enki bilal

[muxa]

Poslednji čin Bilalove tetralogije

“Tetralogija je započeta u proznom znaku, jer nisam želeo da prikazujem slike rata. Izgledalo mi je voajerski. Medjutim, upotrebljavajući reči i Najkova sećanja, imao sam utisak da o ratu govorim manje arogantno i ličnije – kaže Enki Bilal povodom izlaska “Četiri” (Kasterman), poslednjeg albuma njegove “jugoslovenske tetralogije”.

Četvrti nastavak je izašao u tiražu od 240 hiljada, dok su se prva tri već prodala u tiražu od 850 hiljada. Tako “jugoslovenska tetralogija” predstavlja trećinu Bilalovih ukupnih tiraža (28 albuma u 3 miliona primeraka). Započeta pre 10 godina, saga o troje siročadi rodjenih istog dana 1993. godine u sarajevskoj bolnici pod srpskim bombama, doživela je neverovatnu sudbinu. Prva knjiga “San monstruma” ( 1998 ), zasnovana na više uporednih radnji, kao i drugi deo “32. decembar” (2003), linearno vodjen iz tri ugla, bavile su se problemima na
nekoliko nivoa. Pored Bilalovog nezaobilaznog elementa, potrage za identitetom, tu su načete i današnje društveno-političke prilike - gradjanski rata na tlu bivše Jugoslavije i masovni terorizam. Potom su se desili atentati 11. septembra 2001. “Ja sam tada uveliko radio film. Bio sam šokiran dogadjajem, ali nisam primetio da sam ga skoro predvideo 97. godine radeći "San monstruma". Nazvao me je jedan prijatelj i tek u razgovoru sa njim, ispred očiju mi je prošao čitav album – obskurantizam, masovni teror... Dogadjaji su me učvrstili u ideji da sam, nažalost, bio na dobrom putu u ideji o spirali zla – kaže Enki Bilal. U trećoj knjizi, "Sastanku u Parizu" (2006), totalitarizam, nacionalizam, mračnjaštvo, mafija i religija ustupile su mesto vrlo intimnoj priči o potrazi za drugim, ali i za autorovim sećanjima iz detinjstva u Beogradu.

Determinisanost i pripovedačka oštrina Bilala sa početka serijala bila je vodjena njegovim osećanjima prouzrokovanim gradjanskim ratom u bivšoj Jugoslaviji. Četvrti nastavak znatno je umekšan i uradjen bez eshatološke note koja se oseća u svim njegovim radovima još od "Sajma besmrtnih". "Dogadjaji u Americi septembra 2001. godine ubili su moju opsednutost monstruoznošću. Prirodno sam se okrenuo ljudskosti. Potrudio sam se da budem malo lakši i da započnem ono o čemu sam razmišljao odavno – o sastanku tri junaka." Najk i Lejla su se pronašli i utvrdili da nisu klonovi, nego originali. Amir je pronašao Sašu, a Optus Varhol se iz negativnog lika promenio u pozitivan. "Zadovoljstvo mi je da je on postao takav, a za to ima više objašnjenja. U svom pseudo-umetničkim delirijumu vrhunskog zla, on nije napadao ljude. On je upotrebio ekstremno zlo protiv opskurantista. Manipulišući ih, oni su se sami uništili, što je već samo po sebi pozitivno. Ustvari, on je samo lucidan. Varhol se tako postavio iznad čovečanstva. Inače, on je na našu planetu stigao u obliku supstance zakačene za jedan meteorit. Ta supstanca susrela se sa prvim životom na zemlji i ušla u lanac života. Potom je sreo čoveka. U rovovima Verdena otvorila mu se svest o sopstvenom postojanju u ljudskom obliku, uprkos nedostatku ljudskog lica. Od tada, on prolazi kroz ljudskost u svim ekscesima, od najvećeg i apsolutnog zla, do vrhunskog dobra."

Bilal je u "jugoslovenskoj tetralogiji" upotrebio prosede retko vidjan u stripu. Nalik Kurtu Vonegatu, on je od naučne fantastike preuzeo formalne elemente i upotrebio ih kao sredstvo, bez želje da održi unutrašnju logiku tipičnu za žanrovsko delo. Futuristička tehnologija, putovanje u svemir i vanzemaljci kod njega nemaju žanrovski, nego retorički značaj. Naučna fantastika, tretirana kao književno nasledje, daje mu neophodnu distancu i omogućava mu pripovedačku slobodu. Bez njenog posredništva, Bilal nikada ne bi uspeo da ukaže na ciničnost i nasilje svojstveno našem vremenu. “U pitanju je samo jedan način da se govori o današnjem svetu, o nama, o našim odnosima... Uprkos mom neprekidnom protivljenju i objašnjavanju da ne radim naučnu fantastiku, ja sam tako vidjen u Francuskoj. Istovremeno, Francuska pripada kulturi reči, dok je slika manjeg značaja i pridaje joj se manja vrednost. U pitanju je nedostatak otvorenosti duha i želja da se na ostvarenja lepe etikete.”

