Pokušavam uporno da zaboravim na njega, na njegove reči, na njegovo nepatvoreno iskazivanje osećanja! Bezuspešno do sada! Pokušaji pridobijaju opsesivnu formu. Postoje trenuci, kao što je ovaj, kada sve deluje tako beznadežno. Otvorio mi se na jedan poseban način, probudio u meni dugo uspavane emocije, osetila sam da je obostrano. Zatim je, glavom bez obzira, pobegao od svega. Iz bojazni..., bojazni da će se emocije previše produbiti i da neće odoleti iskušenju da im se prepusti. Kriva sam i ja, priznajem. Uzvraćala sam istom merom, ne krijući od njega ni najsitnije detalje osećaja koji su me obuzimali. Zaneti tako, upali smo u mrežu lascivne tame u početku, misleći da će sve na tome i ostati. Kamo sreće da jeste! Osetila sam kakav je i ne znam zašto se još tada nisam zaustavila?! Njegove reči su vrlo moćno i ubojito oružje, njima me je i osvojio na prečac maltene. Sada sam ostavljena u neizvesnosti. Hoće li se i kada vratiti?! Šta u tom slučaju mogu očekivati?!
Volela bih da mogu rastumačiti ovu komplikovanu mapu svoje duše i da time sebi omogućim izlazak iz ovog lavirinta emocija u koji sam, sticajem okolnosti, utrčala, željna malo ljubavi i pažnje, lišena predrasuda, i opet povređena na kraju.
Sada se pitam šta mi je trebalo da danas slušam i postavljam na forumu pesme koje me podsećaju na njega, jednu koju mi je on poklonio, drugu koju on jako voli.
I šta mi je trebalo da čitam tekstove na blogu i da u jednom pronađem sebe. Nisam smogla snage čak ni prokomentarisati taj blog, samo sam osetila neodoljivu želju da upravo ovde, baš kao na dlanu, svoje emocije prikažem i da im pokušam dati malo oduška.
Volela bih da mogu rastumačiti ovu komplikovanu mapu svoje duše i da time sebi omogućim izlazak iz ovog lavirinta emocija u koji sam, sticajem okolnosti, utrčala, željna malo ljubavi i pažnje, lišena predrasuda, i opet povređena na kraju.
Sada se pitam šta mi je trebalo da danas slušam i postavljam na forumu pesme koje me podsećaju na njega, jednu koju mi je on poklonio, drugu koju on jako voli.
I šta mi je trebalo da čitam tekstove na blogu i da u jednom pronađem sebe. Nisam smogla snage čak ni prokomentarisati taj blog, samo sam osetila neodoljivu želju da upravo ovde, baš kao na dlanu, svoje emocije prikažem i da im pokušam dati malo oduška.
