Emil Zola

[vaya con dios]

Jedan od najistaknutijih francuskih pisaca devetnaestog veka, Emil Zola, ostaće upamćen kao začetnik naturalističkog pravca.
Naturalizam
Kao jedan od osnivača naturalističkog pokreta, Zola je objavio nekoliko studija na temu teorije umetnosti, uključujući „Eksperimentalni roman“ i „Naturalistički književnici“. Naturalizam podrazumeva primenjivanje dva ključna principa u književnosti: determinizam (ubeđenje da su lik, temperament i ponašanje posledica okolnosti i istorijskog trenutka) i eksperimentalni metod (podrazumeva sakupljanje određenih podataka u strogo kontrolisanim uslovima).

Optužujem
Godine 1898. Zola se umešao u Drajfus aferu. Naime, reč je o Alfredu Drajfusu, francuskom oficiru, nepravedno osuđenom za izdaju. Ova afera je u potpunosti podelila francusko društvo, a trajala je čak 12 godina. Stoga je Zola u svom otvorenom pismu pod nazivom „Optužujem“ žustro napao francuske generale zbog nepravedne optužbe. Samo nekoliko meseci kasnije slučaj Drajfus je ponovo pokrenut, a sama intervencija Emila Zole je u velikoj meri umanjila pomahnitali militarizam koji je vladao u to vreme u Francuskoj.

Poslednji dani
Zolini poslednji romani „Tri grada“ i „Četiri jevanđelja“ često ne odaju tako snažan utisak kao što to čine njegova ranija dela.

29. septembra 1902. godine Zola je neočekivano preminuo. Emil Zola ostaće upamćen kao ne samo jedan od najznačajnijih književnika Evrope, već i kao borac za pravdu i istinu, heroj siromašnih i optuženih. Danas počiva pored Voltera, Žan Žak Rusoa, Viktora Iga i mnogih drugih francuskih pisaca čija su dela izmenila tok francuske istorije.

"Druže čuvaj je se. Takve su najgore. Imala je slomljeno srce, do kraja smrskana od toga se nikada nije oporavila. Nije više osećajna devojčica, sad ne preže ni pred čim. Lomi , gazi sve što joj se nadje na putu. Jednom je volela i zaklela se da više nikada neće...I nije zavolela od tada više nikoga"

 

[Sensei]

Zola je rođen u Parizu 1840. od oca Fransoa Zola (prvobitno Frančesko Zola), i njegove supruge Émilie Aubert. Njegov otac je bio italijanski inženjer sa pomalo grrčkog porekla, rođen u Veneciji 1795. Majka mu je bila Francuskinja. Porodica se preselila u Aix-en-Provence na jugoistoku zemlje kada je Émile imao tri godine. Četiri godine kasnije, 1847, otac mu je umro, ostavljajući majku na oskudnoj penziji. Zola se sa majkom 1858. preselio u Pariz, gde mu se ubrzo pridružio Émilein prijatelj iz detinjstva Pol Sezan. Zola je počeo da piše u romantičnom stilu. Njegova majka udovica je planirala pravnu karijeru za Émile, ali je dva puta pao na Baccalauréat testu.

Pre uspeha kao pisac, Zola je radio za minimalnu platu kao službenik u špediterskoj firmi, a potom u odeljenju prodaje za izdavača (Hachette). On je takođe pisao književne i umetničke kritike za novine. Kao politički novinar, Zola nije krio da ne voli Napoleona III, koji se uspešno kandidovao za predsednika po ustavu Francuske Druge Republike, samo da bi iskoristio ovu poziciju kao odskočnu dasku za državni udar koji ga je učinio carom.

 

[Baudrillard]

Zola u aferi Drajfus

„Optužujem političare da su đavolski tvorac tog podbačaja pravde – nesvesno – želeo bih da verujem….
Optužujem intelektualce za saučesništvo, makar po osnovu mentalne nestabilnosti, u jednoj od najvećih nepravdi veka…
Optužujem saradnike da su držali u svojim rukama apsolutni dokaz nevinosti, ali su ga prikrivali…
Optužujem policiju za sprovođenje loših istraga, pod kojim podrazumevam one monstruozno pristrasne…
Optužujem skrivene „urednike“ za korišćenje medija da bi sproveli odvratnu kampanju koja bi zaslepila javnost…
Konačno, optužujem pravosuđe za prikrivanje nezakonitosti po naređenju…“

Zolino: “Optužujem!”

