Parmenides: "Biće jeste, nebiće nije."
"Ex nihilo nihil fit." (lat.) "Iz ničega nastaje ništa." Iz ničega ne može ništa nastati.
"...niti možeš znati što nije (jer je to nemoguće), niti ga možeš pokazati."
*
Descartes (Meditacija VI): "Imam jasnu i izraženu ideju sebe kao misleće, ne-proširene stvari, i jasnu i izraženu ideju tela kao proširene ne-misleće stvari."
*
Charles P. Steinmetz: "Ali, šta je onda um? Da li je to pojava koja prati fizičko-hemijsku reakciju života i nestaje završetkom reakcije, kao što pojava plamena prati hemijsku reakciju i nestaje kada se reakcija završi? Ili je um entitet, kao što je entitet energija i entitet materija, ali koji se razlikuje od oboje-ukratko treći entitet? "
*
David Bohm: "...svaka relativno autonomna i stabilna struktura se treba razumeti ne kao nešto samostalno i permanentno postojeće, već kao produkt koji je formiran u celom tekućem pokretu i koji će se eventualno rastvoriti natrag u pokret."
***
Ontologija je u osnovi svakog filozofskog učenja. Postojanje se od antičkog doba do danas različito tumačilo u zavisnosti kako se odredjivala suprotna sfera fizičkoj. Većina filozofskih, religioznih i duhovnih učenja negira nepostojanje ili nebiće. Ističu da se postojanje ne može svesti samo na pojavu i oblik ili na fizičko i materijalno, već mora obuhvatiti i nematerijalno, nevidljivo, bezobličo ili duhovno. Pod duhovnim se podrazumeva svest ( najčešće duša i duh) kao neuništiva suština koja se odvaja od tela i opstaje posle njegove razgradnje.
Hindu filozofija Samkhya i mnogobrojni grčki filozofi interpretiraju svest kao bezoblično bitisanje koje je suprotno materijalnom. Dekart je napravio razliku izmedju svesti i tela. Smatrao je da se čulni nadražaji prenose do epifize, a odatle do nematerijalnog duha i da takvom interakcijom nastaje mišljenje.
Dakle, materijalizam i idealizam imaju suprostavljeno shvatanje. Materijalizam egzistencijalnu suprotnost definiše kao biće-nebiće, a duhovnost ili idealizam kao biće-bitak. Grčki filozof Parmenid je, još 500. godina p.n.e. skrenuo pažnju na nemogućnost postojanja nebića. Po njemu, nebiće (nepostojanje ili ništa) je nezamisliv pojam. Postoji samo jedno, večno, nestvoreno i neprolazno biće koje je sve što jeste i ono ne može da ne bude.
Biće je poistovetio mišljenjem. “Jer je isto što se može misliti i što može biti.” Postoji samo ono o čemu se može misliti. O nebiću ili nečem što ne postoji se ne može ništa znati niti se o tome može misliti. Mada se maštom mogu zamisliti mnoge stvari kojih nema one nisu nebiće već nešto što ostaje u okviru bića. Na primer, ako se zamisli vila s krilima obavijena blještavom svetlošću ta kreacija je stvorena od nečeg što već postoji i o čemu se zna. Postoji žena, postoje krila i postoji svetlost.
U fizičkom svetu sve stvari i bića imaju materijalno-energetski oblik/telo ili pojavu koja se opaža preko čula. Parmenid je čulnu spoznaju nazvao prividom. Smatrao je da su čula varljiva i iluzorna i da se preko njih ne može znati istina, tj. suština onoga što stvarno jeste. Za to je potreban razum. Time je indirektno okarakterisao svest kao večno, nestvoreno biće koje ne nastaje niti nestaje, već uvek jeste, dok je pojavu prolaznosti i propadljivosti fizičkog sveta smatrao iluzijom.
Martin Hajdeger je uočio nelogičnost i protivrečnost u odnosu biće-nebiće i upozorio da vodi u pogrešnom smeru. Uvidio je prednost odnosa bitak-biće i naznačio da je važno razlikovati biće (Seienden) i bitak (Sein). Bitak je Jedna zajednička suština koja omogućava postojanje mnoštva pojedinačnih bića. Dok je biće odredjeno i ograničeno, bitak je neodredjen i bezgraničan. Koliki je značaj pridavao tome vidi se što je istakao da se "ontologija zasniva na razlikovanju bitka i bića".
Protagora je dobro zapazio da je "čovek merilo svih stvari; onoga što jeste da jeste; onoga što nije da nije." Mi sve odredjujemo prema našem shvatanju, a da se nikada nismo zapitali kakvo je ono? Činjenica što je univerzum misterija za nas i što ima toliko nejasnoća i neodgovorenih pitanja pokazuje da je naše znanje ograničeno i inferiorno, a ne superiorno. Nedostatak dokaza o postojanju svesti posle smrti nije dokaz o njenom nepostojanju. Razlog za to može biti naše nerazumevanje i nesposobnost da zapazimo nefizičke, bezoblične entitete.
