Nikada mi se nije desilo, da mi emocije toliko budu snažne gledajući neku predstavu. Nikada mi se nije desilo, da se tokom cele predstave ne čuje ni krckanje sedišta, ništa...nema aplauza koji preseče predstavu...ali zato stajaće ovacije, duže od 10 minuta, na kraju.
Nisam disala u nekim momentima, plakalo mi se u nekim trenucima, gledaš i znaš koji užas i koje saznanje ih očekuje...Milan Marić je razneo. Ne znam koliko kg oslabi tokom predstave, koliko mu treba da se vrati u stvaran život...Režija, ah šta reći, pa kako dobra ideja sve to staviti u ovo vreme...muzika kakav bitan član ovog ansambla...Nataša moja oduvek omiljena....ne znam, ali baš sam puno predstava odgledala, i gledam svakog meseca....ni jedna predstava nije u meni izazvala ovo što je Edip a ima godinu dana od kako sam je gledala i ništa mi se utisak nije umanjio niti izbledeo...ići ću ponovo da je gledam, da dišem i gledam, da ne zadržavam dah kao prvi put....Edip je definitivno najbolja predstava koju sam pogledala.
