Zar ne mislis da bi trebalo malo "posvetleti" tvoje "crne" stihove?! Ocito da si prihvatio pesimizam kao "stil zivota". Zasto?
Milan: Moja muzika je crna onoliko koliko su i desavanja oko nas "tamna". Ako pogledas nasu politicku i ekonomsku situaciju, neces videti nijedan jedini zracak sunca. U takvim okolnostima, ja ne mogu da pevam veselice i poskocice, jer to nije u skladu sa mojom licnoscu. Ako ce nekome biti lakse, onda neka moju muziku klasifikuje kao tamnoljubicastu!
To je boja potencijalnih samoubica
Milan: Zar? Nisam to znao. Onda ostajem u svojem crnilu, bez tamnoljubicaste, jer volim zivot, bez obzira kakav je.
S obizorm da sebe smatras avangardom u rock’n’roll-u, da li bi bio da objasnis svoju "viziju": kako ce izgledati rock’n’roll u dvadeset prvom veku?
Milan: Ipak necemo toliko daleko ici u irealnost: nemam nikakvo vidjenje roka u buducnosti! Ne zelim, a i necu da se iscrpljujem bespredmetnim i nekorisnim razmisljanjima. Dakle, glupo je trositi energiju na nesto irealno! Ja uopste nemam nikakvih planova niti razloga za onu hiljadu puta razvucenu i otuznu pricu o: buducim koncertima, plocama, snovima i slicnim glupostima. Bicu iskren – nisam siguran da cak imamo i svoju sadasnjost. Izvesno je da stihijski idem kroz zivot, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno: nikad neznam u kom ce smeru krenuti. Dozvoljavam da me emocije "povuku" za sobom. Da me prosto "uguraju" u neke stvari o kojima ranije nisam razmisljao. Ponovicu svoju staru tezu: sve moje pesme dozivljene su vise puta i odzivljene! Znaci u njima nema, ama bas nikakvog foliranja. One su pre svega odraz mojih emocija. Rock and roll je moj nacin zivota. Ali, na svaki moguci nacin treba izbeci fetisiziranje, pa cak i (kad je u pitanju (valjda je tako nekako trebalo da piše)) muzika!
Ipak si ti mlad, i po godinama i po iskustvu, za toliku dozu pesimizma, koju si dosad ispoljio. Ili je to, zapravo tvoj filozofski stav: o cemu je rec?
Milan: Pa da, ako malo bolje pogledas, moje pesme – to sam ja. One su odraz mojih zivotnih shvatanja i stremljenja. Motive za njih nalazim u realnim zivotnim surovostima, a tek ponekad dozovlim imaginarnim snovima da "prosetaju" kroz neki stih. I to ucinim da se imaginacija nazire, kao kroz maglu. Svako od nas ima svoju pricu, koju prezentuje na nacin koji mu to odgovara. To cinim i ja. Pri tome koristim jedinu mogucnost koja mi je dostupna: a to je muzika! Na taj nacin uspevam da zadovoljim svoj ego. Jer, ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me bukvalno guse i razdiru ovozemaljski jadi! Evidentni su (to pritiska i ostale mlade): nedostatak slobode misljenja, materijalna nemoc i sve sto ide uz to. Danas, mladom coveku nije dozvoljeno da radi, jer nema slobodnih mesta, zapravo sva ta potencijalna mesta su popunjena nekim dosadnim, starim, olinjalim tipovima, koji nista ne preduzimaju da se izvucemo iz blata u koje smo se zaglibili. To opet znaci da je mladima – zeljnim znanja i progresa – sve uskraceno. A najvise zivotne radosti! Kako neki mladic moze sebi da obezbedi penziju, kad nema posla do trideset i neke godine?! U ovom trenutku, mi mladi nemamo buducnosti.
Hoces da preciznije objasnis svoju tezu?
Milan: Da pojednostavimo: ako bih sve ono sto sam dosad uradio, sazeo u jednu pesmu, tek tad bi se videlo koliko ima istine i stvarnosti u njima. Kad kazem stvarnosti, mislim na moje sagledavanje sveta i buducnosti, koja je ovog trenutka -- narusena.
Da li to znaci da, za nas, nema buducnosti?
Milan: Tako nekako. Mi se, kao drustvo ne nalazimo ni na jednom putu. Svima je to jasno: malo smo zaostali i zastranili. Stojimo na rubu neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem ceka da nas proguta! A, iznad nas, razbuktala je vulkanska lava, koja pocinje da curi, rasteze se po nama – narodu!!! Sta bi mi sad mogli da uradimo?! Ne znam ni sam! Cini mi se da smo "stisnuti" ne mozemo ni korak nazad, ali ni korak napred! Mozda bi nam pomogla promena politickih i ekonomskih uslova, ili pak drzavni udar? Mozda, kazem.. U svakom slucaju neophodna nam je korenita promena, bez obzira na stranu na koju vodi. Sta je ono pravo sto bi se trebalo da se desi?! Nisam pozvan da kazem (pametujem) pogotovo ne u magazinu "CAO". Posotje ljudi ciji je posao politika i ekonomija, a takodje i novine koje su specijalizovane za takvu vrstu razgovora. Jedino mogu da "pametujem" i delim savete o muzici. Sve ostalo nije u mom domenu!
Ali u svakom slucaju prinudjeni smo da se snalazimo na razne nacine, koji mogu da nas odvuku na stranputicu. Mladima su vezane ruke: moraju da se prilagodjavaju i iznad svega "trpe" zivot. Prema tome: ako je sve ovako kako sam rekao jeste – onda ja tu nikad necu moci da vidim ni jedan zracak slobode. A to znaci: nama ostaje jedino da se pokrijemo nekim neprobojnim oklopima i protrcimo kroz zivotni spalir u kome nas sa svih strana, nemilice udaraju i lupaju! A mi trcimo i grabimo napred, da bi dosli do kraja zivotne staze! Tada smo smo beskorisni i sebi i drustvu. To je kraj.
Hajdemo za kraj i malo optimizma: kako se "prilagoditi" zivotu?
Milan: Prilagodljivost zivotu moze da bude pozitivna osobina, ali pomenu u tom slucaju: to je danak zivotu! Ukoliko se prilagodjavas necemu, sto ne zelis, onda suzbijas svoju licnost. U tom smislu, ta prilagodljivost postaje pre svega – morbida i negativna. Sta na kraju biva: od mladog i perspektivnog coveka, stvara se kranje beskoristan tip! Ovaj razgovor bih voleo da zavrsim porukom koja je upucena svima koji me (ne)vole: kroz zivot se moraju boriti protiv svega, samo protiv sebe – ne! Dakle borite se za svoju licnu slobodu i demokratiju; ne dozvolite da vas neki lazni srebrnjaci i krivo "opravdane" norme uguse i opterete. Borite se za svoj zivot!
