Epidemije smeha

[Poli46]

U misonarskoj školi u zabačenom selu Kašaša na severozapadu Tanzanije, tri devojčice
su 30. januara 1962. počele da se smeju nekontrolisano. U sledećih nekolikodana, sve je
više učenika dobijalo iste napade. Kod nekih je smeh trajao par minuta, drugi su se smejali
satima i satima sve dok ne bi pali u nesvest, pa bi nastavljali da se smeju čim dođu k sebi.
Napadi smeha su se ubrzo proširili centralnim i južnim oblastima Afrike, javljajući se
neprekidno sve do danas.

Poreklo i priroda ovih neobičnih 'epidemija' još uvek su predmet brojnih nagađanja.
Do danas, naučnici nisu pronašli bilo kakav odgovor kojim bi se objasnila događanja
i obim zahvaćenih područja 60-tih godina prošlog veka. Da li je to bila masovna histerija?
Trovanje hranom? Zaražena voda? Infektivni agens? Ili je neko nešto testirao?
Kada su započeli napadi smeha u Kašaši, svakog sledećeg dana je sve više devojčica
bilo pogođeno onim što je lokalno stanovništvo prozvalo 'smehomanija' i 'masovno ludilo'.
Neke od tih devojčica su postale veoma nervozne i sklone nasilju. Često su bežale kao
bez glave, u strahu da ih nešto ili neko proganja. Druge su tvrdile kako osećaju da se
nešto pomera unutar njihovih glava. Napadi su trajali i prestajali u roku od nekoliko dana.
Nekada su trajali i duže od dve nedelje.

 

[Poli46]

Zanimljivo je da niko od odraslih osoba nije bio pogođan. Do sredine marta gotovo su dve trećine školske dece od ukupno 159 učenika, doživele bar jedan napad smeha.
Sa školskim osobljem koje se bukvalno raspadalo od straha i učenicima u iščekivanju sledećeg napada smeha, nije bilo ni govora o učenju, pa je direktor zatvorio školu i učenike poslao porodicama u njihova sela. Izgleda da je većina devojčica uspela da
se sredi i smiri za to vreme, pa je direktor ponovo otvorio školu 21. maja. Napadi
smeha i plakanja su se ponovo javili. Do kraja juna škola je ponovo zatvorena, a u pomoć su stigli dr E.M. Renkin sa univerzitetskog koledža Makerer i lokalni
medicinski referent p. Džej Filip, ubeđeni da postoji racionalno bjašnjenje.
Njihov prvi utisak bio je da za napade treba okriviti virus koji bi bio u stanju da se
širi kapljičnim putem, kad god neko od učenika kine.

Na listi potencijalnih uzroka, drugo mesto je bilo određeno za nepoznatu zarazu iz vode. Epidemije čudnog ponašanja u tropskoj Africi često su izazvane kontaminiranom hranom, na primer semenkama bilke Datura Stramonium u kukuruzu ili brašnu.
Da je ta pretpostavka bila tačna, devojčice bi svakako ispoljile bar neke nagoveštaje trovanja: suva usta, proširene zenice i lošu koncentraciju pokreta. Ni jedan od ovih simptoma nije zabeležen kod žrtava. Bez obzira na to, Renkin i Filip su prikupili
uzorke i poslali ih na analizu. Rezultati testova su bili savršeno normalni.
Dvojica naučnika su tada verovatno počela da osećaju kao da taj neobični dečiji
smeh ide na njihov račun. Ostalo im je još samo jedno moguće objašnjenje -
masovna histerija. Ali, šta bi izazvalo histeriju takvog obima? Renkin i FIlip su
čuli teoriju lokalnog stanovništva da je čudno ponašanje izazvala bomba koju
su tih 60-tih godina popularno zvali bugabu. To je period kada su Amerikanci
u južnom Pacifiku testirali hidrogensku bombu, pa je događaj privlačio veliku
medijsku pažnju. Da li bi testiranje H-bombe moglo da kod učenika izazove
tako veliki strah, da bi on prerastao u masovnu histeriju?

 

[Poli46]

U junu je smejuća bolest pogodila 50 učenica srednje škole za devojčice u
Ramašeni blizu Bukobe. Lekari su primetili da se izbijanje bolesti čudno
poklopilo sa povratkom devojčica koje su išle u školu u Kašaši, a čiji roditelji
žive u blizini škole Ramašeni. Jedna od žrtava iz škole Ramašeni je zatim
poslata kući u selo Kanjangereka. I sve se ponovilo, ali sa izvesnim razlikama -
epidemija je pogodila i devojčicinu porodicu pa su svi počeli da se smeju
nekontrolisano. Situacija je poprimila krizne proporcije, jer je sve više škola na severozapadu Tanzanije oko jezera Tanganjika bilo pogođeno epidemijom.

U novembru 1963. se pojavila čudna bolest u nekoliko škola na severoistoku Ugande, duž granice sa Kenijom.
'Oni koje je bolest pogodila trčali su besciljno naokolo i spavali napolju, kraj svojih porodičnih grobnica. Gotovo je svako od njih nosio belu kokošku ili pile, ili mu je
kosa bila ukrašena belim perjem. zbog očigledne svakodnevne hiperaktivnosti,
svi su izgledali fizički krajnje iscrpljeni. Pri tom, već nekoliko dana nisu jeli čvrstu
hranu. Bez izuzetaka, svi su se žalili na glavobolje i bol u srcu. Većina muškaraca
je u ruci imala nož za obrezivanje, kojim su neprestano zasecali prsa kako bi
ublažili bol'.
Ukratko, rušili su namerno sve školske zabrane i tabue. Kada su ih pritali zašto
se ponašaju tako neobično, deca su tvrdila da slede naređenja svojih predaka.
Mnogi su govorili da vide vizije svojih mrtvih rođaka. Tokom druge faze, učenicu
su postajali depresivni, veoma tihi i fizički veoma iscrpljeni. Iako je tu i tamo bilo naknadnih napada, posle nekoliko dana učenici su povratili svoje normalno
ponašanje.

https://www.conopljanews.net/epidemija_smeha.html

 

[Black_star]

Citao sam jedan clanak u kom se ovaj smeh demistifikuje, ali se ujedino oznacava kao simptom buducih tegoba, nazalost cak i smrtonosnih...
Necete verovati sta je uzrok tome... U pitanju je genetski poremecaj koji vuce poreklo od davnih vremena, a mozda i najskorijih, kada su preci,
ili cak roditelji te dece upraznjavali jedan od najgorih tabua za coveka svih vremena - jedenje ljudskog mesa! Bilo da se to radilo iz ritualnih ili
golih kanibalistickih razloga, navodno je ostavilo posledice u tesko promenjenoj genetici...E, sad, ne morate meni verovati, ali ako deca ovde tvrde
da ih vijaju seni njihovih predaka, mozda je to teret karme koju zele da im prenesu da olaksaju sebi svoju zabludu i veliku gresku, sto bi tek bilo
neverovatno paranormalno objasnjenje...premda duhovi svasta rade, uglavnom iz nesvesti i ocaja.. Ok, duhovi, al sta zivi rade, to je tek...
...Afrika.