Enes

Dolazak

- Iš bin... iš hajse... Enes! Iš.. Turkaj. Zimer finf.
- Enes? Sanja. Aus Serbien.
- E... velh ... velhe zimer?
- Cimer?
- Zimer?
- Cimer.
- Zim... zim ... sim ... O, majn got!
- Nema problema, Enese, brate, naučićemo sve. Otkad si tu?
- Zajt?
- Koliko dugo?
- Vi lange? Aha! Ajn. Ajn vohe. - diže prst uvis, da se bolje razumemo.
- Hihihihihihi! - smejulje se Kineskinje za stolom do, Lina i Tin Tin. - He is Harry! Harry Potter! - kaže ova čiji je nadimak Hungry-Crazy-Naturally-High, azijska prvakinja u umetničkom rolanju. Koketno mu prilazi i skida mu naočare s nosa.
- Look! He is reeeeaaaal Harry Potter!
Enes smušeno vraća naočare na nos, zbunjeno se osmehne, pogleda u mene.
- Iš... študire.
- Šta studiraš? - pitam.
- Iš... angemeldet... Tehnišes... Tehnišes fakultet.
- Harry! Harry! - cvrkuće Tin Tin jednom ga rukom obrglivši, a drugom mu šašoreći kosu.
- Hari ti je budući inžinjer. - kažem. - Aj ga ne gnjavi, vidiš da ne zna kud bi sa sobom. Neprijatno mu je.
- Ooooo, jadni mali Hari! - zeza ga ona i dalje.
- Ih mahe esen. Du? - upire prstom u svaku od nas, upitno dignuvši obrve.
- Neka, ne treba - odbijamo svi. Enes sprema špagete. Obari ih, ocedi, i tako klot stavi na tanjir.
Siroto, mislim. Dobro, smušeno, siroto dete.

Kako se sprema pirinač

- Dize... Japan! Halo! - ulazi u kujnu veseo, vodeći za sobom dva Japanca.
- Japan? - oduševim se. - Haiku! Anime! Sakura!
- Oooooo, ju nou? Oooo! - oduševljavaju se i Japanci. Upoznajemo se, ali nema šanse da im zapamtim imena. Nemački im je nikakav, engleski natucaju.
- Ako nije problem, da vas zovem Naruto i Saske? Birajte koji će da bude koji.
- Hahahahah! - smeju se Japanci, i uskoro pada dogovor oko imenovanja.
- Ih ... mahe ... das! - kaže Enes i visoko diže kutiju s pirinčem.
- Reis. - kažem. - A kako to misliš da napraviš?
Enes slegne ramenima, pa krene da šara pogledom po posuđu. Dohvati tiganj, turi ga na ringlu, pa se maši za jednom rukom za puter a drugom za pirinač.
- Ooooooo! Oooooooo? What? - zgledaju se Naruto i Saske.
- Šta ćeš s tim tiganjem, života ti?
- So mah. So? Oder. Oder? Vajs nih.
- Jesi ti nekad ranije kuvao?
- Ih? Nih.
Uzmem mu iz ruke onaj pirinač i onaj puter, pa turim šerpu na ringlu, sunem pirinač u šolju, pa u šerpu, pa ga pošaljem po vodu.
- Jedna šolja pirinča, tri vode.
- Dve vode! - dobacuju Srbi za susednim stolom.
- Dve ili tri? - pitam Japance. - Jedna pirinča - dve ili tri vode?
- Van rajs, tri voter! - kažu Japanci.
Okrenem se Srbima.
- Japanci su eksperti za pirinač. Dakle, tri.
Zaposlim ih sve trojicu na seckanju: Enes secka luk, Naruto papriku i paradajz, Saske šargarepu i brokoli. Tutnem puter u tiganj pa propržim luk, a onda i ostalo.
- Ništa ti to ne valja! - dobacuju Srbi za susednim stolom.
- E, ako tebi daju da završiš taj tvoj ... to što kao univerzitet .. ja ću da precrtam univerzitet ovaaako! - oteže krezavim ustima jedan od njih dvojice, koji mi je pre neki dan rekao kako treba da mu plaćam reket za držanje privatnih časova u Beču (pa je kanda malko ispsovan, sočno)
- Oooo, pravimo klooopuuu! - crvkuće Tin Tin dolazeći s Linom iz grada.
- Jes... ih mahe.
- Wir machen! - ispravljam.
- O majn got. Ja. Vir mahe.- digne poklopac pa digne obrvu. - Ist? Van? Fertik.
Bacim oko, pa mu uzmem šerpu iz ruku (Japanci popadaše od smeha), ocedim pirinač, začinim ono na puteru dinstano povrće, spojim stolove s Kineskinjama, sipam svima.
- O! Das ist gut! Das! veri gut! - raduje se Enes.
- Veri gud, veri gud! - kažu Japanci.
- Stvarno vam se sviđa?
- Jes, jes! - smeše se Naruto i Saske. - Veri gud!
- Ama, da ne vičete vi "veri gud" samo zato što vam to japanska tradicija finoće nalaže?
- Hahahahaha - umiru od smeha. - No, no, rili rili, veri gud!
Pojedoše sve, pa je, valjda, stvarno bilo i po njihovom ukusu.
- Kakav ti je to pirinač? - dobacuje reketaš.
- Srpsko-tursko-japanski - kažem.


