Екавица Тина Ујевића

[Пилипенда]

Потражите ли на мрежи да нешто прочитате о Аугустину Тину Ујевићу, на хрватским сајтовима ћете неизоставно наићи и на ово:

Prve dvije zbirke pjesama, Lelek sebra (1920) i Kolajna (1926), dva neopetrarkistička ljubavna brevijara, napisao je tijekom rata u Parizu kao jedinstvenu zbirku; samovoljom nakladnika razdvojene su i tiskane u Beogradu, i to ćirilicom i ekavski, premda su napisane izvorno hrvatskim jezikom. Izlazak druge zbirke dočekao je s iznenađenjem i nezadovoljstvom ("Zato me je i oštampanje Kolajne, u ovim prilikama i sa takvim zadocnjenjem, toliko "contrarie". Oneraspoložilo. No, uostalom, S.B.C., kojemu to ne odobravam nikako, i oštro prosvjedujem, jer nisam htio da nista izdajem na tzv. srpskoj ćirilici...", pisao je tada Krklecu.)​

Хрватски прегаоци су, наравно, одавно „исправили” све то што је „самовољни накладник” урадио и Тинове прве пјесме објављују се у „изворном облику” више од пола вијека.

„Самовољни накладник” је сироти Цвијановић коме је било прескупо и преризично да изједна штампа двије збирке пјесама тада још непознатог пјесника па их је објавио посебно. Много издавача би поступило исто и тешко би се могло рећи да се тиме издавач огријешио о пјесника.

Питање писма није од суштинскиг значаја у свему овоме. Тинове пјесме су једнако добре на оба писма. Може неко више вољети једно или друго, али то пјесника не дотиче.

Питање екавице и ијекавице јесте од суштинског значаја и управо то је основни смисао отварања ове теме.

Зли великосрпски словослагачи (након што су пакосно дохватили кутије са ћириличним словима) подло су поизбацивали ијекавицу слажући књигу за штампу екавицом? Или је унајмљен неки преводилац пошто су пјесме „написане изворно хрватским језиком”? Да је то заиста неко урадио без знања пјесника, било би то недопустиво, бесрамно и беспризорно скрнављење ауторског пјесничког дјела. Међутим, то се није десило у Цвијановићево доба. Недопустиво, бесрамно и беспризорно скрнављење ауторског пјесничког дјела десило се касније, онда кад је нека безимена рука одлучила да се у Тинове прве стихове писане екавицом силом угура ијекавица не би ли тако дала свој печат „хрватству” Тинових пјесама.

 

[Пилипенда]

Када сам, годинама након што сам први пут прочитао ијекавску Тинову „Свакидашњу јадиковку”, сазнао за ту причу о „самовољи накладника”, застао сам на тренутак и замислио се... Како сам пјесму и тада скоро цијелу знао напамет, полако сам је изговарао у себи... На екавици је била савршена! Када се чита екавска, изворна верзија, Тинов осмерац је чист као суза. Ијекавска верзија није таква – осмерац је остао тамо гдје је е замијењено са је (слог за слог), али је сваки осмерац у ком је е замијењено са ије постао деветерац.

Иначе, Свакидашња јадиковка објављена је први пут 15. 12. 1917. у осмом броју крфског „Забавника” (посебног књижевног додатка „Српских новина” које су тада излазиле на Крфу). Објављена је на екавици и штампана ћирилицом, а то се не може приписати каснијем „самовољном накладнику”. Нигдје нисам наишао на запис који би говорио о томе да се Тин против тога бунио.

 

[Пилипенда]

У електронском издању изабраних пјесама Тина Ујевића, испод Свакидашње јадиковке пише: „Забавник, 1917.” премда таква (ијекавска) није објављена у Забавнику. Да би и онима који немају урођен осјећај за ритам било потпуно јасно шта је сиротом Тину урађено (а то траје и данас), означио сам све ијекавизиране стихове и то: плавом бојом оне који су остали у ритму осмерца (е у је) и црвеном оне који су ритмички нагрђени (е у ије).

(Сем ијекавизирања, у „извор” су унијете још неке ситније измјене – коме је постало кому, пелен пелин, али, гле чуда, нико није постало нитко).

