limunada
Buduća legenda
- Poruka
- 38.511
Коначна иронија
ЗА ШАКУ МИНЕРАЛА
Ветротурбине, соларне плоче и други уређаји за чисту енергију траже све више минерала, а уништавање природе да бисмо је одржали била би највећа иронија од свих.
Кад покушамо да замислимо будућност наше планете засновану на системима који раде на обновљивим изворима енергије, ретко нам падне на памет да су за њихову изградњу и рад потребни минерали, и то у огромним количинама. Према недавном извештају Међународне агенције за енергију, да би се до 2050. године достигао зацртани циљ „нултог” испуштања угљеника у атмосферу, потражња за такозваним „критичним минералима” – литијумом, бакром, кобалтом, никлом и другим – порашће шест пута. Процена јапанског Националног института за истраживање животне средине још је неумољивија. Само електрификација преноса повећаће потражњу за минералима седмоструко. Ако је гесло нафташа из 19. века било „буши, буши!”, гесло заступника зелених технологија 21. века сигурно је „копај, копај!”.
Иако у Земљиној утроби чека гомила минерала, извући довољно њих на време – и то без стварања еколошке катастрофе – потпуно је друга ствар. Кингсмил Бонд, стратешки директор организације „Карбон трекер”, која проучава утицај климатских промена на финансије, каже да немамо избора – али морамо то да урадимо на најбољи могући начин, да не бисмо коначно докрајчили планету.
Неоспорна је чињеница да се упркос технолошком напретку 99% рударења метала и даље ослања на старинско, физичко вађење чврстих руда. Поступак често прати уклањање стена изнад налазишта, а уз прераду руде, годишње се током овога створи око 100 милијарди тона отпада. Троши се толико енергије да је рударска индустрија један од највећих произвођача гасова стаклене баште: годишње се испусти око 3,6 милијарди тона угљен-диоксида, што је око 10% укупне количине.
Не заборавимо еколошку и друштвену штету. Недавно истраживање у бразилском делу Амазонског басена показало је да један рудник има утицај на животну средину који се шири у пречнику од 70 километара.
„То није само питање отровног отпада који се производи већ и путева и грађевина, људи који се насељавају око рудника и привреде и индустрије која се због њих развија”, каже Лаура Сонтер с Универзитета Квинсленд у Бризбејну...
ЗА ШАКУ МИНЕРАЛА
Ветротурбине, соларне плоче и други уређаји за чисту енергију траже све више минерала, а уништавање природе да бисмо је одржали била би највећа иронија од свих.
Кад покушамо да замислимо будућност наше планете засновану на системима који раде на обновљивим изворима енергије, ретко нам падне на памет да су за њихову изградњу и рад потребни минерали, и то у огромним количинама. Према недавном извештају Међународне агенције за енергију, да би се до 2050. године достигао зацртани циљ „нултог” испуштања угљеника у атмосферу, потражња за такозваним „критичним минералима” – литијумом, бакром, кобалтом, никлом и другим – порашће шест пута. Процена јапанског Националног института за истраживање животне средине још је неумољивија. Само електрификација преноса повећаће потражњу за минералима седмоструко. Ако је гесло нафташа из 19. века било „буши, буши!”, гесло заступника зелених технологија 21. века сигурно је „копај, копај!”.
Иако у Земљиној утроби чека гомила минерала, извући довољно њих на време – и то без стварања еколошке катастрофе – потпуно је друга ствар. Кингсмил Бонд, стратешки директор организације „Карбон трекер”, која проучава утицај климатских промена на финансије, каже да немамо избора – али морамо то да урадимо на најбољи могући начин, да не бисмо коначно докрајчили планету.
Неоспорна је чињеница да се упркос технолошком напретку 99% рударења метала и даље ослања на старинско, физичко вађење чврстих руда. Поступак често прати уклањање стена изнад налазишта, а уз прераду руде, годишње се током овога створи око 100 милијарди тона отпада. Троши се толико енергије да је рударска индустрија један од највећих произвођача гасова стаклене баште: годишње се испусти око 3,6 милијарди тона угљен-диоксида, што је око 10% укупне количине.
Не заборавимо еколошку и друштвену штету. Недавно истраживање у бразилском делу Амазонског басена показало је да један рудник има утицај на животну средину који се шири у пречнику од 70 километара.
„То није само питање отровног отпада који се производи већ и путева и грађевина, људи који се насељавају око рудника и привреде и индустрије која се због њих развија”, каже Лаура Сонтер с Универзитета Квинсленд у Бризбејну...
