postoje i autobiografski elementi, ali pre svega duboka zabrinutost za čoveka koji češće silazi u pakao nego što uspeva da se vine ka Raju.
U Sabatovoj zebnji za čoveka u korenu leži filozofija najvećih svetskih mislilaca – pre svih Ničea i Kjerkegora, pisaca kao što su Dostojevski, Kafka i Kami, i slikara koji ga je opčinjavao – Van Goga.

„Patnja je poučnija od sreće“, rekao je jednom prilikom, i to će se čitati u njegovim romanima koji u različitim razmerama pokazuju uticaj nadrealizma, magijskog realizma i postmodernizma. Ali to su, najpre, dela u kojima je vodio „bitku za ja, ono ja koje je izgubilo svoje prvobitno harmonično jedinstvo“, kako je objasnio 1986. u svojoj Ispovesti pisca. Sabato je posmatrao svet koji je na njegove oči „škripao i pretio da se sruši“. Strepeo je za njegovu sudbinu sa razlogom, jer su je obeležavali koncentracioni logori, droga kojom se tražio izgubljeni Raj, kriza ideologije i budućnost u kojoj će čovek od krvi i mesa završiti kao čovek-masa, „zupčanik u divovskoj anonimnoj mašineriji… čiji gospodari, nevidljivi i surovi, samo melju“.
Sabata su roman i fikcija zaokupljali celoga života.

unnamed.jpg


Dva su trenutka u radu pisca, objasnio je u Ispovesti. U prvom, on uranja u dubine bića, predaje se silama magije i sna, vraća nazad u detinjstvo i u nezapamćena vremena vrste, tamo gde vladaju osnovni nagoni života i smrti, gde seks, incest i oceubistvo pokreću njegove fantazme; tu umetnik nalazi velike teme svog stvaralaštva.
U drugom, pisac se vraća u svet svetlosti, i to je trenutak kad sve stvaraočeve sposobnosti obrađuju sadašnjeg čoveka sa ideološkim predrasudama, i sa političkim i društvenim stavom.
To prožimanje magijske misli, apstraktnih rasprava i stravičnosti konkretnih manifestacija, objašnjavao je Sabato, odlika je totalnog romana.
I zato taj roman „u ovo doba otuđenja čoveka, otuđenja izazvanog pre svega pozitivističkim mentalitetom koji je prognao mito-poetičku misao da bi zadržao čisti razum“, dobija toliki značaj.

Umetnost čoveku pruža priliku da ispolji strašne, protivrečne oblike svoje duše, ubeđen je ovaj pisac, a fikcija je ta koja nudi stvarnu integraciju dezintegrisanom čoveku u onim trenucima kad se činjenice združuju sa mitologijom i magijom.
Po profesiji prirodnjak, a po vokaciji umetnik, Ernesto Sabato je bio „intelektualac bez granica, renesansni čovek“ koji je za života uspeo da se posveti i drugim oblastima; bavio se politikom, u mladosti je pripadao Komunističkoj partiji ali ju je napustio kada se spoznala istina o Staljinovim logorima.
Više nije bio ni u jednoj partiji, bio je protiv diktature i levice i desnice, zalagao se za društvo u čijoj će osnovi biti individualna sloboda, a našao se i na čelu državne Komisije za istraživanje nestalih u vreme diktature.

Ernesto-S%C3%A1bato-imagen-795x530-1.jpg


Ipak, celo njegovo biće bilo je umetničko. Kad je počeo ozbiljno da gubi vid i zaključio da više kao pisac nema šta da kaže, okrenuo se slikarstvu:

„Moja prva strast u detinjstvu, i kasnije u dečaštvu, bilo je slikarstvo… slabljenje vida omogućilo mi je da se bavim slikanjem bez osećaja krivice… Veličina slike omogućava mi ono što mi veličina slova više ne dopušta“.
Kliknite za proširenje...