 

[Пилипенда]

Надам се да ће се појавити неки Хрват који ће се моћи изборити за то да се Тинови стихови у Хрватској објављују онако како их је и написао – екавицом, да тако заблистају пуним сјајем, у савршено чистом осмерцу, а ваљало би истражити и чијих је шапа масло ова брљотина која се умјесто њих нуди читаоцима више од пола вијека. То мора урадити Хрват, Србину нико неће вјеровати на доброј намјери.

Зато позивам све хрватске љубитеље поезије и језика да се укључе у ову тему.

 

[Markoapolo]

Tin boem i pijano, legenda pozeije,ja ga licno obozavam.

 

[jolemisa]

Pa sta ima veze,po sadasnjem vremenu,njemu je izdata knjiga na stranom jeziku.Mnogi knjizevnici teze ka tome da im se knjige prevedu na drugi jezik.

 

[Urvan Hroboatos]

У електронском издању изабраних пјесама Тина Ујевића, испод Свакидашње јадиковке пише: „Забавник, 1917.” премда таква (ијекавска) није објављена у Забавнику. Да би и онима који немају урођен осјећај за ритам било потпуно јасно шта је сиротом Тину урађено (а то траје и данас), означио сам све ијекавизиране стихове и то: плавом бојом оне који су остали у ритму осмерца (е у је) и црвеном оне који су ритмички нагрђени (е у ије).

(Сем ијекавизирања, у „извор” су унијете још неке ситније измјене – коме је постало кому, пелен пелин, али, гле чуда, нико није постало нитко).

Pogrješka. U hrvatskom književnom jeziku dugi jat je dvoglasac., tj. ima jedan slog. Broz-Maretićevo preuzimanje zapisa jata od Karadžića i manjih djela Kačića nije izmijenilo ništa na tom: od Zbornika Nikše Ranjine 1508. do 21.st, hrvatski jekavski dugi jat je jednoslogovan. Npr. riječ "zvijezda" ima dva, a ne tri sloga; možda bi bilo bolje da je zapisana zviezda ili zv'jezda.

 

[Пилипенда]

Pogrješka. U hrvatskom književnom jeziku dugi jat je dvoglasac., tj. ima jedan slog. Broz-Maretićevo preuzimanje zapisa jata od Karadžića i manjih djela Kačića nije izmijenilo ništa na tom: od Zbornika Nikše Ranjine 1508. do 21.st, hrvatski jekavski dugi jat je jednoslogovan. Npr. riječ "zvijezda" ima dva, a ne tri sloga; možda bi bilo bolje da je zapisana zviezda ili zv'jezda.

Пр’је свега, хвала на укључивању у тему.
Свакидашња јадиковка се просто мора читати као да је дуги јат једнослогован, иначе се испада из ритма сваки час. Покушај је прочитати на „црногорски” начин – не личи нинашта. Знам да знаш да та „вјековна једнослоговност хрватског дугог јата” не постоји, али је практично понекад затворити једно око. Међутим, стоји да је вјековна једнослоговна кратка хрватска икавица, а није од јуче ни кратка једнослоговна екавица. Гурање ијекавице у тај калуп је као покушај да се угура нога у тијесну ципелу, у ципелу прављену по туђој нози. Записивање „зв’језда” би недвосмислено упутило читаоца на начин читања који обезбјеђује остајање у ритму осмерца, али би апостроф исто тако недвосмислено потврдило да је због одржања ритма један слог изостављен.

 

[Urvan Hroboatos]

Пр’је свега, хвала на укључивању у тему.
Свакидашња јадиковка се просто мора читати као да је дуги јат једнослогован, иначе се испада из ритма сваки час. Покушај је прочитати на „црногорски” начин – не личи нинашта. Знам да знаш да та „вјековна једнослоговност хрватског дугог јата” не постоји, али је практично понекад затворити једно око. Међутим, стоји да је вјековна једнослоговна кратка хрватска икавица, а није од јуче ни кратка једнослоговна екавица. Гурање ијекавице у тај калуп је као покушај да се угура нога у тијесну ципелу, у ципелу прављену по туђој нози. Записивање „зв’језда” би недвосмислено упутило читаоца на начин читања који обезбјеђује остајање у ритму осмерца, али би апостроф исто тако недвосмислено потврдило да је због одржања ритма један слог изостављен.

