Od ovakvih budalaština mi je već poprilično muka. Pri tom nek misli ko šta hoće ali postoji pristojan broj intervjua u kojima i Milan i Magi govore o tekstovima EKV-a pa ko ima uši neka čuje, a ko nema neka i dalje priča bajku o narkoticima u tekstovima EKV-a, a za čije je ponovno aktiviranje i "debatu" o istom zaslužan Aleksandar Ilić Debeli koji u svojoj knjizi greši i pri navođenju stihova EKV-a što dovoljno govori o poznavanju istih od strane dotičnog gospodina koji nam svima podnosi račun sa svojim salamama, šunkama, sendvičima i drugim "đakonijama" kojima je, blago rečeno, "kupovao" autorska prava od Margite.
Navedena knjiga je nanela dirketan udarac na delo EKV-a! Odnosno dovodi do omalovažavanja
avangardnog stvaralaštva EKV-a, koje se jednako odnosi i na tekstove i na muziku obzirom da je i sam Milan više puta naveo da na njih gleda kao na jednu celinu, ali se pri tom nikad nije ustručavao da prvo priča o svakoj od te dve stvari ponaosob da bi na kraju spajanjem istih došao do te celine!
Evo šta je Milan rekao u intervjuu za
"POP-ROCK"; 7. marta 1990. godine:
- Šta misliš, kako se vaša muzika i tekstovi odnose prema generaciji kojoj se obraćate?
- Ovako, mi smo mala grupa gorkih Ijudi, koja je propustila mnogo stvari u životu i delimično je kriva zbog toga, delimično nije. Mi smo u poziciji da nešto kažemo zbog toga što će to da se pušta na radiju, na televiziji, izaći će ploča, Ijudi će staviti tu ploču na gramofon, kasetu u kasetofon i
slušati napredne misli,
a to je, u stvari, i izazov i odgovornost. Zbog toga volim da kažem da EKV nije u jurnjavi za što većim brojem tih Ijudi,
mi radimo jednostavno ono što nam se u određenom trenutku dopada. Međutim,
mi definitivno živimo potpuno istim životom kojim živi jako puno Ijudi u ovoj zemlji i, na neki način, govorimo ono što naša generacija želi da kaže. To može da bude dosta uvijeno, netipično, indirektno, što znači da nismo Ijudi koji bi izašli na ulicu, pričali unosili se drugim Ijudima u lice. Mi imamo neku drugu vrstu mentaliteta, osećaja za etiku, estetiku, i izabrali smo ovaj način da govorimo ono što želimo. E, sad. Da li je to što je u nama došlo pre no što smo počeli da sviramo, ili posle, kada smo postaili grupa, to je pitanje toga što smo mi muzičari, što jako volimo muziku i što je muzika nešto što nas jako okupira, u svakom trenutku. To je jedna forma koja nam dopušta da neke stvari kažemo indirektno, da napravimo od njih neku vrstu definitivne estetike, a način na koji to govorimo zavisi od tog osećanja jake Ijubavi prema muzici. Jednostavnije rečeno,
ne želimo ni da pokvarimo muziku time što ćemo u prvi plan gurnuti tekst, niti želimo da pokvarimo tekst time što ćemo u prvi plan da gurnemo muziku. Pokušavamo da pronađemo neki balans.
Evo jednog tipično novinarskog pitanja. Zašto ti veruju? Jedna devojka iz Sarajeva poklonila ti je knjigu i napisala: "Verovaću ti dokle god budeš pevao".
- Pazi,
mi radimo nešto što znači nešto mnogim Ijudima.
Sve to što radimo nije ograničeno nečim što bi se moglo nazvati šou-biznisom ili zabavom. Mi to radimo na malo drugačiji način,
ne dozvoljavamo da izađe u javnost nešto što nije proživljeno, što nema razloga da postoji. To nisu pesme koje su napravljene eto tako, da bi se napravile pesme, one sadrze u sebi neke emocije koje su nas naterale da napravimo te pesme. A, opet, to nisu samo emocije, to je više ogledalo onoga što se trenutno dešava, u Jugoslaviji, u našim životima. To je similarno, slično sa onim što se dešava i u tim mladim Ijudima koji žive na istom mestu kao mi, malo dalje ili malo bliže. Ima puno Ijudi koji su slični nama i to je ono što ih vezuje za naš rad. To što mi radimo, to je težnja da se kaže nešto više, da okupiramo Ijude, da im bacimo u lice i neke stvari koje nisu tako prijatne. Ljudi su okrenuti sami sebi i onima koji su im najbliži, okrenuti su Ijubavi, drže se jedni drugih. Kad napraviš jednu takvu pesmu kao što je, ne znam, "Par godina za nas", oni te neće tretirati na isti način kao kad im otpevaš pesmu o cmim čarapama, štiklama. banalnu priču koja ne sadrži ništa od onoga što ih okružuje. Čovek ne može da se veže za nešto što mu samo tako proleti, on se vezuje za nešto što sadrži ideal njegovog života, pretvoren u neke reči koje pogadaju suštinu problema, koji još uvek traje. Pesma ,Par godina za nas" bila je aktuelna prošle godine, ali, evo, i dan-danas je aktuelna. Ljudi se vezuju za nju zato što u njoj ima nešto više od puke zabave.
