U vreme kada je beogradska boemija još bila živa, odrastala sam u porodici glumca, odlazila skoro svakodnevno u pozorište, upoznavala druge glumce, pozorišne predstave znala napamet, svaki kutak pozorišta istraživalala, posećivala šminkernice, frizeraje, krojačnice I druge radionice pozorišta… sedela ispred velikih ogledala obasjana reflektorom I satima mazala lice teškom pozorišnom šminkom…posle predstave često sam sa tatom I drugim glumcima odlazila u “Arilje”, oni na pivce, ja na kuvana jaja I sok od maline sa sodom…
Uživanjcija je trajala godinama… Svet iluzija I predivna bića koja ga stvaraju su postali moja ogromna ljubav… Poznavala sam kako glumci dišu, kako pate I kako se raduju… Užasnula sam se kada sam shvatila da oni žive za – aplauz… Aplauz je nagrada što su uspeli, što su dobri, znak da su cenjeni, voljeni, prepoznatljivi… Moj mali, lični Mefistofel me je kušao, ali duh je presudio: znala sam da nikada ne bih mogla da živim I radim bilo šta za aplauz… Ta vrsta potvrde ličnog kvaliteta mi, znala sam, nikada neće biti potrebna… Toliko duboko u iluziju nisam mogla da uđem, zbog aplauza mi je i sama iluzija postala manja, siromašnija, stvar trenutka…
Mnogih glumaca koje sam poznavala I volela vise nema… Prirodno je da ih nema… Pitam se da li je prirodno da su zaboravljeni… Kakva je to fela, kakvi su to ljudi koji su danas poznati, kojima se danas aplaudira, a sutra su već zaboravljeni? Ko su opet ovi drugi koji aplaudiraju? I zašto imaju tako kratko sećanje…
Mefistofel mi šapuće: “Na momenat poznati, pa zaboravljeni – to je kobna sudbina glumca…a, aplauzi? oni su moje delo…”
Napravila sam jedan foto dokumentarni serijal glumaca koje sam poznavala, a koje sam skoro zaboravila… Serijal pokazuje koliko je godina, decenija, života I sudbina utrošeno, iživljeno, potrošeno na iluziju koja aplauz ište…
Stole Aranđelović
Adem Čejvan
Fabijan Šovagović
Stevo Žigon
Severin Bijelić
Špiro Guberina
Bekim Fehmiju
Bert Sotlar
Boris Dvornik
Uživanjcija je trajala godinama… Svet iluzija I predivna bića koja ga stvaraju su postali moja ogromna ljubav… Poznavala sam kako glumci dišu, kako pate I kako se raduju… Užasnula sam se kada sam shvatila da oni žive za – aplauz… Aplauz je nagrada što su uspeli, što su dobri, znak da su cenjeni, voljeni, prepoznatljivi… Moj mali, lični Mefistofel me je kušao, ali duh je presudio: znala sam da nikada ne bih mogla da živim I radim bilo šta za aplauz… Ta vrsta potvrde ličnog kvaliteta mi, znala sam, nikada neće biti potrebna… Toliko duboko u iluziju nisam mogla da uđem, zbog aplauza mi je i sama iluzija postala manja, siromašnija, stvar trenutka…
Mnogih glumaca koje sam poznavala I volela vise nema… Prirodno je da ih nema… Pitam se da li je prirodno da su zaboravljeni… Kakva je to fela, kakvi su to ljudi koji su danas poznati, kojima se danas aplaudira, a sutra su već zaboravljeni? Ko su opet ovi drugi koji aplaudiraju? I zašto imaju tako kratko sećanje…
Mefistofel mi šapuće: “Na momenat poznati, pa zaboravljeni – to je kobna sudbina glumca…a, aplauzi? oni su moje delo…”
Napravila sam jedan foto dokumentarni serijal glumaca koje sam poznavala, a koje sam skoro zaboravila… Serijal pokazuje koliko je godina, decenija, života I sudbina utrošeno, iživljeno, potrošeno na iluziju koja aplauz ište…
Adem Čejvan
Fabijan Šovagović
Stevo Žigon
Severin Bijelić
Špiro Guberina
Bekim Fehmiju
Bert Sotlar
Boris Dvornik