Časopis Gradac posvećen Ernestu Sabatu nudi izvanredni portret ovog posvećenika otkrivanju zle kobi čoveka, i tragaoca za protivlekom. Izbor priloga, od kritika romana, delova iz intervjua i tekstova o njegovom delu do dramatizacija za pozorište i film, otkriva ono što ga je krasilo, a što je suština umetnika. To je jednom i predočio Borhesu: „Umetnici su buntovnici par exellence. Umetnik može da stvara veliku umetnost samo u apsolutnoj slobodi, sve drugo je pokoravanje, konvencionalna, i zato lažna umetnost. I, zato ne služi čoveku.“

Anđelka Cvijić
 
TUNEL

"Izgledalo je kao da nas dvoje živimo u nekim paralelnim hodnicima ili tunelima, neznajući da idemo jedno pored drugog, kao dve srodne duše koje žive u sličnom vremenu, da bismo se susreli na kraju tih hodnika, pred jednom scenom koju sam ja naslikao, kao nekakvu šifru namenjenu samo njoj, kao neku tajnu objavu da sam ja već stigao tamo, da su se hodnici konačno spojili i da je kucnuo čas susreta."
 
INTERVJU SA ERNESTOM SABATOM – SAN I STVARNOST

Sabato mi je zakazao sastanak u svojoj kući u Santos Lugaresu tako rano, da sam morao da ustanem gotovo u cik zore ne bih li uhvatio voz. Ima običaj da ustaje u sedam i izgleda mu prirodno da zakazuje stastanke tako rano. To je jedna od njegovih mnogobrojnih mušica.

– U jednom od naših ranijih razgovora – rekao sam mu – počeli ste da pričate o nečemu što me je izuzetno zainteresovalo, ali smo kasnije prešli na drugu temu.

Pogledao me je upitno.

– Sećate li se? Kada ste govorili o likovima u romanu, počeli ste tako što ste rekli da su ljudi skloni da nazivaju „stvarnim“ ono što se može omirisati, dodirnuti, videti, te kako stoga misle da likovi nisu stvarni. Međutim, dodali ste, ako se dobro sećam, u tom slučaju ni san ne bi bio stvaran. Kao ni trougao.

– Dobro, dobro. Polako. Ja nisam filozof, ja sam tek pisac, ali kada sam bio student, na ono malo predavanja iz filozofije na koja sam išao, i potom kada sam čitao tekstove iste vrste, barem sam jednu stvar naučio: reč „stvarnost“ je najmnogoznačnija i najneuhvatljivija reč koja postoji u jeziku. Kako i da ne bude nejasna kad je svaki filozofski sistem u krajnjoj liniji pokušaj da se ona definiše. Postoji čitava knjiga jednog velikog nemačkog mislioca, Nikolaja Hartmana, napisana da bi se ispitale sve varijante, sve nejasnoće nastale oko te reči. Bilo bi neoprezno, dakle, da u jednom kratkom razgovoru neko ko nije filozof makar i pokuša da rasvetli takvo pitanje. To je nešto veoma uzbudljivo, ali ja bih se radije ograničio na to da kažem nekoliko stvari u vezi sa likovima u romanu i njihovim snovima, pošto, kao što sam više puta rekao, fikcija i san imaju jednu zajedničku osnovu. U stvari sam govorio o „istini“, odbacujući ideju, inače veoma čestu, da je ono što se događa „istinito“, a da ono što se zamišlja, u snu ili u romanu, „nije istina“. To je isto kao kada bi se tvrdilo da su obe te aktivnosti lažne. Protiv toga se uvek bunim: od svih aktivnosti ljudskoga bića nema ničega istinitijeg nego što je san, jer se u njemu nikada ne laže. I, na izvestan način, isto se može tvrditi za fikciju, ili barem za najdublju fikciju: nema ničega istinitijeg od lika kakav je Don Kihote, Dimitrije Karamazov, Žilijen Sorel, Madam Bovari. Neki filozofi tvrde da je stvarno ono što je trajno: i u tom slučaju ima mesta tvrdnji da je stvarniji Don Kihote nego Servantes. Zar nisam to rekao onom prilikom?

