Chupos
Aktivan član
- Poruka
- 1.864
Terms je upravo upalio sve sveće. Uze jednu, stavi je nasred stola, i posluži kavijar i šampanjac. Marija je pila brzo, misleci na hiljadu franaka koje su već bile a njenom novčaniku, na ono nepoznato sto ju je fasciniralo i zastrašivalo, na način na koji bi mogla da kontroliše svoju paniku. Znala je da sa ovim čovekom jedna noć ne lici na drugu, nije imala čime da mu preti.
- Sedi.
Boja glasa kretala se izmedu blage i naredbodavne. Marija se pokorila, i neki talas toplote obuzeo joj je telo; takvo naredenje bilo joj je prirodno, i osetila se sigurnijom.
- Pozorište. Potrebno mi je da glumim u pozorišnom komadu. Bilo je dobro primati naredbe. Marija je pila sama, dok je slušala grmljavinu. Sve se uklapalo u savršen trenutak, kao da i energija neba i zemlje pokazuju svoje nasilno lice. U jednom trenutku, Terens izvadi neku malu torbu iz ormana i stavi je na krevet.
- Ne mrdaj.
Marija bese nepomična. On otvori torbu, i izvadi dva para lisica odhromiranog metala.
- Sedi i raširi noge.
Ona se pokori. Nemoćna, po svom izboru, pokorena, jer je to prilika da on gleda izmedu njenih nogu, mogao je da vidi crne ga dugačke čarape, butine, mogao je da zamislja crne malje, polni organ.
- Ustani!
Ona skoči sa stolice. Njeno telo jedva je održavalo ravnotežu, i shvatila je da je pijanija nego što je mislila.
- Ne gledaj u mene.
Pogni glavu, poštuj svog gospodara! I pre nego što je uspela da spusti glavu, vide kako iz torbe vadi bič koji šibnu a vazduhu - kao da je bio sam zivot.
- Pij. Drži pognutu glavu, ali pij.
Popi jos jednu, dve, tri čašice votke. Sada to nije bilo samo pozorište, već stvaran zivot: nije bilo kontrole. Imala je utisak da je predmet, obican inventar, koliko god da to izgleda neverovatno, ta pokornost davala joj je osećaj potpune slobode. Više nije bila učitelj, ona koja podučava, teši, sluša, uzbuđuje... bila je samo devojka iz unutrasnjosti Brazila oči u oči sa snagom muškarca.
- Skini odeću.
Naredba je bila suva, bez ikakvog prizvuka želje - međutim, nije moglo biti erotičnije. Držeći glavu pognutu a znak pokornosti, Marija otkopča haljinu i pusti je da padne na pod.
- Ne ponašaš se lepo, znaš?
Još jednom, bič fijuknu kroz vazduh.
-Treba da budeš kažnjena. Jedna devojka tvojih godina, kako se usuđuje da mi protivreči? Treba da budes na kolenima preda mnom! Marija htede da klekne, ali bič je prekinu; prvi put je dodirnuo meso - na guzi. Peklo je, ali je izgledalo da neće ostaviti ožiljak.
- Nisam ti rekao da klekneš. Zar ne?
- Ne.Bič ponovo dotaknu njenu guzu.
- Kaži: „Ne, moj gospodaru". I još jednom bič od koga koža bridi. U jednom deliću sekunde pomisli da treba odmah s tim da prestane; ili je mogla da izabere da ide kraja, ne zbog novca već zbog onoga o čemu je govorio prvi put, ljudskost se pokazuje kada spozna svoje granice. Ali ovo je bilo nešto novo; bila je to avantura, kasnije ce odlučiti da nastavi, ali a tom trenutku bila je samo devojka s ciljem u životu, da zarađuje
novav prodajom svoga tela, da upozna čoveka s kaminom i zanimljivim pričama. Ovde, ona nije bila niko - i, bivajući niko, bila je sve ono o čemu je sanjala.
- Skini svu odecu. I hodaj s jedne strane na drugu, da mogu da te vidim.
Još jedno posluša, držeci spuštenu glavu, ne izgovarajući nijednu reč. Čovek koji ju je posmatrao bio je odeven, nestrpljiv, nije to bila ista osoba sa kojom je ćaskala u klubu - bio je to Odisej koji je stigao iz Londona, Tezej koji je sisao s neba, nasilnik koji osvaja najsigurniji grad na svetu, i najzatvorenije srce Zemlje.
