Ништа ниси рекао.
Само си зграбио шаку жита и поњаву,
док сам била у пољу и отишао,носећи,
као некада Ребека, све моје кумире.
Нисам слутила.
Иако сам морала,
јер небо се бојило пурпуром данима,
а ветар није силазио са мојих капака...
морала сам знати...
И онда, када сам крај твог узглавља спустила
прегршт пустињског цвећа и дотакла ти образ
и када сам склонила поглед са твојих леђа у мраку,
уморна од чекања да ми се окренеш...
Ко си?
Питале су ме змије каравана у даљини,
вукући трбухе по динама,
нестајући без трага као моје сузе,
као јецаји и молитве без наде, мртворођене,
падајући на земљу из таме утробе у ништавило.
Прошло је...
Избледеле су крпе моје душе
и откидале се, једна за другом са капима кише,
спирајући сећања,
утапајући бол у моју кожу милостиво,
да се слије у исту боју као песак на коме стојим,
постајући једно самном,
а не више трн кога ваља извадити...
Прошло је.
Само си зграбио шаку жита и поњаву,
док сам била у пољу и отишао,носећи,
као некада Ребека, све моје кумире.
Нисам слутила.
Иако сам морала,
јер небо се бојило пурпуром данима,
а ветар није силазио са мојих капака...
морала сам знати...
И онда, када сам крај твог узглавља спустила
прегршт пустињског цвећа и дотакла ти образ
и када сам склонила поглед са твојих леђа у мраку,
уморна од чекања да ми се окренеш...
Ко си?
Питале су ме змије каравана у даљини,
вукући трбухе по динама,
нестајући без трага као моје сузе,
као јецаји и молитве без наде, мртворођене,
падајући на земљу из таме утробе у ништавило.
Прошло је...
Избледеле су крпе моје душе
и откидале се, једна за другом са капима кише,
спирајући сећања,
утапајући бол у моју кожу милостиво,
да се слије у исту боју као песак на коме стојим,
постајући једно самном,
а не више трн кога ваља извадити...
Прошло је.
...ako jeste, imam nade...