Ona i On su se upoznali na jednom od mnogobrojnih sajtova za sretanje usamljenih duša.
Ne baš privlačan njegov opis „ne obećavam ništa sem pažnje i lepih trenutaka koje ću ti pružiti“ i nije obećavao,ali se ona (sudbinski valjda) javila na njegov „oglas“.
I neočekivano,dopadoše se jedno drugom.
Razdaljina izmedju Beograda i Novog Sada se činila nevažnom za česte susrete.
Ona je bila zadivljena njegovim visokoobrazovnim zanatom majstora kamere i celuloidne trake „kratkog metra“,kao i društvenim statusom koji mu je pripadao.
Bila je impresionirana njegovom sjajnom inteligencijom i zavidnom elokventnošću koje su zasenjivale njegovu ne baš privlačnu,ne tako visoku,krupnu i zdepastu figuru,opterećenu prekobrojnim kilogramima.
On se izjasni da je Ona „blistavog uma,neuobičajenog za žensku pamet“,oduševi se njenom profesijom „slikarke duše“ i u šali ponudi odmah sebe kao potencijalno pogodan materijal za „slikanje“ (..a u svakoj šali je mnogo toga od istine,kaže narodna mudrost).
Uz to odade joj priznanje na veoma privlačnoj pojavi,“stasu i glasu“ i sa svakim pogledom koji joj je upućivao,to je i potvrdjivao.
Nešto više od mesec dana "hodanja" i par dana zajedničkog vikenda,upotpunilo je gore navedenu obostranu impresiju.
On joj u trenutku nadahnuća obeća da će već sutradan povući svoje podatke sa pomenutog sajta,što je nju uverilo da On „pitanje statusa njih dvoje ozbiljno razmatra“.
I krenu zaljubljeno poznanstvo...autentična romansa dvoje usamljenih sredovečnih ljudi.
Ali...
U svemu tako bajkovito napadnom postoji i tužno „ali“..
Ona,sklona analitičnom posmatranju ponašanja ljudi (što je plaćanje danka nesrećne joj profesije),odluči da njihovu iznenadnu ljubavnu priču provuče kroz jednostavno blic-testiranje (opet prokletstvo profesionalne joj deformacije).
Razlog je bio u činjenici da On,iako joj je samonicijativno obećao,nije ni nakon više dana svoj „profil“ obrisao sa sajta.
I Ona mu preko istog sajta uputi poziv za upoznavanje,upotrebivši lažni identitet Lane iz Novog Sada.
Bila je uverena da će njena poruka ostati bez odgovora.
Ali...odgovor je usledio...poziv je prihvaćen..
Šok....(možda i nesvesno naslućivan?)
Prestala je da mu se javlja.
Bio je iznenadjen njenim ćutanjem,panično ispitujući neočekivano „zahladjenje u odnosima“...“šta se dešava...ne razumem,mila...ne mogu da verujem da je ovo kraj..“ i slično,sve u tom stilu..
Danima joj je slao poruke u kojima je,izmedju redova,obaveštava kako očajava i da „ne može da veruje da je sve bilo samo san i iznenadni Božji dar u kasnom životnom dobu“.
Ćutala je i dalje i puštala ga da se samosažaljeva.
Konačno,kada je On iscrpeo svoju mobilnu retoriku i prestao da joj piše,pustila je odgovor na „uverljiv“ perfomans:
„Zanima me samo jedna stvar...šta je Lana iz Novog Sada mogla više da ti pruži od mene?Pitanje ti postavljam bez ikakvog emotivnog konteksta,samo sam radoznala da saznam tvoj odgovor“.
Satima nije odgovarao,očigledno zapanjen njenom neočekivanom igrom.
A onda je smislio definitivno obrazloženje i poslao poruku:“Samo sam hteo da joj kažem kako ne želim novo poznanstvo,jer sam našao ženu svog života“.
To je bio drugi njen šok...
Da li je moguće da nadprosečno inteligentan čovek stovremeno može biti i čovek zaostao u emotivnoj inteligenciji?