Vijekovna ili stoljetna, no tako je. Naime, oko 2000. rasplamsala se jača polemika među lingvistima, od kojih su neki, kao Brozović, htjeli da vrati stari zapis jata (cielo djelo), neki da ostane kakao jest (cijelo djelo), a drugi, kao Škarić, da se piše kao što je pisala većina jekavaca na latinici od sredine 17. st. nadalje- cjelo djelo. Na kraju je ostalo kako jest (cijelo djelo), no diskusija se svela na to je li jat fonem- kako je tvrdio Brozović - ili nije, kakvo je bilo stajalište većine ostalih lingvista, koji su rekli da se status jata ne određuje u okviru fonologije, nego morfofonologije (ne morfologije).

Tehnikalije na stranu, nema nikoga tko bi mislio da jekavski jat u hrvatskih pisaca ima -uglavnom- dva, a ne jedan slog. To je rekla i lingvistica Bašić, ustvrdivši da se u zapisu ne vidi dovoljno jasno razlika između hrvatske jekavice i Karadžićeve, moglo bi se reći crnogorske, ijekavice. Fonetičar Ivo Škarić je napravio istraživanje na tekstovima u "Zlatnoj knjizi hrvatskog pjesništva od početaka do danas", izdanje Vlatka Pavletića, i utvrdio je da do Ivana Mažuranića- a to je oko 230 stranica- među 140 dugih jatova ima samo jedan (tj. 0,07%) dvosložan, i to u pjesmi Vetranovića "Nadgrobnica Marinu Držiću". Dakle, uglavnom dubrovačka novoštokavska (i)jekavska književnost je zapravo jekavska.Kod Mažuranića je daleko veći postotak, čak 47%, očito knjiških, a u Nazora na primjeru nekoliko pjesama jat je dvosložan u 21%, dok nije napravljeno istraživanje u ostalim djelima. Kod praktički svih drugih pjesnika (Krleža, Ujević, Cesarić,...) jat je u pravilu jednoslogovan, osim ako to ne zahtijeva metrika.

Primjeri:
vrijeme- 2 sloga
lijepo- 2 sloga
...

 

[Пилипенда]

Vijekovna ili stoljetna, no tako je. Naime, oko 2000. rasplamsala se jača polemika među lingvistima, od kojih su neki, kao Brozović, htjeli da vrati stari zapis jata (cielo djelo), neki da ostane kakao jest (cijelo djelo), a drugi, kao Škarić, da se piše kao što je pisala većina jekavaca na latinici od sredine 17. st. nadalje- cjelo djelo. Na kraju je ostalo kako jest (cijelo djelo), no diskusija se svela na to je li jat fonem- kako je tvrdio Brozović - ili nije, kakvo je bilo stajalište većine ostalih lingvista, koji su rekli da se status jata ne određuje u okviru fonologije, nego morfofonologije (ne morfologije).

Tehnikalije na stranu, nema nikoga tko bi mislio da jekavski jat u hrvatskih pisaca ima -uglavnom- dva, a ne jedan slog. To je rekla i lingvistica Bašić, ustvrdivši da se u zapisu ne vidi dovoljno jasno razlika između hrvatske jekavice i Karadžićeve, moglo bi se reći crnogorske, ijekavice. Fonetičar Ivo Škarić je napravio istraživanje na tekstovima u "Zlatnoj knjizi hrvatskog pjesništva od početaka do danas", izdanje Vlatka Pavletića, i utvrdio je da do Ivana Mažuranića- a to je oko 230 stranica- među 140 dugih jatova ima samo jedan (tj. 0,07%) dvosložan, i to u pjesmi Vetranovića "Nadgrobnica Marinu Držiću". Dakle, uglavnom dubrovačka novoštokavska (i)jekavska književnost je zapravo jekavska.Kod Mažuranića je daleko veći postotak, čak 47%, očito knjiških, a u Nazora na primjeru nekoliko pjesama jat je dvosložan u 21%, dok nije napravljeno istraživanje u ostalim djelima. Kod praktički svih drugih pjesnika (Krleža, Ujević, Cesarić,...) jat je u pravilu jednoslogovan, osim ako to ne zahtijeva metrika.