Bič još jednom zafijuka, ovog puta ne dodirujući njeno telo.
- Pogni glavu! Ovde si da bi bila ponižena, da bi se povinovala svim mojim željama, razumeš?
- Da, gospodaru. On je zgrabi za ruke, i stavi par lisica na njene zglobove.
- I slušaj ono sto ti se kaže. Sve dok ne naučis da se lepo ponašaš.
Otvorenom šakom udari je po guzi. Marija kriknu, ovaj put ju je zaista zabolelo.- Molim, buniš se? Sada ćeš videti sta valja. I pre nego sto je odreagovala, stavio joj je kožni povez preko usta. Nije joj onemogucavao da govori, mogla je da kaze „žuto" ili „crveno", ali oseti da je njena sudbina bila da pusti ovog čoveka da sa njom radi ono sto želi, jer nije bilo nikakvog nacina da pobegne. Bila je naga, zatvorenih usta, s lisicama na rukama, dok je votka tekla njenim venama. Još jedan udarac po guzi.- Hodaj s jedne strane na drugu!
- Marija poce da hoda, pokoravavši se naredbama - „stani", „okreni se udesno", „sedi", „raširi noge". S vremena na vreme, bez vidljivog razloga, dobijala je udarac, i osećala je bol, poniženje - ali i da je jača od bola, imala je utisak kao da je a nekom drugom svetu, gde nije postojalo ništa, i to je bilo skoro religiozno osećanje, a potpunosti se negirati, služiti, izgubiti ideju Ega, želje, sopstvene volje. Bila je potpuno vlažna, uzbuđena, i nije razumevala šta joj se događa.
- Klekni ponovo!
Kako joj je glava sve vreme bila pognuta, Marija nije mogla tačno da vidi šta se dešava; ali primećivala je, a nekom drugom Univerzumu, na nekoj drugoj planeti, da se ovaj čovek zadihao, umoran od fijukanja bičem i udaranja po guzi otvorenom sakom, dok se ona osećala sve jačom i punom energije. Sada vise nije osećala ni stid, i nije je bilo briga da pokaže da joj se ovo dopada, počela je da ječi, zamolila ga da joj dodirne polni organ, ali ju je čovek, usred toga, zgrabio i bacio na krevet.
Nasilno - ali ona je znala da joj to grubost neće naneti zlo - on joj raširi noge, i zaveza zglobove nogu za ivice kreveta. Ruke okovane, raširene noge, povez preko usta, kada ce ući u nju? Zar nije video da je spremna, da želi da ga služi, da bude njegova robinja, zivotinja...
-Želis li da uzivaš!?
Ona oseti da naslanja dršku bica na njen polni organ. Trljao ga je odozgo prema dole, i kada dodirnu njen klitoris, ona izgubi kontrolu. Nije znala koliko dugo vremena su bili tamo, nije bila svesna koliko puta je bila bičevana , ali odjednom doživie orgazam, orgazam koji desetine, stotine muškaraca svih ovih meseci nisu uspeli da probude. I buknu svetlost, i ona oseti da u neku vrstu crne rupe svoje sopstvene duše, gde su se intenzivna bol i mesali s potpunim zadovoljstvom, a to ju je izbacivalo iznad svih granica koje je do tada poznavala, i Marija zaječa, kriknu glasom ugušenim od poveza na ustima, protrese se na krevetu osecajući da joj lisice seku zglobove, a trake noge, kretala se kao nikada, upravo zato sto nije mogla da se kreće, kriknula je kao sto nikada nije, upravo zato sto je imala povez na usnama i niko nije mogao da je čuje. To je bio i bol i zadovoljstvo, drška bica pritiskala je njen klitoris sve jače, i orgazam je izbijao na usta...Ostala je tako ležeci, zbunjena, ne mogavši da pogleda muskarca, stidela se same sebe, svojih krikova, svog orgazma. On joj je milovao kožu, dahtao je takođe - ali zadovoljstvo je bilo isključivo njeno, on nije imao nijedan trenutak ekstaze. Njeno nago telo obgrli ovog coveka, potpuno odevenog, iscrpljenog od tolikih naredbi, krikova, kontrole situacije. Sada nije znala šta da kaže, da nastavi, ali se osećala sigurnom, zastićenom, jer ju je on pozvao da upozna jedan deo sebe koji do tada nije poznavala, bio je njen zaštitnik i njen gospodar.