– Da, zaista.

– Ali, ponavljam, bolje je udaljiti se od tog živog blata semantike, kakva je analiza reči „stvarnost“, i ostaviti ga filozofima. A ni oni se, uostalom, nikad nisu složili oko toga.

– U jednoj knjizi razgovora između Vas i Borhesa, koje je upriličio jedan mladi pisac36, čini mi se da se sećam da se dodiruje ista tema, u vezi sa snovima.

– Da, pomalo anegdotski. Počelo je u vezi sa jednom Ciceronovom knjigom, Akademska pitanja… Ima jedan dijalog između Lupula i pisca, kada mu Lupul kaže da je video Homera u snovima tako živo, da je izgledalo stvarno, i tek kada se probudio shvatio je da je bila iluzija. Prijatelj ga pita zašto misli da je sve to bila iluzija. Ako se dobro sećam, za Lupula je dokaz da je nešto iluzija to što ima manje živosti ili snage. Ali to ne predstavlja dokaz, jer neka mora može da bude mnogo snažnija nego nekakva scena pri budnom stanju, tigar iz košmara može nas prestrašiti tako da možemo umreti od srčanog napada. Isto se može reći za izvesne scene u fikciji, koje su „stvarnije“ – stavite navodnice, iz metafizičke predostrožnosti – od mnogih u svakodnevnom životu. U dobrom romanu, na taj način, događaju se stvari za koje neupućeni čitalac misli da su se stvarno dogodile, da je pisac samo prepisao ono što je doživeo. Svi znamo, međutim, da nikada nije postojao Don Kihote, i da on nikada nije bio u vojvodinoj kući. To je ona poseta tokom koje se naizmenično smejemo – kao i Sančovoj vladavini na ostrvu Baratariji – ili nam suze teku kada vidimo kako je siroti vitez predmet podsmeha za onaj mondeni svet bez vere.

– Kada se govori o snovima, često im se suprotstavlja argument koherencije. Snovi su besmisleni, apsurdni. Jedna osoba iznenada postane neko drugi, i takve stvari.

– Ni to nije argument koji dokazuje „nestvarnost“ sanjanog sveta. Zašto bi stvarnost morala biti koherentna i logična? Sasvim je moguće da je koherencija, a naročito logika, sastojak koji dodajemo kao bića sklona da sve racionalizuju. Najpre, pogledajte kako maltene ništa u životu čoveka nije moguće racionalizovati: ni snove, ni ljubav, ni mržnju, ni osećanja. Šta ostaje? Prilično malo: sama logika, matematika. Sve ostalo je apsurdno, protivrečno, nedosledno… Ne, taj argument nije valjan. Maše se i drugim argumentima, ništa boljim. Na primer, da je san stvarnost koja se ne deli sa drugim osobama. Ako na nekom skupu vidimo vazu, svi se prećutno slažemo da je taj predmet „stvaran“ pošto ga svi vidimo. Naprotiv, vaza u snu bila bi iluzorna jer bi je video samo sanjač. Ali, ako u mom snu takođe postoji skup ljudi, i mnogo je onih koji prisustvuju toj pojavi? Sa druge strane, argument onih drugih u budnom svetu ne može odoleti ni pred najmanjom analizom. Pogledajte ovu stolicu. Sad, ako zatvorim oči, ne vidim je više. Ako bi to što nešto vidim bio dokaz stvarnosti, mogu tvrditi da je za mene stolica prestala da postoji. Reći ćete mi, ali postoji, stolica i dalje postoji jer je vi vidite. Ali vi niste predmet koji je povlašćeniji od stolice, a ni vas ne vidim. Kako da poverujem u vaše postojanje pre nego u postojanje stolice? Možete mi uzvratiti da vas čujem. Ali ako iznenada ogluvim, vaše postojanje ne može se dokazati ni putem zvuka. Onda mi priđete i dodirnete me, osetim na svom telu vaše ruke. Ali ako izgubim i čulo dodira, taj argument iščezava. Možda još mogu da vas nanjušim, ali ako izgubim i čulo mirisa, neće više biti načina da dokažete da postojite vrše od stolice. Pod takvim uslovima, svedočanstvo drugih koje bi garantovalo postojanje iščezava.

