Република Босна и Херцеговина, онако како је настала на Другом заседању АВНОЈ-а (односно на
ЗАВНОБиХ чије су одлуке потврђене на Другом заседању АВНОЈ-а 28. i 29. новембра 1943 у Јајцу) је била дефинисана као грађанска држава - република у федеративној Југославији и није имала "конститутивне народе". У центру је био грађанин, то јест грађани су били једнаки у свему без обзира да ли су били Муслимани, Срби, Хрвати, Роми, Јевреји итд, а националност односно верска припадност била је ствар интиме сваког појединца. Сходно томе се и референдум, какав је био предвиђен Уставом СФРЈ, сасвим законски спровео по систему један човек - један глас.
"Конститутивни народи," онако како данас постоје у БиХ,
совјетски су патент из законске праксе СССР-а, а који је у Дејтону примењен на БиХ као решење које је требало да донесе мир јер би задовољило зараћене стране. Међутим тај концепт нигде није постојао у СФРЈ, па ни у СР БиХ. Зато је референдум о независност Републике БиХ био потпуно легалан и легитиман. Референдумско питање је гласило: "Јесте ли за суверену и независну Босну и Херцеговину, државу равноправних грађана, народа БиХ - Муслимана, Срба, Хрвата и припадника других народа који у њој живе?". Само је СДС позвао на бојкот референдума. Референдум је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992, на њему је гласало 63,6% становника, а од којих се 99,7% изјаснило за независност.
Пресуда
Сејдић - Финци говори довољно о томе да је концепт "конститутивности народа" фелеричан у погледу људских права и сходно томе превазиђен.