Takve primere nije imala u svojoj praksi,ali je bilo očigledno da zaista i postoje.
Uzvratila je ; „Ovo je bio samo beg sirotog malog dečaka uhvaćenog u laži.Neuspešan pokušaj,nije prihvaćen..“
Odmah je uzvratio,želeći da pobegne od glupo smišljenog opravdanja:"Hvala ti za sve što si mi pružila.Priznajem
da još ne verujem da si mi se dogodila i saznajem prvi put,u poznim godinama,da sam se osećao srećnim.Ovog
momenta ovaj broj koji je bio samo tvoj,biće isključen“.
Da li se mora reći da je doživela i treći šok?
Zgrožena,nije odgovorila.
Na tome se i završilo prvo poglavlje njihove priče.
Ona je odigrala svoju „ne dam ti se“ igru i diskvalifikovala ga kao apsolutnog početnika.
Prolazilo je vreme obostranog ćutanja.
Ona i On su vidali svoje rane,goneći nepoštedno svoje srce kroz vatru i led.
O tome ostaju tragovi u poetskim zapisima na njihovom zajedničkom “literarnom” sajtu.
A onda je nju ponovo počela da muči sumnja da se možda nije ogrešila o idealizovani objekat svoje ljubavi.
Na istom sajtu se oglasila kroz Jelenu iz Sremskih Karlovaca željnu da ga upozna…prihvatio je poziv.
Sada je njoj već postalo zabavno,pa mu je poslala još dve dame koje su patile za muškim prisustvom,Ljubicu iz Subotice i Jasminu iz Sombora.
Njegova želja je bila neutoljivo konstantna…ništa ga nije moglo iznenaditi,uvek spreman damama na usluzi!
Zatvorila je,konačno,ovo bljutavo poglavlje svog života i odbacila ga u kantu za emotivno smeće.
Njegova prisutnost je ostala još samo u njenom “Dnevniku sećanja”.
Na tome bi se sve i završilo i ne bi bilo ove priče koju sada čitate,da Đavo ume da sedi skrštenih ruku.
Ovoga puta je Nečastivi lično progovorio kroz njegovu povredjenu sujetu u bolnoj ispovesti “neshvaćenog” muškarca.
Ispovest javno objavljuje…nada se podršci auditorijuma,ali ista završava neuspešno.
Ona,izazvana njegovim transparetnim mehanizmom odbrane,oglašava se i sama u povodu istog.
Elem,napisa On svoju kraću žalopojku što izgubi nju žen(k)u (njegov termin!),pravdajući njenu stranu priče njenom ljubomorom i posesivnošću ,te tako njeno ponašanje svrsta u sasvim dobro opisanu kategoriju tzv.”opsesivne ljubomore” (“džaba joj sjajna pamet i sve što ume da pruži kao žen(k)a,kada je razdire crv ljubomore i ko zna šta još..”)
Prodje žurno,u trku,preko činjenice da je željom za upoznavanjem druge žen(k)e,navukao razočarenje prve žen(k)e i izazvao njeno odustajanje od daljeg kontakta.
Ubica se uvek vraća na mesto zločina,jel`…poznata stvar!
A najlakše je izabrati hod linijom manjeg otpora i ne prihvatiti odgovornost za počinjenu grešku.
I još je lakše kasnije tu odgovornost prebaciti na žrtvu istoimene priče,posebno ako se ima očajnička potreba za dokazivanjem “nevinosti”,ma kako njen scenario izgledao manjkav.
Dakle,javno iznešena,a zakamuflirana “griža savesti” je zapravo pokušaj prihvatljivog objašnjenja sopstvenog infantilnog ponašanja,prisilna težnja da opravda sebe pred samim sobom.
A bilo je dovoljno samo da joj uputi pošteno izvinjenje,da kaže da se nije snašao,da nije prepoznao sopstvene potrebe.
Nažalost,to se nije moglo od njega očekivati…emotivno sebični ljudi,egoisti u ljubavi,nikada ne mogu biti skloni takvom načinu razmišljanja.
Transparentnost njegove priče je školski primer upornog istrajavanja na počinjenoj grešci.