Primjeri:
vrijeme- 2 sloga
lijepo- 2 sloga
...

Мада је тема Тинова екавица (о којој не откуца ни словца), сад ми нешто друго паде на памет. Лакше ми је да те питам него да губим вријеме истражујући... Растављају ли се на крају реда у савременим штампаним званичним издањима (дакле онима која су прошле званичну „хрватску лектуру”) двослоговне ријечи са дугим јатом, као нпр. бријег, ријеч, снијег итд?

 

[Urvan Hroboatos]

Мада је тема Тинова екавица (о којој не откуца ни словца), сад ми нешто друго паде на памет. Лакше ми је да те питам него да губим вријеме истражујући... Растављају ли се на крају реда у савременим штампаним званичним издањима (дакле онима која су прошле званичну „хрватску лектуру”) двослоговне ријечи са дугим јатом, као нпр. бријег, ријеч, снијег итд?

Baš naiđoh. Da, rastavljaju se, no to nije kriterij, jer se ne pazi na slogove, pa ima čudnih - trenutno se ne mogu sjetiti primjera- oblika. N.pr, ponekad ima nešto kao: i-mao i sličnih pogrješaka.
Ujević nije ove kanconijere napisao na ekavici, no vjerujem- nisam to podrobnije istraživao- da je pisao ekavicom neko vrijeme dok je živio u Srbiji 1920-ih. Konačno, nemali dio hrvatskih pisaca je u jugoslavenskom transu pisao ekavicom (A.B. Šimić, Vjekoslav Majer, Miroslav Krleža, Dobriša Cesarić, Ulderiko Donadini, August Cesarec, Gustav Krklec, Vladimir Čerina, Antun Barac,...). Prijelomnica za one koji nisu napustili ekavicu bio je atentat na Radića 1928. Nakon tog, jedino oni koji ulaze u srpsku književnost, kao Ivo Andrić, ostaju i "učvršćuju" se u ekavici, dok se ostali vraćaju na ijekavicu. Vjerojatno i dio unitarista poput Nike Bartulovića i Đure Vilovića.

Interesantno je da je Kruno Krstić, suator, uz Guberinu, kultnih "Razlika": https://hr.wikipedia.org/wiki/Razlike_između_hrvatskoga_i_srpskoga_književnog_jezika također neko vrijeme bio "literarni ekavac".
Stariji pisci, kao Nazor, Begović, Gjalski, Cihlar Nehajev, Kosor, ...nisu pisali ekavicom, kao ni filolozi.

 

[Mrkalj]

Dogod pretenduju na Bosnu, Hrvati će pisati srpsko istočnohercegovačko -ije-. Nemci su dobar primer češćih pravopisnih reformi (npr. 1996). Šta je pravopisna reforma u jednoj Hrvatskoj od 5 miliona stanovnika spram Nemačke od 70 (plus Austrija plus nemačka Švajcarska)?

Ekavica kudikamo pojednostavljuje ortografiju, čime se u svom radikalizmu čak i Starčević oduševljavao i za nju navijao.

 

[Bastiani]

Постоји и случај Антуна Бранка Шимића, херцеговачког песника, који се такође определио да пише на екавици, али су га после смрти (млад је умро) национално свесни културни радници преправили на ијекавски.

 

[Mrkalj]

Постоји и случај Антуна Бранка Шимића, херцеговачког песника, који се такође определио да пише на екавици, али су га после смрти (млад је умро) национално свесни културни радници преправили на ијекавски.

Nisam to znao. Hvala na informaciji.

 

[Mrkalj]

Abe Šimić, izgleda, piše na ijekavici:

APRILSKO SNATRENJE U DUBRAVI
Pobjegoh iz crna i meni tuđa grada U dubrave, gizdave i pune hlada, Da pod jelom vitom uz mirise jedre Nađem opet prošli život i časove vedre... I evo snatrim na frulu tananu i malu I dozivljem lake nimfe ko za šalu. Nema nimfa, nema; u šumu se skrile, Pa - možda - satire ljube srećne i čile; Nema nimfa, samo nad šumskom čistinom Žute se leptiri u suncu, što vrućinom Umara tratinu i lišće i cvijeće - Lijeće žuti roj leptira, zrakom, lijeće I ja bih tako slatko usnuo ko dijete, Puno snova o leptirima što lete, Da između lišća i iza šipraga Ne nazreh znano lice i dva oka draga: Dokralo se - eto - zlato moje za mnom Poljskim stazam i gajem i šumom tamnom, pa ljepša nosi meni - moja nimfa i vila: Sav sjaj i čar i gizdu procvjetalih aprila.

