Časopis
"Ćao", 1989. godine:
Pocetkom osamdesetih, kao zatocenici new wave pokreta, zajedno sa Kojom ("Disciplina Kicme") osnovao si bend "Sarlo Akrobata". No, to nije dugo potrajalo i rasturili ste se. Od tog vremena koja je koristio svaku sansu da te sto vise napada: zalio se, kako si poptino izneverio vase zajednicke zelje?!
Milan: Nemam pojma! To nije dopiralo do mene. Ako i jeste – zaboravio sam! U principu, njegove intervjue i ne citam! Nije mi jasno koje su to nase zajednicke ideje, a sam ih izneverio? On i ja nikad nismo imali zajednicki smer "putovanja". Nas dvojica se, kao licnosti, mnogo razlikujemo. Dok smo radili zajedno, bilo nam je interesantno i moglo se svasta ocekivati… A to sto Koja kaze, da sam "zastranio i poceo da skrecem u pop-manir" – nije u pravu! Njegova muzika vise naginje pop-rocku nego moja. Mislim da je glupo sto poredi sebe i mene, pozivajuci se na neke ideje, koje je, mozda, u nekom trenutku i bilo.
Bitno je da nisam izneverio sebe i svoje poglede! Jer, kako vreme prolazi tako se i ljudi menjaju: ono sto je bilo juce, nece biti danas, pa cak ni ovo danas ne moze da lici na ono sutra…
Recimo, ovo mi je nesto zanimljivo i budi u meni pokretacke nagone, postoji mogucnost da vec sledeceg momenta postaje sve to beskrajno nerazumljivo: ostavlja me pasivnim, ne inicira me na razmisljanja, a samim tim ni na aktivnost…
Ne treba se braniti od promena, koje dolaze kao normalni deo zivota. U skladu s tim i meni se desavaju promene koje su vezane sa sferama mog interesovanja. Prema tome: ne trazim i ne zahtevam od Koje, a ni od ostalih ljudi da me shvate i najmanje prihvate. Da ponovim: dozvoljavam da svako ima pravo na neki svoj nacin i stil zivota. Milsim da sam jasan! Zato vise ne bih razgovarao na temu "Sarla Akrobate" i Koje! OK!!!
- - stihovi pesme
Just let me play some modern R'n'R music, 1993. godine
Izgleda da su vam kriticari bili naklonjeni od samog pocetka?
Milan: Pa, mislim da nisi u prvu! Batrgali smo se sami, kako smo znali i umeli. Nasa pojava, na sceni, bila je nesto sasvim novo.
Predstavljali smo avangardu -- tako smo se barem osecali. Recimo,
u tom prvom naletu, ljudima smo izgledali beskrajno cudno! Tacno je da smo bili jedinstveni. Furali smo razlicite ideje i sadrzaje od ostalih bendova u Jugoslaviji. Osim toga, to je bio "zlatan" period sarajevske pop-skole, sto je samo pojacalo nas "raskorak".
Od 1985. Godine poceli ste meorskom brzinom da "furate" napred. Medjutim pravi uspeh niste postigli u Vama omiljenom SKC (Beograd), vec naprotiv u zagrebackom "Kulusicu". Kako to komentarises?
Milan: Mi nismo jedini beogradski bend koji je postigao prvu popularnost u Zagrebu. Pre nas, to su vecu uradili "Idoli", "Orgazam", pa cak i pominjani "Sarlo Akrobata"! Po meni, identicna su zbivanja i u Zagrebu i u Beogradu a to je recimo bila slucajnost. Nije tesko, a ni neka velika mudrost, otici u Zagreb, napraviti dobru atmosferu i – svirati. Zivimo u relativno maloj zemlji, da bismo je sad delili na zagrebacku, beogradsku, titogradsku publiku. U svakom delu, ove nase prelepe zemlje, imamo svoje sledbenike. Ipak, kad bolje razmislim, sve prave stvari su pocinjale u Zagrebu, a neki normalni nastavak i redosled desavanja bio je u Beogradu. Ni sam neznam zasto je to tako.
No, kad smo mi u pitanju, ne bih nas uspeh svrstavao pod pojam: "uspeha u Zagrebu". Medjutim, postoji dosta grupa u Jugoslaviji kao sto su na primer "Piloti" ili "Galija", koji nikad nece moci da predju tu barijeru republickih granica. Zato sto su iskljucivo orijentisani na vrstu muzike koja se slusa na jednom ogranicenom podrucju: u Srbiji ili Bosni. To sto oni sviraju, to je neka podvarijanta pop-muzike zasnovane na tipicno beogradskim motivima. Njihov nacin (muzickog) izrazavanja, ne dozvoljava im da budu "sire" prihvaceni. Po meni, muzika nije samo dobro "prasenje" po gitari ili savrseno pevanje bez distoniranja, vec kroz pesmu moras da pruzis i neki sadrzaj! Uneses nove motive i pojmove. Jednostavno, da pruzas nesto novo, jos nedozivljeno.
Sasvim sam sigurna da je vasa muzika prepoznatljiva, a pritom se ne "ponavljate"; nasuprot toj cinjenici i dalje Vas napadaju da stremite ka komercijalnosti?
Milan: Ne treba biti skroman: nasa muzika je
vise evropska negoli
jugoslovenska. Slusajuci neku nasu stvar, ti nikako ne mozes da steknes utisak da slusas recimo, tipicno bosanski bend, vec – engleski! Znaci, mi pruzamo neki novi osecaj, uvodimo nove motive sviranja,
drugacija sazimanja instrumenata i samog teksta… Kad sam vec spomenuo pesme, onda moram reci da su i one i znatno razlicitije od na primer, tekstova "Merlina" ili "hari-mata-Harija"… Nekako su "punije", izrazajnije, bliskije shvatanjima danasnje generacije – barem onima kojima se mi obracamo. Nasi stihovi ne zahtevaju slepo ponavljanje, vec dozivljavanje…
Kriticari ti zameraju da su tvoji stihovi uglavnom gorki i opori, ali izgleda da se nekima upravo to dopada?
Milan: Da budem jasan:
ne odobravaju "oni" koji ne shvataju "sta je pesnik hteo da kaze". Normalno je da onda ne mogu da ih ukapiraju. Jos na pocetku razgovora rekao sam ti da smo mi, neka vrsta,
avangarde.
Oko mene, u Jugoslaviji, vlada cemer i jad. Odnosi medju ljudima su kranje nesredjeni! Ja kao pesnik i muzicar, svoje duznosti – znam! Mislim, da svojim tekstovima, bez obzira koliko su (ne)shvaceni, mnogim ljudima "otvaram vidike" pruzam nove vibracije. Posle svih onih srcecepajucih tekstova o neuzvracenim ljubavima, isplakanim i neisplakanim suzama, morao je da se pojavi neko normalan, ko sagledava probleme danasnjice. Eto, mi smo bend, cije su poruke jasne i glasne, a mnogo toga ima i izmedju redova! Nas problem bio je u tome sto smo morali da
naucimo publiku da nas slusa i u isto vreme dozivljava. Nasa glavna osobina je –
upornost, a ne potpadanje i predavanje malogradjanskoj sredini.
Cilj, kome smo hrlili, bio je da u ljudima koji slusaju nasu muziku, probudimo sve oon
sto nas okruzuje:
ljubav,
bol… Prema tome svoju publiku smo odnegovali i navikli na nasu
evropsku muziku.
Onog trenutka, kad su ljudi "naucili" da nas slusaju – postali smo ime!