– Zar to nisu argumenti biskupa Berklija?

– Tako je. Ali vas nisu ubedili, zar ne?

Smeška se.

Priznajem da me, zbilja, nisu ubedili.

– Razume se, – nastavlja – već je Hjum rekao: ti Berklijevi argumenti nikako ne mogu biti pobijeni, ali ni najmanje nisu ubedljivi. Zato on, hoću reći Hjum, smatra kako postojanje stolice, stola, čitavog spoljašnjeg sveta, može biti samo čin vere, „belief“ kako on to kaže na svom jeziku. Vidite koliko je teško dokazati da nešto tako veličanstveno, ne samo sa svojim stolicama, nego i sa oblakoderima, svojim zvezdama i kometama, svojom atomskom bombom, svojim strašnim oklopnjačama i svojim ogromnim gradovima, može biti jednako malo stvarno kao i san. Naprotiv, san, iz te perspektive, ima isto onoliko mogućnosti da bude stvaran kao i ova fantazmagorija od našeg dnevnog sveta…

Razgovor vodio Karlos Katanija

prevela sa španskog Aleksandra Mančić
 
"Pogledaj onaj osvetljen prozor! Uvek me uzbudjuju ta svetla u noći.
Možda se poradja neka žena? Možda je neko na umoru?
Ili neki siromašni student čita Marksa?
O, kako je svet tajanstven! Samo površni ljudi to ne vide."

Ernesto Sabato
 
ČOVJEK SE DANAS KLANJA VELIKIM BOGOVIMA EKRANA

Kada brojnost kultura relativizuje vrednosti, a „globalizacija” gazi svom silinom i ljudima nameće arogantnu jednoobraznost, ljudsko biće, ne snalazeći se, gubi osećaj za vrednosti i za samog sebe i više ne zna kome ili u šta da veruje. Kao što je rekao Gandi:

Ne želim da zatvorim sva četiri ugla moje kuće niti da zazidam svoje prozore. Želim da duh svih kultura prožme moju kuću svom mogućom slobodom. Ali odbijam da mi iko otima moje radnike. Voleo bih da vidim ove naše mlade ljude sa sklonošću ka literaturi da dobro nauče engleski ili bilo koji drugi jezik. Ali ne bih voleo da ijedan Indijac zaboravi ili zanemari svoj maternji jezik, da se njega stidi ili da pomisli da nije pogodan za izražavanje njegovih ideja i njegovih najdubljih misli. Moja vera mi zabranjuje da od svoje kuće napravim tamnicu.

U našoj zemlji ima mnogo ljudi i žena koji su se, došavši u veliki grad, postideli običaja kraja iz kog su potekli. Tragično je to što svet gubi originalnost naroda koji ga nastanjuju, bogatstvo njihovih razlika, u paklenoj želji da „klonira” ljudsko biće kako bi ga bolje potčinio. Ko ne voli svoju provinciju, svoj paeze, svoje selo, svoje mestance, svoju sopstvenu kuću, ma koliko siromašni bili, teško da će poštovati druge. Ali sada kada više nema svetinja, nad ljudski život nadvila se senka gorkog osećanja besmisla. To je jedan od razloga što se današnji čovek toliko boji smrti; ona je postala tabu. Gotovo da je nestao običaj bdenja kraj odra umrlog, a plakanje na sahrani je nešto neprimereno, veoma retko.

Malo nedostaje pa ćemo prestati da delimo onaj zagonetni trenutak kad duša napušta telo koje ostaje pusto kao kuća zanavek napuštena od onih koji su u njoj stanovali i, naročito, u njoj patili i voleli se. Jer osobenost kući ne daju ni zidovi, ni krov, ni pod, nego ljudi koji u njoj žive, njihovi razgovori, njihov smeh, njihove ljubavi i njihove mržnje; bića koja prožimaju kuću nečim nematerijalnim ali dubokim, kao što je osmeh na licu.

