Rešena da budem stara ja, vratila sam se nekadašnjem ritmu: išla na faks, dreždila po kafićima, flertovala sa mladićima … ali sve vreme mi je u glavi brujalo pitanje gde sam pogrešila. I nada, taj užasan opsenarski spoj nerealnih želja i iščekivanja, da će mi se javiti ili ću ga negde sresti. Od svakog mladića u kariranoj košulji, visokog, mršavog, proćelavog, pričinjavao mi se Marko. Odjednom su takvi postali upadljivi i odskakali iz mase drugih, bezličnih.
Bila sam duboko uvređena njegovim nejavljanjem. Ko te j.ebe, Marko, misliš da si mi toliko bitan? – pomislila sam jedanaestog dana i pozvala ga telefonom.
„Korisnik trenutno nije dostupan“, u devet ujutru.
„Korisnik trenutno nije dostupan“, u tri popodne.
„Korisnik trenutno nije dostupan“, u deset uveče.
„Korisnik trenutno nije dostupan“, u sredu, četvrtak, petak, subotu …
U nedelju se napokon javio nepoznat muški glas.
„Dobar dan“, promucala sam, podrhtavajući od zbunjenosti i uzbuđenja, „mogu li dobiti Marka?“
S druge strane tajac. Zatim: „Ko ga traži?“
„Njegova devojka“, odgovorila sam, iako nisam bila sigurna šta sam mu ikada bila, i da li smo i dalje u vezi. Brzo sam dodala: „Ne Ljilja.“
„Ovde Markov otac“, rekao je glas, ravan poput glasa automatske sekretarice. Onda se čuo dubok uzdah, kao da se iz glasa u tom trenutku otkinuo poslednji trag ljudskosti. „Marko je preminuo prošle nedelje u bolnici.“
Nisam odmah poverovala. Mislila sam da neko (možda lopov koji mu je ukrao telefon) pravi neslane šale. „Kako, zašto?!“, viknula sam u slušalicu.
„Borio se sa leukemijom dve godine i, eto, nije uspeo.“ Poslednje reči prešle su u jecaj, i razgovor se okončao.
Ne umem da opišem završnu fazu prokletog eksperimenta. Ne umem da objasnim ono što sam osećala i što još uvek osećam. Praznina. Dani koji se vuku u uzaludnom pokušaju pronalaženja Marka među visokim, mršavim mladićima u kariranim košuljama. Strah da ću zaboraviti, strah da ću – ako ikad i ponovo doživim nečije obožavanje – biti još nepoverljivija prema ljubavi.
Poslednje što sam napisala u beležnici glasi: „Jedino što bi me ponovo učinilo srećnom jeste saznanje da sam ga usrećila. Ali, kako da saznam?“
Bila sam duboko uvređena njegovim nejavljanjem. Ko te j.ebe, Marko, misliš da si mi toliko bitan? – pomislila sam jedanaestog dana i pozvala ga telefonom.
„Korisnik trenutno nije dostupan“, u devet ujutru.
„Korisnik trenutno nije dostupan“, u tri popodne.
„Korisnik trenutno nije dostupan“, u deset uveče.
„Korisnik trenutno nije dostupan“, u sredu, četvrtak, petak, subotu …
U nedelju se napokon javio nepoznat muški glas.
„Dobar dan“, promucala sam, podrhtavajući od zbunjenosti i uzbuđenja, „mogu li dobiti Marka?“
S druge strane tajac. Zatim: „Ko ga traži?“
„Njegova devojka“, odgovorila sam, iako nisam bila sigurna šta sam mu ikada bila, i da li smo i dalje u vezi. Brzo sam dodala: „Ne Ljilja.“
„Ovde Markov otac“, rekao je glas, ravan poput glasa automatske sekretarice. Onda se čuo dubok uzdah, kao da se iz glasa u tom trenutku otkinuo poslednji trag ljudskosti. „Marko je preminuo prošle nedelje u bolnici.“
Nisam odmah poverovala. Mislila sam da neko (možda lopov koji mu je ukrao telefon) pravi neslane šale. „Kako, zašto?!“, viknula sam u slušalicu.
„Borio se sa leukemijom dve godine i, eto, nije uspeo.“ Poslednje reči prešle su u jecaj, i razgovor se okončao.
Ne umem da opišem završnu fazu prokletog eksperimenta. Ne umem da objasnim ono što sam osećala i što još uvek osećam. Praznina. Dani koji se vuku u uzaludnom pokušaju pronalaženja Marka među visokim, mršavim mladićima u kariranim košuljama. Strah da ću zaboraviti, strah da ću – ako ikad i ponovo doživim nečije obožavanje – biti još nepoverljivija prema ljubavi.
Poslednje što sam napisala u beležnici glasi: „Jedino što bi me ponovo učinilo srećnom jeste saznanje da sam ga usrećila. Ali, kako da saznam?“
зато вас молим да нам чешће на овај начин улепшавате блог 