"Ex nihilo nihil fit." (lat.) "Iz ničega nastaje ništa." Iz ničega ne može ništa nastati.
"...niti možeš znati što nije (jer je to nemoguće), niti ga možeš pokazati."
*
Descartes (Meditacija VI): "Imam jasnu i izraženu ideju sebe kao misleće, ne-proširene stvari, i jasnu i izraženu ideju tela kao proširene ne-misleće stvari."
*
Charles P. Steinmetz: "Ali, šta je onda um? Da li je to pojava koja prati fizičko-hemijsku reakciju života i nestaje završetkom reakcije, kao što pojava plamena prati hemijsku reakciju i nestaje kada se reakcija završi? Ili je um entitet, kao što je entitet energija i entitet materija, ali koji se razlikuje od oboje-ukratko treći entitet? "
*
David Bohm: "...svaka relativno autonomna i stabilna struktura se treba razumeti ne kao nešto samostalno i permanentno postojeće, već kao produkt koji je formiran u celom tekućem pokretu i koji će se eventualno rastvoriti natrag u pokret."
***
Ontologija je u osnovi svakog filozofskog učenja. Postojanje se od antičkog doba do danas različito tumačilo u zavisnosti kako se odredjivala suprotna sfera fizičkoj. Većina filozofskih, religioznih i duhovnih učenja negira nepostojanje ili nebiće. Ističu da se postojanje ne može svesti samo na pojavu i oblik ili na fizičko i materijalno, već mora obuhvatiti i nematerijalno, nevidljivo, bezobličo ili duhovno. Pod duhovnim se podrazumeva svest ( najčešće duša i duh) kao neuništiva suština koja se odvaja od tela i opstaje posle njegove razgradnje.
Hindu filozofija Samkhya i mnogobrojni grčki filozofi interpretiraju svest kao bezoblično bitisanje koje je suprotno materijalnom. Dekart je napravio razliku izmedju svesti i tela. Smatrao je da se čulni nadražaji prenose do epifize, a odatle do nematerijalnog duha i da takvom interakcijom nastaje mišljenje.
Dakle, materijalizam i idealizam imaju suprostavljeno shvatanje. Materijalizam egzistencijalnu suprotnost definiše kao biće-nebiće, a duhovnost ili idealizam kao biće-bitak. Grčki filozof Parmenid je, još 500. godina p.n.e. skrenuo pažnju na nemogućnost postojanja nebića. Po njemu, nebiće (nepostojanje ili ništa) je nezamisliv pojam. Postoji samo jedno, večno, nestvoreno i neprolazno biće koje je sve što jeste i ono ne može da ne bude.
Biće je poistovetio mišljenjem. “Jer je isto što se može misliti i što može biti.” Postoji samo ono o čemu se može misliti. O nebiću ili nečem što ne postoji se ne može ništa znati niti se o tome može misliti. Mada se maštom mogu zamisliti mnoge stvari kojih nema one nisu nebiće već nešto što ostaje u okviru bića. Na primer, ako se zamisli vila s krilima obavijena blještavom svetlošću ta kreacija je stvorena od nečeg što već postoji i o čemu se zna. Postoji žena, postoje krila i postoji svetlost.
U fizičkom svetu sve stvari i bića imaju materijalno-energetski oblik/telo ili pojavu koja se opaža preko čula. Parmenid je čulnu spoznaju nazvao prividom. Smatrao je da su čula varljiva i iluzorna i da se preko njih ne može znati istina, tj. suština onoga što stvarno jeste. Za to je potreban razum. Time je indirektno okarakterisao svest kao večno, nestvoreno biće koje ne nastaje niti nestaje, već uvek jeste, dok je pojavu prolaznosti i propadljivosti fizičkog sveta smatrao iluzijom.
Martin Hajdeger je uočio nelogičnost i protivrečnost u odnosu biće-nebiće i upozorio da vodi u pogrešnom smeru. Uvidio je prednost odnosa bitak-biće i naznačio da je važno razlikovati biće (Seienden) i bitak (Sein). Bitak je Jedna zajednička suština koja omogućava postojanje mnoštva pojedinačnih bića. Dok je biće odredjeno i ograničeno, bitak je neodredjen i bezgraničan. Koliki je značaj pridavao tome vidi se što je istakao da se "ontologija zasniva na razlikovanju bitka i bića".
Protagora je dobro zapazio da je "čovek merilo svih stvari; onoga što jeste da jeste; onoga što nije da nije." Mi sve odredjujemo prema našem shvatanju, a da se nikada nismo zapitali kakvo je ono? Činjenica što je univerzum misterija za nas i što ima toliko nejasnoća i neodgovorenih pitanja pokazuje da je naše znanje ograničeno i inferiorno, a ne superiorno. Nedostatak dokaza o postojanju svesti posle smrti nije dokaz o njenom nepostojanju. Razlog za to može biti naše nerazumevanje i nesposobnost da zapazimo nefizičke, bezoblične entitete.
