Pristan na obodu Panonskog mora.
Tamo gde Dunav lenj promiče,
ne znajući da se odluči za jednu od dve ljubavnice.
Čas se mazi sa onom gročanskom bujnom - kao zemlja iz koje se rodila，
a čas je sa onom banatskom - veselom i lepršavom.
A Dunav ko Dunav -moćan i jak,
plovi snovima lađara i putnika namernika, neosetljiv za ovozemaljske svakodnevice.
U zaleđu - zemlja. Potomak one na kojoj je rasla jabuka Evinog greha.
Putevima izbrazdana, istim onim kojim se, od početka vremena，krecu narodi i vojske. I pamti.
Onima retkima ispriča priču kao zavet trajanja. Mračnu kao noć, crvenu kao krv ratnika,
zlatnu kao zito banatsko kojem je čuvar;
plavu kao nebo kojim se pokriva;
i purpurnu kojom su blagosloveni ljudi koji ostaše na njoj.
Ako poželiš da je čuješ, samo dođi.
Prolećem kad beli cvetovi pokriju nadom njene obronke;
letom kada bremenita od plodova nudi snagu;
s jeseni kada pijana peva po sokacima;
zimi kada spava snom pravednika，umorna od rada.
Ako poželiš da je čuješ, samo dođi. Sačekaću te u Grockoj da je zajedno napišemo.