Citat preuzet iz knjige "Jedanaest minuta", Paolo Koelja
- Sedi.
Boja glasa kretala se izmedu blage i naredbodavne. Marija se pokorila, i neki talas toplote obuzeo joj je telo; takvo naredenje bilo joj je prirodno, i osetila se sigurnijom.
- Pozorište. Potrebno mi je da glumim u pozorišnom komadu. Bilo je dobro primati naredbe. Marija je pila sama, dok je slušala grmljavinu. Sve se uklapalo u savršen trenutak, kao da i energija neba i zemlje pokazuju svoje nasilno lice. U jednom trenutku, Terens izvadi neku malu torbu iz ormana i stavi je na krevet.
- Ne mrdaj.
Marija bese nepomična. On otvori torbu, i izvadi dva para lisica odhromiranog metala.
- Sedi i raširi noge.
Ona se pokori. Nemoćna, po svom izboru, pokorena, jer je to prilika da on gleda izmedu njenih nogu, mogao je da vidi crne ga dugačke čarape, butine, mogao je da zamislja crne malje, polni organ.
- Ustani!
Ona skoči sa stolice. Njeno telo jedva je održavalo ravnotežu, i shvatila je da je pijanija nego što je mislila.
- Ne gledaj u mene.
Pogni glavu, poštuj svog gospodara! I pre nego što je uspela da spusti glavu, vide kako iz torbe vadi bič koji šibnu a vazduhu - kao da je bio sam zivot.
- Pij. Drži pognutu glavu, ali pij.
Popi jos jednu, dve, tri čašice votke. Sada to nije bilo samo pozorište, već stvaran zivot: nije bilo kontrole. Imala je utisak da je predmet, obican inventar, koliko god da to izgleda neverovatno, ta pokornost davala joj je osećaj potpune slobode. Više nije bila učitelj, ona koja podučava, teši, sluša, uzbuđuje... bila je samo devojka iz unutrasnjosti Brazila oči u oči sa snagom muškarca.
- Skini odeću.
Naredba je bila suva, bez ikakvog prizvuka želje - međutim, nije moglo biti erotičnije. Držeći glavu pognutu a znak pokornosti, Marija otkopča haljinu i pusti je da padne na pod.
- Ne ponašaš se lepo, znaš?
Još jednom, bič fijuknu kroz vazduh.
-Treba da budeš kažnjena. Jedna devojka tvojih godina, kako se usuđuje da mi protivreči? Treba da budes na kolenima preda mnom! Marija htede da klekne, ali bič je prekinu; prvi put je dodirnuo meso - na guzi. Peklo je, ali je izgledalo da neće ostaviti ožiljak.
- Nisam ti rekao da klekneš. Zar ne?
- Ne.Bič ponovo dotaknu njenu guzu.
- Kaži: „Ne, moj gospodaru". I još jednom bič od koga koža bridi. U jednom deliću sekunde pomisli da treba odmah s tim da prestane; ili je mogla da izabere da ide kraja, ne zbog novca već zbog onoga o čemu je govorio prvi put, ljudskost se pokazuje kada spozna svoje granice. Ali ovo je bilo nešto novo; bila je to avantura, kasnije ce odlučiti da nastavi, ali a tom trenutku bila je samo devojka s ciljem u životu, da zarađuje
novav prodajom svoga tela, da upozna čoveka s kaminom i zanimljivim pričama. Ovde, ona nije bila niko - i, bivajući niko, bila je sve ono o čemu je sanjala.
- Skini svu odecu. I hodaj s jedne strane na drugu, da mogu da te vidim.
Još jedno posluša, držeci spuštenu glavu, ne izgovarajući nijednu reč. Čovek koji ju je posmatrao bio je odeven, nestrpljiv, nije to bila ista osoba sa kojom je ćaskala u klubu - bio je to Odisej koji je stigao iz Londona, Tezej koji je sisao s neba, nasilnik koji osvaja najsigurniji grad na svetu, i najzatvorenije srce Zemlje.
Bič još jednom zafijuka, ovog puta ne dodirujući njeno telo.
- Pogni glavu! Ovde si da bi bila ponižena, da bi se povinovala svim mojim željama, razumeš?