Faksimil:

?

 

[Пилипенда]

Baš naiđoh. Da, rastavljaju se, no to nije kriterij, jer se ne pazi na slogove, pa ima čudnih - trenutno se ne mogu sjetiti primjera- oblika. N.pr, ponekad ima nešto kao: i-mao i sličnih pogrješaka.
Ujević nije ove kanconijere napisao na ekavici, no vjerujem- nisam to podrobnije istraživao- da je pisao ekavicom neko vrijeme dok je živio u Srbiji 1920-ih. Konačno, nemali dio hrvatskih pisaca je u jugoslavenskom transu pisao ekavicom (A.B. Šimić, Vjekoslav Majer, Miroslav Krleža, Dobriša Cesarić, Ulderiko Donadini, August Cesarec, Gustav Krklec, Vladimir Čerina, Antun Barac,...). Prijelomnica za one koji nisu napustili ekavicu bio je atentat na Radića 1928. Nakon tog, jedino oni koji ulaze u srpsku književnost, kao Ivo Andrić, ostaju i "učvršćuju" se u ekavici, dok se ostali vraćaju na ijekavicu. Vjerojatno i dio unitarista poput Nike Bartulovića i Đure Vilovića.

Interesantno je da je Kruno Krstić, suator, uz Guberinu, kultnih "Razlika": https://hr.wikipedia.org/wiki/Razlike_između_hrvatskoga_i_srpskoga_književnog_jezika također neko vrijeme bio "literarni ekavac".
Stariji pisci, kao Nazor, Begović, Gjalski, Cihlar Nehajev, Kosor, ...nisu pisali ekavicom, kao ni filolozi.

Растављају се јер се не пази на слогове?! Рођени, нисам питао поткрадају ли се грешке, питао сам да ли ЛЕКТОРИ исправљају растављено бри-јег, ри-јеч, сни-јег?

Успут, ово „српство” екавице је на прилично климавим ногама. Да су се Срби стриктно држали „оца језика” (Вука Караџића) били би искључиво ијекавци, а да су се Хрвати држали стриктно „оца домовине” (Анте Старчевића) били би искључиво екавци.

 

[Rayela]

Dogod pretenduju na Bosnu, Hrvati će pisati srpsko istočnohercegovačko -ije-. Nemci su dobar primer češćih pravopisnih reformi (npr. 1996). Šta je pravopisna reforma u jednoj Hrvatskoj od 5 miliona stanovnika spram Nemačke od 70 (plus Austrija plus nemačka Švajcarska)?

Ekavica kudikamo pojednostavljuje ortografiju, čime se u svom radikalizmu čak i Starčević oduševljavao i za nju navijao.

Ta je reforma ( nemacka) otisla u s oprostenjem u onu stvar.
Stampani mediji ( novine, izdavacke kuce u Nemackoj, Austriji i Svajcarskoj) na licu mesta su objavile bojkot ( s pravom, jer je reforma totalno besmislena),
cak su Svajcarci pretili da ce svoj jezik prestati da zovu nemackim, ali sve je ostalo kako je i bilo. Mladji ljudi koji su u skolama ucili taj novi pravopis pisu
malo ovako, malo onako, ali u principu u 80% slucajeva vazi stari pravopis, a dozvoljeno je i jedno i drugo dok se ovo drugo ne izgubi.