Ne priznavati smrt, ne ići na groblje, ne nositi crninu, sve to izgledalo je kao afirmacija života, što je, u neku ruku, i bilo. Ali, i ovo je paradoksalno, pretvorilo se u podvalu, jednu od mnogih koje je sadašnje društvo iznedrilo da čovek ne bi uočio ekstremne situacije, one u kojima se ruši naš svet, a koje jedine mogu da nas trgnu iz ove inercije u koju smo zapali. Don Džon govoraše da niko ne spava u kolima kojima ga vode na gubilište a da, naprotiv, svi prespavamo vreme od kolevke do groba; ili ga proživimo u polusnu.

Ništa ne bismo znali o životu bez bolne spoznaje te konačne tajne. To su tako shvatile kulture koje su poistovetile boginju plodnosti sa božanstvom smrti. Majka Zemlja je jednako bdela nad semenjem posejanim u zemlju kao i nad mrtvima, budući da će se i ovi potonji, isto kao i seme u zemlju posejano, vratiti u život u novom obličju. U Kini, zemlji sa hiljadugodišnjom tradicijom, žene su bivale sahranjivane odevene u svoje venčane haljine.

Ovo verovanje u plodnost života s one strane smrti je univerzalno i iskazuje se putem simbola koji su, čak i ako toga nismo svesni, prisutni u našim pogrebnim obredima, kao što su sveće koje palimo za poslednji rođendan pokojnika i venci koje polažemo da simbolizuju njegov trijumf, činjenicu da je počivši stigao do cilja, kao što se ovenčavaju pobednici u atletskim takmičenjima. U našoj provinciji ima prelepih svetkovina kao što je ona zvana Difunda Correa, u spomen ženi koja sa novorođenčetom kreće u potragu za mužem koji je dopao zarobljeništva. Ona pada mrtva u pustinji ali kada je pronalaze, seljani tvrde da je dete još uvek sisalo na njenim grudima. To je za nas nešto nepojmljivo ali je puno poezije i simboličkog značenja za ljude iz tih krajeva koji odlaze na hodočašće u Sanhuaninsku pustinju tražeći pomoć od nje. Sa koliko smo uzbuđenja u Santijagu del Estero prisustvovali pogrebnoj daći kakve su uobičajene posle smrti nekog deteta! Nazivaju je Gozba anđelčića i ima sveti i veoma dubok smisao, zbog bola onih koji su izgubili svoje dete i koji, dok jedu grcajući u suzama, kao da izgovaraju molitvu, što simbolizuje veličinu njihovog nadanja. Nije slučajno što Dostojevski završava Karamazove jednom sličnom pričom.

Vrućina je nepodnošljiva i teška, mesec, gotovo pun, sija usred žućkastog kruga. Nema ni daška vetra: sve nagoveštava oluju. Planine su obasjane kao u nekakvoj pozorišnoj scenografiji koja dočarava noć; iz vrtova se još širi jak miris jasmina i magnolija.

Religija je izgubila uticaj na ljude i ima već nekoliko desetina godina kako je izgledalo da su mitovi i religije zauvek prevaziđeni, a ateizam postao opšta pojava u naprednijih duhova. Poslednjih godina, međutim, čovek se, u svom bezizlazu, okrenuo religijama u potrazi za Nekim ko bi mogao da mu bude oslonac.

Sve to, reći će neko, nisu ništa drugo do mitovi, stvari u koje se nekada verovalo.
 
Međutim, u vreme kada su misao i poezija bili jedinstveni izraz duha koji je prožimao sve, počev od čarolije obrednih reči do predstavljanja ljudskih sudbina, od prizivanja bogova do obraćanja bogovima kroz molitve, čovek je bio u stanju da istražuje kosmos ne narušavajući harmoniju sa bogovima. Danas nemamo jednu povest, jednu priču koja bi nas spajala kao narod, kao ljude, i koja bi nam omogućila da ostavimo trag u istoriji za koju smo odgovorni. Proces sekularizacije pretvorio je u prah hiljadugodišnje obrede, kosmogonijska tumačenja, verovanja koja su bila toliko ukorenjena u čovečanstvu kao što su ona o ponovnom susretu sa umrlima, isceliteljskoj moći krštenja ili oproštaju grehova.