On priznaje žen(k)i “pamet i inteligenciju”,pa nesvesno žali (ili sluti?) da njegova obmana nije imala po nju željeni efekat.
Zato njegova strana priče ima opsesivnu potrebu za notornim “filozofiranjem” u kome pokušava da se iskupi za počinjeno i da opravda svoje očigledno nečasne namere.
U pismenoj formi ih pakuje u primamljivi retorički celofan,pokušavajući da unutar njega sakrije bljutavo umućen sadržaj.
Šta leži u pozadini ovakvo prizemnog ponašanja jednog visokoumnog muškarca?
Problem je u njegovom ranijem životu (u kontinuitetu od preko 3o godina) sa (po svim merilima iznete sopstvene priče) dominantnom ženom.
Kada je voljom dragog Boga ona napustila ovaj svet i njega (po vlastitom priznanju,nevoljenog),On se osetio i emotivno praznim i emotivno frustriranim, istovremeno.
Emotivnio frustriranim,jer je bio svestan prolaznosti svojih uzalud potrošenih godina,a emotivno praznim,jer je izgubio pojam šta znači voleti.
Našao se u paničnom strahu od početka nekog drugog života u kome je trebalo da lično preuzme odgovornost za vlastiti život.
Njegova sudbina je mirno ležala u rukama pomenute mu dominantne žene,dobrovoljno predata i kapitulacijom potpisana.
Kada je krenuo sa novim životim poglavljem,nije bilo u njemu kapaciteta za snalaženje u "svetu žena".
Matori dečak,koji je "celog života sanjao o idealu žene",jednostavno se pogubio.
Iznenadivši se nadošlom okeanu bezgranične slobode,nije se snašao.
Za neplivače takva vodena bujica je smrtnonosna...jednostavno nestanu u njoj,potonu nesposobni da se održe na njenoj površini..
Slikovito predstavljeno...kao u priči “o medvedu i popišanim kruškama”,u kojoj siroti medonja nije znao šta mu treba i koliko mu treba…(elem..kada se najeo,obesni medved je iz čiste dosade pišao po kruškama...kasnije,kada je ponovo ogladneo,svaka kruška koju je popišao u stanju sitosti izgledala mu je nepopišana kada je nastupila glad...znate već poentu te basne).
A najtužnije je što On i dalje,nakon ovako traumatičnog iskustva,nije izvukao očiglednu pouku,nego nastavio i dalje sa "jedenjem kruški".
On verovatno nikada ni neće biti svestan ko je,šta je i kakve su mu potrebe.
Mehanizmi odbrane,kada to alarmantno zatreba,dovode sami sebe do savršenog funkcionisanja.
A o najbolnijoj tački koja ga ubija,jer ga svakodnevno podseća na nesposobnost nužnog obavljanja rodjenjem mu date “muške funkcije”...o prisutnoj impotenciji…neću ni reč!
Dovoljno je reći samo da su mu uporni i bezuspešni pokušaji vodjenja ljubavi,trajno usadili pomenuti porazni hendikep.
Ovakva vrsta enormnog straha mu je,usled nedostatka zanemoćale "muškosti",poentirala završnu glazuru otužno-neukusnog kolača zvanog “Lana-Jelena-Ljubica-Jasmina”.
Ima jedna srpska poslovica,primerena ilustracija ovakvim muškarcima..."kud` si poš`o u svatove bez kićene buklije!"..(buklija,misli se na buteljku tj.flašu)..
A flaša je u ovom slučaju bila ne samo neokićena,već i prazna,tako da je bio i nečastan odlazak njenog vlasnika u svatove (misli se na više svadbi,jel`...)
Izneta priča bi izgledala ljupko,zanimljivo i,na kraju krajeva i intrigantno,da se dogodila bar 30-tak godina ranije.
Mladost dozvoljava ovakve "eksperimente" i prima sve neobaveznije,šarmantno neozbiljno...reklo bi se bolno dražesno.
Gospodin je sredinom prošle godine zakoračio u sedmu deceniju života.
I tužno i smešno…definitivno,tragikomično!.