 

[Bastiani]

Abe Šimić, izgleda, piše na ijekavici:

APRILSKO SNATRENJE U DUBRAVI
Pobjegoh iz crna i meni tuđa grada U dubrave, gizdave i pune hlada, Da pod jelom vitom uz mirise jedre Nađem opet prošli život i časove vedre... I evo snatrim na frulu tananu i malu I dozivljem lake nimfe ko za šalu. Nema nimfa, nema; u šumu se skrile, Pa - možda - satire ljube srećne i čile; Nema nimfa, samo nad šumskom čistinom Žute se leptiri u suncu, što vrućinom Umara tratinu i lišće i cvijeće - Lijeće žuti roj leptira, zrakom, lijeće I ja bih tako slatko usnuo ko dijete, Puno snova o leptirima što lete, Da između lišća i iza šipraga Ne nazreh znano lice i dva oka draga: Dokralo se - eto - zlato moje za mnom Poljskim stazam i gajem i šumom tamnom, pa ljepša nosi meni - moja nimfa i vila: Sav sjaj i čar i gizdu procvjetalih aprila.

Faksimil:

?

Činjenica je da Šimićeva ekavština nije bila za primer. Osim toga, nisam baš siguran u kom trenutku se opredelio za ekavicu, nagađam da je bilo posle rata, moguće da je taj zapis iz ranijeg vremena. Ali, i nije poenta na tome kakav je ekavac bio AB Šimić, nego na moralnom i intelektualnom profilu onih koji su naknadno menjali jezik u pesmama koje je pesnik za života objavio.

 

[Пилипенда]

Растављају се јер се не пази на слогове?! Рођени, нисам питао поткрадају ли се грешке, питао сам да ли ЛЕКТОРИ исправљају растављено бри-јег, ри-јеч, сни-јег?

Пошто конкретног одговора нема, склон сам претпоставци да је поменуто растављање дозвољено. Растављање слога на слогове је још један бисер у ниски кроатистичких усаглашености.

 

[Urvan Hroboatos]

Пошто конкретног одговора нема, склон сам претпоставци да је поменуто растављање дозвољено. Растављање слога на слогове је још један бисер у ниски кроатистичких усаглашености.

Misliš da će netko odgovoriti, suvislo i racionalno, na pitanja koja samim oblikom obezvrjeđuju sugovornika ili temu ?
Možda neki mazohisti, ne znam.

 

[Пилипенда]

Misliš da će netko odgovoriti, suvislo i racionalno, na pitanja koja samim oblikom obezvrjeđuju sugovornika ili temu ?
Možda neki mazohisti, ne znam.

Пошто си устврдио:

Pogrješka. U hrvatskom književnom jeziku dugi jat je dvoglasac., tj. ima jedan slog. Broz-Maretićevo preuzimanje zapisa jata od Karadžića i manjih djela Kačića nije izmijenilo ništa na tom: od Zbornika Nikše Ranjine 1508. do 21.st, hrvatski jekavski dugi jat je jednoslogovan.
(...)
Tehnikalije na stranu, nema nikoga tko bi mislio da jekavski jat u hrvatskih pisaca ima -uglavnom- dva, a ne jedan slog.

питао сам:

Растављају ли се на крају реда у савременим штампаним званичним издањима (дакле онима која су прошле званичну „хрватску лектуру”) двослоговне ријечи са дугим јатом, као нпр. бријег, ријеч, снијег итд?

Како је твој „одговор” био:

Da, rastavljaju se, no to nije kriterij, jer se ne pazi na slogove, pa ima čudnih - trenutno se ne mogu sjetiti primjera- oblika. N.pr, ponekad ima nešto kao: i-mao i sličnih pogrješaka.

питао сам поново:

Растављају се јер се не пази на слогове?! Рођени, нисам питао поткрадају ли се грешке, питао сам да ли ЛЕКТОРИ исправљају растављено бри-јег, ри-јеч, сни-јег?

а онда, поучен твојим устаљеним обичајем да на непријатна питања промрмљаш нешто уопштено па нестанеш са теме, закључио:

Пошто конкретног одговора нема, склон сам претпоставци да је поменуто растављање дозвољено. Растављање слога на слогове је још један бисер у ниски кроатистичких усаглашености.

Е сад да видимо колико је моје питање „самим обликом обезвриједило саговорника или тему”.



„Кроатологија” – часопис за хрватску културу.
Издавач: Хрватски студији Свеучилишта у Загребу.

И шта ћемо сад? Слог се, очито, ипак раставља на слогове и то у хрватском свеучилишном часопису, а не тамо неким дневним жутим новинама. А што и не би у језику који је добијен растављањем језика на језике.