Kako, međutim, mogu da budu lažne velike istine koje nam otkrivaju ljudsko srce kroz neki mit ili kroz neko umetničko delo? To što nas još uvek uzbuđuju zgode i nezgode onog odrpanog viteza iz La Manče jeste zato što nam nešto tako smešno kao njegova borba protiv vetrenjača otkriva poražavajuću istinu o ljudskoj sudbini. Isto se dešava i sa snovima, o kojima se može reći sve sem da su laž. Kada su, međutim, ljudi precenili ono racionalno u sebi, potcenjeno je sve što nije imalo logičko objašnjenje. Zar je uopšte mogućno objasniti one velike vrednosti koje čine ljudski život, kao što su lepota, istina, solidarnost ili hrabrost? Mit, kao uostalom i umetnost, izražava jednu vrstu stvarnosti na jedini način na koji može da bude objašnjena. On, u suštini, odoleva svakom pokušaju racionalizovanja, i njegova paradoksalna istina prkosi svim kategorijama aristotelovske ili dijalektičke logike. Kroz ta duboka ispoljavanja svog duha, čovek dodiruje same osnove svog postojanja i postiže da svet u kome živi zadobije smisao kojeg nema. Upravo zbog toga, svi filozofi i umetnici, uvek kada su težili da dostignu apsolut, morali su da pribegnu nekom obliku mita ili poezije. Jaspers je smatrao da su veliki dramaturzi starog doba izlivali u svojim delima tragično saznanje, koje ne samo da je gledaoce uzbuđivalo već ih je i preobražavalo, i zbog toga su dramaturzi postajali propovednici etosa svoga naroda. I sam Sartr, hoteći da nam predstavi dramu Francuza pod okupacijom nacista, napisao je Muve, što, u osnovi, nije ništa drugo nego adaptacija drevne Eshilove drame Orestija o onom tragičnom junaku koji se hrabro borio za slobodu.

Najveće osiromašenje jedne kulture jeste trenutak u kojem neki mit u narodu počinje da se definiše kao laž. To se dogodilo u klasičnoj Grčkoj. Pošto su srušeni ondašnji mitovi, Lukrecije pripoveda da je video „ojađena srca u svim domovima; proganjan neprestanom grižom savesti, um nije bio kadar da se rastereti i bio je prinuđen da olakšanje potraži u upornom jadikovanju”. Kao i kuća što se ruši kada se poruše njeni temelji, tako i zajednice počinju da propadaju kada njihovi mitovi izgube svoj sjaj i svoju snagu.

U tom osiromašenju atrofiraju duboke sposobnosti duše, koje su toliko povezane sa ljudskim životom poput ljubavi, mašte, instinkta, intuicije, da bi se do krajnosti razvile operativna inteligencija i praktične i utilitarne sposobnosti.

Suočeni sa neizrecivim pitanjima beskorisno je da pokušavamo da im se približimo pomoću definicija. Nemogućnost filozofskih, teoloških ili matematičkih traktata da daju odgovore na velike nepoznanice, otkriva nam da je konačna ljudska sudbina izvan mogućnosti čulnog opažanja i, stoga, neuhvatljiva.

Kada sam 1951. godine, u Ljudima i zupčanicima objašnjavao ovo stanovište, intelektualci su se žestoko i sa ironijom obrušili na moju knjigu. Ali sada, suočen sa ranjivošću ili pak propašću Razuma, Politike i Nauke, čovek lebdi u praznom prostoru ne nalazeći mesto ni na nebu ni na zemlji gde bi mogao da pusti korenje, dok biva zagrcnut informacijama koje ne može da svari i od kojih ne crpi nikakvu hranu.