...
Ne baš privlačan njegov opis „ne obećavam ništa sem pažnje i lepih trenutaka koje ću ti pružiti“ i nije obećavao,ali se ona (sudbinski valjda) javila na njegov „oglas“.
I neočekivano,dopadoše se jedno drugom.
Razdaljina izmedju Beograda i Novog Sada se činila nevažnom za česte susrete.
Ona je bila zadivljena njegovim visokoobrazovnim zanatom majstora kamere i celuloidne trake „kratkog metra“,kao i društvenim statusom koji mu je pripadao.
Bila je impresionirana njegovom sjajnom inteligencijom i zavidnom elokventnošću koje su zasenjivale njegovu ne baš privlačnu,ne tako visoku,krupnu i zdepastu figuru,opterećenu prekobrojnim kilogramima.
On se izjasni da je Ona „blistavog uma,neuobičajenog za žensku pamet“,oduševi se njenom profesijom „slikarke duše“ i u šali ponudi odmah sebe kao potencijalno pogodan materijal za „slikanje“ (..a u svakoj šali je mnogo toga od istine,kaže narodna mudrost).
Uz to odade joj priznanje na veoma privlačnoj pojavi,“stasu i glasu“ i sa svakim pogledom koji joj je upućivao,to je i potvrdjivao.
Nešto više od mesec dana "hodanja" i par dana zajedničkog vikenda,upotpunilo je gore navedenu obostranu impresiju.
On joj u trenutku nadahnuća obeća da će već sutradan povući svoje podatke sa pomenutog sajta,što je nju uverilo da On „pitanje statusa njih dvoje ozbiljno razmatra“.
I krenu zaljubljeno poznanstvo...autentična romansa dvoje usamljenih sredovečnih ljudi.
Ali...
U svemu tako bajkovito napadnom postoji i tužno „ali“..
Ona,sklona analitičnom posmatranju ponašanja ljudi (što je plaćanje danka nesrećne joj profesije),odluči da njihovu iznenadnu ljubavnu priču provuče kroz jednostavno blic-testiranje (opet prokletstvo profesionalne joj deformacije).
Razlog je bio u činjenici da On,iako joj je samonicijativno obećao,nije ni nakon više dana svoj „profil“ obrisao sa sajta.
I Ona mu preko istog sajta uputi poziv za upoznavanje,upotrebivši lažni identitet Lane iz Novog Sada.
Bila je uverena da će njena poruka ostati bez odgovora.
Ali...odgovor je usledio...poziv je prihvaćen..
Šok....(možda i nesvesno naslućivan?)
Prestala je da mu se javlja.
Bio je iznenadjen njenim ćutanjem,panično ispitujući neočekivano „zahladjenje u odnosima“...“šta se dešava...ne razumem,mila...ne mogu da verujem da je ovo kraj..“ i slično,sve u tom stilu..
Danima joj je slao poruke u kojima je,izmedju redova,obaveštava kako očajava i da „ne može da veruje da je sve bilo samo san i iznenadni Božji dar u kasnom životnom dobu“.
Ćutala je i dalje i puštala ga da se samosažaljeva.
Konačno,kada je On iscrpeo svoju mobilnu retoriku i prestao da joj piše,pustila je odgovor na „uverljiv“ perfomans:
„Zanima me samo jedna stvar...šta je Lana iz Novog Sada mogla više da ti pruži od mene?Pitanje ti postavljam bez ikakvog emotivnog konteksta,samo sam radoznala da saznam tvoj odgovor“.
Satima nije odgovarao,očigledno zapanjen njenom neočekivanom igrom.
A onda je smislio definitivno obrazloženje i poslao poruku:“Samo sam hteo da joj kažem kako ne želim novo poznanstvo,jer sam našao ženu svog života“.
To je bio drugi njen šok...
Da li je moguće da nadprosečno inteligentan čovek stovremeno može biti i čovek zaostao u emotivnoj inteligenciji?
Takve primere nije imala u svojoj praksi,ali je bilo očigledno da zaista i postoje.
