Danju sunce, zelenilo, svi ti zvuci, mirisi, neka silna osećanja koja svaki put utihnu zimi, i sada noć, ovaj mlad mesec, sa kojim se već par minuta uporno gledam, i te vibracije koje me dozivaju od napolja... Sve je kako treba. A opet, čemu ova melanholija?
Ovakav osećaj bi bio sasvim razumljiv zimi kada se sve ugasi, kada je onaj totalni shut down na snazi, ali zašto sada? Zašto sada kada treba biti veseo. Ma ne "veseo"- "zavodljiv". Svi su tako lepi, i oni koji se nisu tako činili nekako su se prolepšali, sva čula izoštrena... Sve treba da bude zavodljivo, a opet... Ne, nije teško priznati: Da, imam problem. Da, problem je u meni. Da, želim da ga rešim. Pa hajde, reši ga već jednom... Hajde reši ga...
Mogu još milion puta to reći, ali opet sam tu. Dosta sam analizirala druge, sada analiziram sebe, i strašno je doći do zaključka da nema ničega za analizrati. Kada bih bila psihijatar, sebi bih mogla sasvim opušteno da postavim dijagnozu: Potpuno nezainteresovana i ogromno pasivna. A u sebi vrištim da nisam. U sebi vrištim da uradim nešto, ali telo ne sarađuje. Telo odbija sve. Osećaj je kao u onim filmovima kada mašine zvaladaju svetom. Kompjuteri koji su bili u službi ljudi okreću se protiv svojih vlasnika. Tako i moje telo. Um i telo ne sarađuju. Pokreti su... Ne znam čiji. Odluke donosi neko drugi.
Precenila sam se, to je jedino objašnjenje. Nisam baš toliko posebna kako volim da verujem. Možda poći od toga i prihvatiti činjenicu da ne mora ništa da se desi i da nije tačno ono što svi pričaju "zaslužio sam (popuniti crtu)". Ništa mi nije obećano, niti treba da me neko nagrađuje za nešto. Laž je i ono "kada se najmanje nadaš". Ma nije valjda? Pa ne nadam se uopšte, i? Pa baš tako. Treba ustati i sam sebi sve obezbediti, ako treba i oteti, ali dobiti, to nikada. Dobijaju samo oni koje je sreća baš onako žešće je*ala i njima svaka čast. A mi što smo poleteli u zvezde i očekivali neke je*ene nagrade, malo smo se preračunali. Nagli pad lomi svaku kost.
Ovakav osećaj bi bio sasvim razumljiv zimi kada se sve ugasi, kada je onaj totalni shut down na snazi, ali zašto sada? Zašto sada kada treba biti veseo. Ma ne "veseo"- "zavodljiv". Svi su tako lepi, i oni koji se nisu tako činili nekako su se prolepšali, sva čula izoštrena... Sve treba da bude zavodljivo, a opet... Ne, nije teško priznati: Da, imam problem. Da, problem je u meni. Da, želim da ga rešim. Pa hajde, reši ga već jednom... Hajde reši ga...
Mogu još milion puta to reći, ali opet sam tu. Dosta sam analizirala druge, sada analiziram sebe, i strašno je doći do zaključka da nema ničega za analizrati. Kada bih bila psihijatar, sebi bih mogla sasvim opušteno da postavim dijagnozu: Potpuno nezainteresovana i ogromno pasivna. A u sebi vrištim da nisam. U sebi vrištim da uradim nešto, ali telo ne sarađuje. Telo odbija sve. Osećaj je kao u onim filmovima kada mašine zvaladaju svetom. Kompjuteri koji su bili u službi ljudi okreću se protiv svojih vlasnika. Tako i moje telo. Um i telo ne sarađuju. Pokreti su... Ne znam čiji. Odluke donosi neko drugi.
Precenila sam se, to je jedino objašnjenje. Nisam baš toliko posebna kako volim da verujem. Možda poći od toga i prihvatiti činjenicu da ne mora ništa da se desi i da nije tačno ono što svi pričaju "zaslužio sam (popuniti crtu)". Ništa mi nije obećano, niti treba da me neko nagrađuje za nešto. Laž je i ono "kada se najmanje nadaš". Ma nije valjda? Pa ne nadam se uopšte, i? Pa baš tako. Treba ustati i sam sebi sve obezbediti, ako treba i oteti, ali dobiti, to nikada. Dobijaju samo oni koje je sreća baš onako žešće je*ala i njima svaka čast. A mi što smo poleteli u zvezde i očekivali neke je*ene nagrade, malo smo se preračunali. Nagli pad lomi svaku kost.