„Da li je moguće da je čovek, uprkos svim izumima i napretku, uprkos kulturi, religiji i spoznaji sveta, ipak ostao na površini života?” Sa tugom, sa setom kakva prati neostvarene projekte, ne preostaje nam ništa drugo nego da potvrdno odgovorimo na Rilkeovo pitanje, jer znanje je vernost ljudskoj sudbini.

Šta je čovek stavio umesto Boga?

Nije se oslobodio kultova i oltara. Oltar se zadržao, ali to više nije mesto žrtvovanja i požrtvovanja, već blagostanja, kulta samoga sebe, poklonjenja velikim bogovima ekrana. Osećaj napuštenosti, toliko prisutan u današnje vreme, rađa se usled kraha vrednosti što su nekada bile zajedničke svim ljudima i koje su bile svetinja. Ako su vrednosti relativne, i ako ih ljudi prihvataju kao što prihvataju pravila nekog sportskog kluba, kako će moći da nas spasu kada se suočimo sa nevoljama i nesrećom? Otuda ima toliko očajnika na rubu samoubistva. Zato samoća postaje tako užasna i tegobna. U čudovišno velikim gradovima kao što je Buenos Ajres ima na milione ljudi obuzetih teskobom. Trgovi su prepuni usamljenika i, što je još tužnije, mladih utučenih osoba koje se, često, okupljaju da bi konzumirale alkohol ili drogu, s mišlju da život nema nikakav smisao dok, konačno, s užasom ne uvide da ono apsolutno ne postoji. Pamtim samoću na selu, i kako se samo razlikuje od one u gradu! To je bila samoća u nepreglednoj ravnici koja je čoveka prirodno upućivala ka veri i metafizici. Nije slučajnost što su tri velike zapadne religije nastale u samoći pustinje, u toj vrsti metafore ništavila gde se beskonačnost prepliće sa ljudskom konačnošću. Prema modernom načinu mišljenja, veruje se da su ondašnji narodi bili zaostali, dok je, u stvari, za njih istina bila otkrovenje, nešto pred čim su zastajali od iznenađenja. U moderno vreme, čovek je u svojim logičkim konstrukcijama potražio odgovor na velike nepoznanice, verujući da će time postati mnogo superiorniji od onih koji su verovali u Proviđenje. Ali u današnje vreme, oholom ljudskom intelektu naneti su toliki udarci da smo u situaciji da otvorimo oči za verovanja

koja su do pre nekoliko godina bila nezamisliva.

Nema sumnje u to da je današnji čovek krenuo u potragu za verom. I kao što veli Jinger:

Ono mitsko doći će bez ikakve sumnje, ono je već na putu. Štaviše, već je zauvek tamo, i kada kucne čas, izbiće na površinu, kao nekakvo blago.

Mladi su već počeli na nov način da tragaju za religijom. Ali ne treba da se zavaravamo, često se to javlja kao nešto površno, što je u stanju da se prilagodi bilo kakvom načinu življenja, kao što je nekakav komforan krovčić nad glavom bez drugih zahteva, bez duboke vere kakvu podrazumeva istinska pobožnost. Ovo ne govorim zato što bih žalio za onim legendarnim vremenom kojim bismo se mi koji smo ga proživeli mogli ponositi. Valja priznati da su mnoge od tih vrednosti poštovane jer se nije nazirao drugi način življenja. Poznavanje drugih kultura pruža čoveku dovoljnu perspektivu da pogleda sa drugog mesta, da pridoda drugu dimenziju i drugi izlaz životu. Čovečanstvo osvaja globalizacija koja ne teži da poveže kulture, nego da ljudima nametne jedan jedinstveni model koji će im omogućiti da ostanu u okviru svetskog sistema. Ipak, i uprkos tome, ova vera koja me obuzima zasniva se na nadi da je čovek na pragu da napravi veliki zaokret i ponovo se vrati dalokosežnim vrednostima, opredeljujući se za njih sa slobodom sa kojom ga ovo vreme sudbinski suočava.

Ernesto Sabato
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top