Obrazac „optužujem“ večna je opomena. U toj opomeni i jeste veličina Zolinog čina.
Spletke, skandali, afere… Ništa zanimljivije. Među najpoznatijim aferama 19. veka – afera Drajfus. Godinama u središtu pažnje, izaziva burne reakcije u svetu i deli francusku javnost. Među najvatrenijim Drajfusardima nalazi se najznačajniji francuski pisac tog vremena – Zola.
Šta je to afera Drajfus?
Pronađeno je pismo, upućeno nemačkom vojnom atašeu, koje otkriva francuske vojne tajne. Okrivljen je Alfred Drajfus. Zbog jevrejske nacionalnosti? Zbog prebrzog napredovanja u službi? Zbog bogatstva? Ne zna se zbog čega je izabran. Poslat je na pusto ostrvo, koje vrvi od naoružanih stražara – Đavolje ostrvo.

Đavolje ostrvo

Nekoliko godina kasnije, na čelo francuske tajne policije dolazi major Žorž Pikar. Nezavistan od tuđih uticaja, videvši da tu nešto smrdi, želi da razreši slučaj do kraja. Ometan, sprečavan, ucenjivan, ipak sprovodi svoju nameru u delo. Našao je pravog krivca (gospodin koji je tada bio tako fin da primeti kako se Drajfus ponaša sumnjivo). Zbog tog majora Pikara šalju u Tunis (čitaj-izbeglištvo). Francuska vlada ne želi da prizna grešku, svesna posledica.
Tada počinje javna kampanja žrtvinog brata – Metjua Drajfusa. U toj kampanji, koja je praktično i podelila javnost, glavnu ulogu odigraće upravo Zola. U januaru 1898. jedan članak prekriće naslovnu stranu lista L’Aurore – J’ACCUSE!
Zolina uloga u aferi Drajfus
Optužujući sve i svakoga, Zola se suprotstavlja velikom krugu ljudi – od onih koji vode državu, do najsitnijih pojedinaca – građani treba da zahtevaju istinu.

„Hoćemo li u Evropi zadržati naš glas pravičnosti i čovečnosti? Zatim, nisu li sva ta naša dostignuća dovedena u pitanje? Otvorite oči i shvatite da je francuska duša do svojih intimnih dubina morala biti uzbuđena kad se našla pred ovako strašnom opasnošću. Jedan narod ne može biti uzrujan do te mere a da i sam njegov moralni život ne bude u opasnosti. Trenutak je izuzetno kritičan. Radi se o spasu nacije.“

Direktno, nema šta.

Emil Zola

Zola želi da Francuska zadrži svoje dobro ime, smatra da se to može postići samo istinom. Istina je tu, istina je poznata, ali je zaštićena „nesavladivim formalnostima“.

„Avaj, gospodo, kao i toliki drugi i vi možda očekujete dokaz o Drajfusovoj nevinosti kao grom iz vedra neba. A istina obično nikad tako ne postupa. Ona traži istraživanja, moć shvatanja.“

Traži ono što je Pikar uradio, razmišljanje.
Na kraju, Zola se poziva na svoju čast, svoje ime, svoja dela – čitav svoj život.

„I svojim delima koja su pomogla širenju francuske književnosti, zaklinjem se da je Drajfus nevin. Neka se sve to sruši, neka moja dela propadnu ako Drajfus nije nevin. On je nevin.“

Zola je miran, veruje da će pobediti.

„Nisam želeo da moja zemlja ostane u laži i u nepravdi. Mogu me ovde i osuditi. Ali će mi Francuska jednoga dana biti blagodarna što sam pomogao da se spase njena čast.“

I osuđen je. Godinu dana zatvora zbog klevete.
Zola je svima, javno, održao lekciju iz patriotizma.
Masa je uzvikivala „Smrt Zoli!“ novine su spaljivane, stan urednika kamenovan.
Uz Zolu su stali francuski umetnici i književnici Klod Mone, Marsel Prust, Anatol Frans, ali i drugi, poput Tvena i Tolstoja.

Žorž Klemanso o Zolinoj ulozi u aferi Drajfus

Zolin članak do danas je ostao simbol otpora, slobode i jedan od najmoralnijih angažmana nekog individualca, intelektualca kako u Francuskoj, tako u celom svetu. Suđenje Drajfusu je ponovljeno, kazna mu je isprva bila smanjena, da bi nešto kasnije (tobože iz čista mira) bio pomilovan i čak unapređen.

Piše: Angelina Radović

 

[Lada]

Ako istinu zakopamo duboko u zemlju, istina će sopstvenom snagom izbiti napolje.

 

[Lada]

Jedina sreća u životu je stalna težnja ka napretku.