Uzvratila je ; „Ovo je bio samo beg sirotog malog dečaka uhvaćenog u laži.Neuspešan pokušaj,nije prihvaćen..“
Odmah je uzvratio,želeći da pobegne od glupo smišljenog opravdanja:"Hvala ti za sve što si mi pružila.Priznajem
da još ne verujem da si mi se dogodila i saznajem prvi put,u poznim godinama,da sam se osećao srećnim.Ovog
momenta ovaj broj koji je bio samo tvoj,biće isključen“.
Da li se mora reći da je doživela i treći šok?
Zgrožena,nije odgovorila.
Na tome se i završilo prvo poglavlje njihove priče.
Ona je odigrala svoju „ne dam ti se“ igru i diskvalifikovala ga kao apsolutnog početnika.
Prolazilo je vreme obostranog ćutanja.
Ona i On su vidali svoje rane,goneći nepoštedno svoje srce kroz vatru i led.
O tome ostaju tragovi u poetskim zapisima na njihovom zajedničkom “literarnom” sajtu.
A onda je nju ponovo počela da muči sumnja da se možda nije ogrešila o idealizovani objekat svoje ljubavi.
Na istom sajtu se oglasila kroz Jelenu iz Sremskih Karlovaca željnu da ga upozna…prihvatio je poziv.
Sada je njoj već postalo zabavno,pa mu je poslala još dve dame koje su patile za muškim prisustvom,Ljubicu iz Subotice i Jasminu iz Sombora.
Njegova želja je bila neutoljivo konstantna…ništa ga nije moglo iznenaditi,uvek spreman damama na usluzi!
Zatvorila je,konačno,ovo bljutavo poglavlje svog života i odbacila ga u kantu za emotivno smeće.
Njegova prisutnost je ostala još samo u njenom “Dnevniku sećanja”.
Na tome bi se sve i završilo i ne bi bilo ove priče koju sada čitate,da Đavo ume da sedi skrštenih ruku.
Ovoga puta je Nečastivi lično progovorio kroz njegovu povredjenu sujetu u bolnoj ispovesti “neshvaćenog” muškarca.
Ispovest javno objavljuje…nada se podršci auditorijuma,ali ista završava neuspešno.
Ona,izazvana njegovim transparetnim mehanizmom odbrane,oglašava se i sama u povodu istog.
Elem,napisa On svoju kraću žalopojku što izgubi nju žen(k)u (njegov termin!),pravdajući njenu stranu priče njenom ljubomorom i posesivnošću ,te tako njeno ponašanje svrsta u sasvim dobro opisanu kategoriju tzv.”opsesivne ljubomore” (“džaba joj sjajna pamet i sve što ume da pruži kao žen(k)a,kada je razdire crv ljubomore i ko zna šta još..”)
Prodje žurno,u trku,preko činjenice da je željom za upoznavanjem druge žen(k)e,navukao razočarenje prve žen(k)e i izazvao njeno odustajanje od daljeg kontakta.
Ubica se uvek vraća na mesto zločina,jel`…poznata stvar!
A najlakše je izabrati hod linijom manjeg otpora i ne prihvatiti odgovornost za počinjenu grešku.
I još je lakše kasnije tu odgovornost prebaciti na žrtvu istoimene priče,posebno ako se ima očajnička potreba za dokazivanjem “nevinosti”,ma kako njen scenario izgledao manjkav.
Dakle,javno iznešena,a zakamuflirana “griža savesti” je zapravo pokušaj prihvatljivog objašnjenja sopstvenog infantilnog ponašanja,prisilna težnja da opravda sebe pred samim sobom.
A bilo je dovoljno samo da joj uputi pošteno izvinjenje,da kaže da se nije snašao,da nije prepoznao sopstvene potrebe.
Nažalost,to se nije moglo od njega očekivati…emotivno sebični ljudi,egoisti u ljubavi,nikada ne mogu biti skloni takvom načinu razmišljanja.
Transparentnost njegove priče je školski primer upornog istrajavanja na počinjenoj grešci.