 

[Пилипенда]

Činjenica je da Šimićeva ekavština nije bila za primer. Osim toga, nisam baš siguran u kom trenutku se opredelio za ekavicu, nagađam da je bilo posle rata, moguće da je taj zapis iz ranijeg vremena. Ali, i nije poenta na tome kakav je ekavac bio AB Šimić, nego na moralnom i intelektualnom profilu onih koji su naknadno menjali jezik u pesmama koje je pesnik za života objavio.

То је суштина ове теме. Објављујмо, дакле, и Тина и нпр. Мешу онако како су сами писали, а и један и други су писали некад ијекавицом, а некад екавицом.

 

[Urvan Hroboatos]

То је суштина ове теме. Објављујмо, дакле, и Тина и нпр. Мешу онако како су сами писали, а и један и други су писали некад ијекавицом, а некад екавицом.

Objavljujte hrvatske pisce, na to smo navikli- sam kanon bi vam bez njih bio poluprazan.

Samo rastavljanje riječi u redcima nikad nije previše poštovalo slogove, pa ni u jatu. Ti primjeri nemaju nikakve težine, samo pokazuju da
uređivanje knjige nije povezano s lekturom (a i o njoj bi se dalo govoriti).

Budući da si neznalica glede hrvatskog jekavskoga jata, evo ti pa uči i ne sramoti se više
(iako, uz pokazanu burlesknost, to je vjerojatno suvišan savjet):

 

[Mrkalj]

http://hrcak.srce.hr/16736

Jovanu Skerliću i njegovim srpskim istomišljenicima koji su nagovarali Hrvate da napuste i odbace svoj jekavski i prihvate srpski ekavski izgovor:

Dobre burleske dela Ante Selaaak.

2014. godine, u junu, u Dnevniku na HRT1 u 19:30, "Redovita članica HAZU" izjavila je da je "osnovni cilj HAZU očuvanje hrvatskog nacionalnog identiteta". Dakle, ne razvoj nauke.

Odatle proizlaze sva nedovarena sranja iz njihove kuhinje. Otud i kriza ideologije i identiteta o kojoj govorim, sa rezultujućim talasima antisrpskog nasilja, a o šta se Hrobivoje svesno oglušuje.

 

[Mrkalj]

http://hrcak.srce.hr/16736

Jovanu Skerliću i njegovim srpskim istomišljenicima koji su nagovarali Hrvate da napuste i odbace svoj jekavski i prihvate srpski ekavski izgovor:

Srpska ijekavština i „bunjevački Hrvati"

Kad naši Bunjevci hoće da postanu Hrvati, oni prestanu da divane svojom milozvučnom bunjevačkom ikavštinom i počnu divaniti — srpskom ijekavštinom! Na primer: ne kažu »lipo dite«, »bilo mliko«, »liva ruka«, »di si bio«, nego »lijepo dijete«, »bijelo mlijeko«, »lijeva ruka«, »gdje si bio« i t. d. I misle, neznalice, da su se time pohrvatili!

Zlatna prostota: Govoriti srpski, a misliti da je to hrvatski, i da su se baš time pohrvatili! Jer, t. zv. štokavsko-ijekavski dijalekt nije hrvatski, kako naše neznalice i prkos-Hrvati misle, nego čist srpski dijalekt. Dvi trećine srpskoga naroda govori tim dijalektom, (»bijeli snijeg, lijeva ruka, lijepo dijete, gdje, ovdje, ondje«),a samo jedna trećina govori t. zv. štokavsko-ekavskim dijalektom (»beli sneg, leva ruka, lepo dete, gde, ovde, onde« i t. d.) Što znači, da oko 6 miliona Srba govori štokavsko ijekavskim, narečjem, dok samo oko 2,000.000 Srba govore štokavsko-ekavskim. Crna Gora, Boka Kotorska, Dalmacija, Lika, Bosna i Hercegovina, Sandžak i cila Zapadna Srbija govore ijekavštinom, a samo Vojvodina, istočna Srbija i Južna Srbija govore ekavštinom.


Mara Đorđević Malagurska: Bunjevka o Bunjevcima, Subotica, 1941.

http://kovceg.tripod.com/mara_malagurska.htm