- Da, gospodaru. On je zgrabi za ruke, i stavi par lisica na njene zglobove.
- I slušaj ono sto ti se kaže. Sve dok ne naučis da se lepo ponašaš.
Otvorenom šakom udari je po guzi. Marija kriknu, ovaj put ju je zaista zabolelo.- Molim, buniš se? Sada ćeš videti sta valja. I pre nego sto je odreagovala, stavio joj je kožni povez preko usta. Nije joj onemogucavao da govori, mogla je da kaze „žuto" ili „crveno", ali oseti da je njena sudbina bila da pusti ovog čoveka da sa njom radi ono sto želi, jer nije bilo nikakvog nacina da pobegne. Bila je naga, zatvorenih usta, s lisicama na rukama, dok je votka tekla njenim venama. Još jedan udarac po guzi.- Hodaj s jedne strane na drugu!
- Marija poce da hoda, pokoravavši se naredbama - „stani", „okreni se udesno", „sedi", „raširi noge". S vremena na vreme, bez vidljivog razloga, dobijala je udarac, i osećala je bol, poniženje - ali i da je jača od bola, imala je utisak kao da je a nekom drugom svetu, gde nije postojalo ništa, i to je bilo skoro religiozno osećanje, a potpunosti se negirati, služiti, izgubiti ideju Ega, želje, sopstvene volje. Bila je potpuno vlažna, uzbuđena, i nije razumevala šta joj se događa.
- Klekni ponovo!
Kako joj je glava sve vreme bila pognuta, Marija nije mogla tačno da vidi šta se dešava; ali primećivala je, a nekom drugom Univerzumu, na nekoj drugoj planeti, da se ovaj čovek zadihao, umoran od fijukanja bičem i udaranja po guzi otvorenom sakom, dok se ona osećala sve jačom i punom energije. Sada vise nije osećala ni stid, i nije je bilo briga da pokaže da joj se ovo dopada, počela je da ječi, zamolila ga da joj dodirne polni organ, ali ju je čovek, usred toga, zgrabio i bacio na krevet.
Nasilno - ali ona je znala da joj to grubost neće naneti zlo - on joj raširi noge, i zaveza zglobove nogu za ivice kreveta. Ruke okovane, raširene noge, povez preko usta, kada ce ući u nju? Zar nije video da je spremna, da želi da ga služi, da bude njegova robinja, zivotinja...
-Želis li da uzivaš!?
Ona oseti da naslanja dršku bica na njen polni organ. Trljao ga je odozgo prema dole, i kada dodirnu njen klitoris, ona izgubi kontrolu. Nije znala koliko dugo vremena su bili tamo, nije bila svesna koliko puta je bila bičevana , ali odjednom doživie orgazam, orgazam koji desetine, stotine muškaraca svih ovih meseci nisu uspeli da probude. I buknu svetlost, i ona oseti da u neku vrstu crne rupe svoje sopstvene duše, gde su se intenzivna bol i mesali s potpunim zadovoljstvom, a to ju je izbacivalo iznad svih granica koje je do tada poznavala, i Marija zaječa, kriknu glasom ugušenim od poveza na ustima, protrese se na krevetu osecajući da joj lisice seku zglobove, a trake noge, kretala se kao nikada, upravo zato sto nije mogla da se kreće, kriknula je kao sto nikada nije, upravo zato sto je imala povez na usnama i niko nije mogao da je čuje. To je bio i bol i zadovoljstvo, drška bica pritiskala je njen klitoris sve jače, i orgazam je izbijao na usta...Ostala je tako ležeci, zbunjena, ne mogavši da pogleda muskarca, stidela se same sebe, svojih krikova, svog orgazma. On joj je milovao kožu, dahtao je takođe - ali zadovoljstvo je bilo isključivo njeno, on nije imao nijedan trenutak ekstaze. Njeno nago telo obgrli ovog coveka, potpuno odevenog, iscrpljenog od tolikih naredbi, krikova, kontrole situacije. Sada nije znala šta da kaže, da nastavi, ali se osećala sigurnom, zastićenom, jer ju je on pozvao da upozna jedan deo sebe koji do tada nije poznavala, bio je njen zaštitnik i njen gospodar.
Citat preuzet iz knjige "Jedanaest minuta", Paolo Koelja
Poslednja izmena od moderatora:
...........................
.....sheceru moj sto godina te nema ...................