Prve dve knjige medijski su bile najbliže grafičkim novelama, dok se treći, vizuelno i narativno razvio u posebnom pravcu. „Četiri“, čuvajući sličan pristup, nastavlja sa velikim prizor poljima, slikarski razradjenim kompozicijama, malim brojem kadrova na tabli i velikim elipsama. „Promena je najviše vezana za kontekst. 'San monstruma' je bio gušći, sa više slika i teksta, sa više nivoa čitanja. Tako sam se i ovde stavio u neposredni kontakt sa sižeom. U pitanju je pravi road-movie koji se odvija u vazduhu, na zemlji, u podzemlju... Priča je postala linearna, a to je tražilo i vazdušastiju kompoziciju tabli. Treći i četvrti nastavak su vezani, čak bih rekao da imaju jednistvenu priču. U integralu koji će u Francuskoj izaći krajem oktobra, oni će biti spojeni, a naslov "Četiri" će nestati.” Kao i u prethodnoj knjizi, Bilalov umetnički svet u sebi nosi hotimični odjek Frensisa Bejkona, ali i Vlade Veličkovića. “Sa Veličkovićem delim, pre svega, balkansku porodicu, a potom i neke teme - ljudska patnja, bol i ranjena tela. Nemamo istu paletu, a on je prilično radikalniji od mene u prikazima rana, otvorenih tela...”

Kraj tetralogije, otvoren i nedovršen, ostavlja mogućnost nastavka. Znajući Bilalovu želju za rušenjem granica izmedju medija, može se pretpostaviti da će ova tetralogija imati strip nastavak ili filmsku obradu. “Od ovakve materije nije moguće napraviti film. Bio bi preterano dugačak. Protagonisti će živeti svoj život i srešće se za tri godine. Neki će možda promašiti mesto sastanka. Parovi će možda nastaviti, možda će imati decu, možda će se razdvojiti… Kao u pravom životu, ne znamo šta će se desiti.”

Antrfile 1

JA SAM AGNOSTIK

“U ratu koji je razorio bivšu Jugoslaviju pričalo se o nacionalizmu, o etnijama, ali vrlo malo o religijama. Po mom mišljenju, to je bio i rat vera i vernika. Radikalizovali su se pravoslavni Srbi, katolički Hrvati i pa čak i bosanski muslimani pomognuti pridošlim mudžahedinima. Ja poštujem vernike i religije kada pojedinac ide ka veri. Medjutim, vrlo sam kritičan kada religija podje da traži osobe i da zamenjuje politiku i razmišljanje. Religije su učinile odviše zla, ostavile za sobom previše mrtvih u ime nečega što nije ni na čemu zasnovano. Ja nisam ateista, nego skeptik, agnostik, koji čeka da vidi dokaze. Do sada ih nije bilo.”

Antrfile 2

PARIZ PREKRIVEN LJUDSKOM KOŽOM

“Jugoslovenska tetralogija" započinje u sarajevskoj bolnici, označavajući geografsku pripadnost Bilalove porodice po ocu. Radnja se nastavlja u Beogradu njegovog detinjstva, a završava se u Parizu, gde on živi već 46 godina. “Pariz je vidjen kroz prizmu i filtere protagonista. U pitanju je fantazm, onirička, intimistička i poetična vizija. Odatle i onaj leteći sto pored crkve Svetog Eustahija, u mom susedstvu." Inače, zidovi zgrada Bilalovog oniričkog Pariza izgledaju kao prekriveni ljudskom kožom. Kao što su bilalijanski ljudi delimično mašine, Bilalov Pariz je delimično živ, diše i pulsira sa protagonistima. “Oduvek sam želeo da dočaram jedinstvo tekstura. Ono mi služi da se udaljim od realizma, jer je moj grafizam, u osnovi, realistički. Boja i tekstura ometaju utisak realizma. Tako možemo reći da su zidovi Pariza prekriveni ljudskom kožom, ili da likovi evociraju pariski kamen. Ne zna se gde je mineralno, a gde je organsko.”

B92 - Kultura - Moj ugao - Knjige
25. maj 2007. | Autor: Aleksandar Manić