On priznaje žen(k)i “pamet i inteligenciju”,pa nesvesno žali (ili sluti?) da njegova obmana nije imala po nju željeni efekat.
Zato njegova strana priče ima opsesivnu potrebu za notornim “filozofiranjem” u kome pokušava da se iskupi za počinjeno i da opravda svoje očigledno nečasne namere.
U pismenoj formi ih pakuje u primamljivi retorički celofan,pokušavajući da unutar njega sakrije bljutavo umućen sadržaj.
Šta leži u pozadini ovakvo prizemnog ponašanja jednog visokoumnog muškarca?
Problem je u njegovom ranijem životu (u kontinuitetu od preko 3o godina) sa (po svim merilima iznete sopstvene priče) dominantnom ženom.
Kada je voljom dragog Boga ona napustila ovaj svet i njega (po vlastitom priznanju,nevoljenog),On se osetio i emotivno praznim i emotivno frustriranim, istovremeno.
Emotivnio frustriranim,jer je bio svestan prolaznosti svojih uzalud potrošenih godina,a emotivno praznim,jer je izgubio pojam šta znači voleti.
Našao se u paničnom strahu od početka nekog drugog života u kome je trebalo da lično preuzme odgovornost za vlastiti život.
Njegova sudbina je mirno ležala u rukama pomenute mu dominantne žene,dobrovoljno predata i kapitulacijom potpisana.
Kada je krenuo sa novim životim poglavljem,nije bilo u njemu kapaciteta za snalaženje u "svetu žena".
Matori dečak,koji je "celog života sanjao o idealu žene",jednostavno se pogubio.
Iznenadivši se nadošlom okeanu bezgranične slobode,nije se snašao.
Za neplivače takva vodena bujica je smrtnonosna...jednostavno nestanu u njoj,potonu nesposobni da se održe na njenoj površini..
Slikovito predstavljeno...kao u priči “o medvedu i popišanim kruškama”,u kojoj siroti medonja nije znao šta mu treba i koliko mu treba…(elem..kada se najeo,obesni medved je iz čiste dosade pišao po kruškama...kasnije,kada je ponovo ogladneo,svaka kruška koju je popišao u stanju sitosti izgledala mu je nepopišana kada je nastupila glad...znate već poentu te basne).
A najtužnije je što On i dalje,nakon ovako traumatičnog iskustva,nije izvukao očiglednu pouku,nego nastavio i dalje sa "jedenjem kruški".
On verovatno nikada ni neće biti svestan ko je,šta je i kakve su mu potrebe.
Mehanizmi odbrane,kada to alarmantno zatreba,dovode sami sebe do savršenog funkcionisanja.
A o najbolnijoj tački koja ga ubija,jer ga svakodnevno podseća na nesposobnost nužnog obavljanja rodjenjem mu date “muške funkcije”...o prisutnoj impotenciji…neću ni reč!
Dovoljno je reći samo da su mu uporni i bezuspešni pokušaji vodjenja ljubavi,trajno usadili pomenuti porazni hendikep.
Ovakva vrsta enormnog straha mu je,usled nedostatka zanemoćale "muškosti",poentirala završnu glazuru otužno-neukusnog kolača zvanog “Lana-Jelena-Ljubica-Jasmina”.
Ima jedna srpska poslovica,primerena ilustracija ovakvim muškarcima..."kud` si poš`o u svatove bez kićene buklije!"..(buklija,misli se na buteljku tj.flašu)..
A flaša je u ovom slučaju bila ne samo neokićena,već i prazna,tako da je bio i nečastan odlazak njenog vlasnika u svatove (misli se na više svadbi,jel`...)
Izneta priča bi izgledala ljupko,zanimljivo i,na kraju krajeva i intrigantno,da se dogodila bar 30-tak godina ranije.
Mladost dozvoljava ovakve "eksperimente" i prima sve neobaveznije,šarmantno neozbiljno...reklo bi se bolno dražesno.
Gospodin je sredinom prošle godine zakoračio u sedmu deceniju života.
I tužno i smešno…definitivno,tragikomično!.
...
....izgleda tako na prvi pogled.
)
.....