(tu bi kontinjud)
 
Kliknite za proširenje...
Jedna 0-student,dve nule-WC,tri nule-student u WCeu,četiri nule dva studenta u WC,
pet 0-olimpijada,šest nula-atudent na olimpijadi ,sedam 0-WC na olimpijadi,osam nula-
stdent u WC na olimpijadi...itd...
 
Noćobdija

Zapričam se s Poljakinjom i američkim džankijem do kasno u noć.
Ulazimo u sobu negde oko dva, pola tri. U pet kreveta već spavaju dubokim snom, ali zato u nevelikom ćošetu do prozora, pri svetlosti baterijske lampe - Enes uči.
- Ne spavaš, Enese?
- O, nein, ich muss lernen.
- Koliko si dugo već tu? - pita Poljakinja koja, pored engleskog i nemačkog, rastura i arapski i hebrejski.
- Ich wohne in Wien seit swei Wochen.
- Zwei. - ispravljam.
- Oh, mein Gott. Immer ein Fehler mit S. Z? Ich weiss nicht.
- A otkad učiš nemački? - opet će Poljakinja.
- Seit swei... zwei Wochen.
- Odličan si, onda! - oduševi se ona, a ja potvrđujem: trebalo je da ga čuješ prve nedelje. Jako brzo uči.
- Ich lerne, ich schaffe! - klima Enes glavom.
- Vidi - kažem mu - Ja od sutra pa naredne sledeće večeri spavam kod nekih ljudi. Ali ne mogu da vučem sve stvari. ostaviću dole u garderobu, a ovo oprano, kad se osuši, ti stavi u svoj ormarić, ako ti nije teško. Može?
- Ja, kein Problem! - klima glavom krajnje ozbiljan, kao da na sebe prihvata čuvanje nacionalnog trezora Austrije, a ne par čarapa i jedan crni džemper.
Spremim se za spavanje i legnem.
- Ti nećeš još?
- Nein. Ich muss lernen. Viel lernen. Ich muss immer schaffen.
- Dobar si ti. Jednoga dana ima da budeš čuveni inženjer. Ima da se hvalim da sam ti bila cimerka.
- Was?
- Ti. Ćeš da postaneš. Odličan inženjer. Veliki naučnik. Ja?
- Ah... - kaže, pa se osmehne toplim dečačkim osmehom.
Ugasim svetlo iznad svog ležaja. Pri svetlosti male džepne baterije, Enes ostaje da uči.


Reci onom Turčinu...

- Reci onom Turčinu da mi da 15 evra, pa mu ti sutra daj. Jesi čula?
Tako se, u fejsbuk poruci, dernja jedan od Srba koji je delovao nešto normalnije od uobičajenih, i koji se prošle nedelje ponudio da mi posudi 30 evra (do sledeće nedelje) da ne idem čak do Eslinga da zajmim.
- Ja mogu da ga pitam. Da mu naređujem svakako ne mogu.
Pošaljem Enesu poruku preko FB-a.
- Možeš li da mu uplatiš noćenje? 15 evra. Tvrdi da nema. Laže, ali je dosadan. Novac ti sutra vraćam ja. Dolazim u hostel, nema da brineš.
- Ja. Ich verstehe. Ich kann. Ich gebe Geld.
Dolazim sutradan u hostel, Srbin čeka.
- Gde je Enes?
- Turčin? Nemam pojma. A jeste smešan!
- Platio ti je noćenje.
- Turčin mali, hahah. Dobar je, dobar je.
Vadim 15 evra da mu vratim.
- Sedamnaest.
- Otkud sedamnaest?
- Pa trinaest je platio.
- Ok, da dođe, da njemu vratim prvo, pa ćemo da se raskusuramo.
- Pa šta da ga čekamo, nemoj me jebavati, spava mi se, hoću da platim krevet pa da legnem!
- Sačekaj sekund.
Pošaljem Enesu poruku - pitam, koliko si mu juče platio? Ali, ne odgovara odmah, a ovaj navaljuje. Izvadim 17 evra i dam mu, da ne gnjavi.
Evo Enesa posle nekih pola sata.
Vadim petnaest evra i pružam mu.
- Oh! Danke! - kaže Enes i maši se rukom za džep, izvadi pedeset centi pa ih pruži: - Ich habe 14 Euro und 50 Cent gezahlt.
- Drž tih 50 centi i ne zezaj. I ja tebi treba da kažem Danke, ne ti meni.
- Warum?
- Kako warum, a warum bi ti meni zahvaljivao? Pa ti si taj koji je novac dao. Tebi se kaže Danke.
- Nein, nein. Ich möchte dich... dir? Danken.
- Zašto? - čudim se.
- Du hast mein geld zurück... gegeben.
- Pobogu, Enese. - kažem - Pa to je normalno.
- Ah, nein! - odgovara on, pa se muči da pronađe prave reči za ono što želi da kaže. - Nein, nich normal... Nicht alle... alle Leute. Nicht alle zurück geben.
Pomislim na Stiva, hvalisavog Amera filipinskog porekla koji se svima hvali kako mu bogati ćale advokat plaća apartman, a od mene je još na početku zajmio neku siću koju nikad nije vratio. Pomislim i na ovog "reci Turčinu" koji mu, e tu me seci, sigurno ne bi vratio novac da se ja, kojim slučajem, nisam pojavila.
- U pravu si. - kažem. - Ja, ich weiss. - kaže i on.
- Da se nisi kojim slučajem setio da sačuvaš one moje stvari?
- Ja! Gleich! - i evo ga već kako trči u sobu, i potom se vraća noseći džemper i čarape.
- Danke, Enes! Du bist so nett.
- Danke. - odgovara uz osmeh, a onda se uozbilji.
- Sutra idem. Znaš? Od sutra ja više nisam u hostel. Dobio... kako se kaže? Studentski dom.
- Odlično! - obradujem se. - tako i treba.
- Ali... mi prijatelji?
- Naravno. Pa na fejsbuku smo.
- Da! Mi prijatelji!
Izlazim iz zajedničke kuhinje kako bih prošla do svoje nove sobe. Osvrnem se. Enes stoji i maše, razbrarušen i nasmejan.
Neka mu je sa srećom, čega god da se dohvati.
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top