Muka je velika. Ceo dan radim, Marković me zadržao skoro do šest, a sunce zalazi već u sedam... Jad i beda i sve po spisku. Moj tri godine stari Clio već je počeo škripati negde ispod zadnjeg sedišta, pa zavijati kao da ga navlače nosorozi. Parkirao sam kod susedne zgrade, što je protiv propisa, ali valjda me neće niko provaliti za tu jednu noć. Ili više noći; ne želim ga stalno gledati kroz prozor.
Kućepaziteljeva udovica Jovanka već je bila na ulazu s ključem u rukama.
"Brzo komšija, brzo, još malo pa zatvaram."
Zatvori gubicu, pomislio sam, ali nisam ništa rekao. Kakav dan, neću se stići ni na biciklu provozati, a ugradio sam mu merač brzine...
Ivana je već stigla kući i, naravno, brinula je gde sam ja... Već je i prozore zatvorila, spustila aluminijske roletne, prvo smo hteli od titana, totalno neprobojne, ali štednja, štednja, štednja, jednom možda i za veći stan ili nešto...
Začule su se sirene, a sa sirenama i prvi životinjski urlici. Sve sam to već video hiljadu puta, ali ajde da pogledam još jednom. Smestim oči na mali lovački dvogled ugrađen u istočni prozor, koji gleda na veliko parkiralište. Vozila su poludela, kao i svake noći. Milutinova se Buba ovoga puta izmetnula u divovsku krabu ljubičaste boje; Borkin stari Yugo u šepavu voluharicu; terenac od onog mafijaša sa drugog sprata u T-rexa, s tim da su se na mestu zadnjih nogu vrteli točkovi. Tako i sva druga vozila; sve je gmizalo, režalo, zavijalo, rojilo se i motalo svuda uokolo.
Ubrzo su započele i borbe. T-rex je zdrobio jednog Megana koji se noćas nije preobrazio. I neće, nikad više. Sa zapada je dojurio roj platinastih komaraca pretvorenih od bogtepitaj čega; mahnito su se zaletali, u rojevima, u najslabija mesta nekad limenih zveri, ubadali, ispijali litre krvi i pljuvali je odmah po asfaltu i okolnim travnjacima. Smrad se širio, stigao je i gore, do nas.
"Ovo je džungla", rekao sam.
"Svaki put kažeš isto", rekla je Ivana
"Pa kad je džungla."
Oboje začusmo neki zvuk na ulaznim vratima.
"Ne otvaraj!"
"Nisam ni mislila! Šta odmah vičeš..."
Ali zvuk, bio je to zvuk struganja ili grubog trljanja, se nastavio. Upalio sam svetlo u hodniku i ugledao glavu male šarene zmije kako viri ispod vrata. Zaglavila se, na svu sreću, prišao sam i papučom joj stao na glavu, ali ništa, imala je lubanju kao od metala, otkud li je samo...
Odjednom, s vanjske strane vrata začujem jak udarac.
"Komšija, otvorite!", bila je to Jovanka, udovica pokojnog kućepazitelja.
Otvorio sam vrata. Žena je držala sekiru u ruci. Zmiju je presekla na pola. Zmijske oči bile su mrtve, ali su i dalje gledale, i to u mene, pogled im je bio usmeren negde prema području prepona... Nelagoda mi se pojača.
"Ovo je vaše maslo" rekla je Jovanka, "Pratim je skroz od vaše šupe u podrumu, kog ste to đavola ostavili unutra, kosilicu?"
"Ništa, samo je bicikl..."
"S pomoćnim motorom?"
"Ma kakvim motorom, najobičniji bicikl, samo sam mu brzinomer jučer stavio."
"Idiote! Ne pratite vesti. Zabeležen je takav slučaj na Vračaru. Da, brzinomer, valjda zato što ga ima svaki auto, niko ne zna tačno kako, ali treba pratiti šta se događa! Moram obavestiti policiju. Ugrozili ste živote svih stanara svojim nemarom."
Uspeo sam nekako dokazati da sam ja vlasnik bicikla i tako poštedeo Ivanu neugodnosti. Suđenje je trajalo kratko, u slučajevima ove vrste vrlo su ekspeditivni. Osuđen sam na godinu dana zatvora, a kazna mi je nakon advokatove žalbe preinačena u kaznu doživotnog zatvora.
Nakon mesec dana odgode, policija je došla po mene. Uveli su me u zgradu Centralnog zatvora u Beogradu, proveli me hodnicima, kroz kuhinju, pa na zadnja vrata napolje.
"Idite sada", rekao je upravnik zatvora.
"A moja kazna?"
"Ne sada, pretrpani smo. Možda u nekom drugom životu. Idite sad na posao."
"Kakve su to gluposti?", pobunio sam se, "Ovde više niko zakon ne poštuje, ovo je džungla..."
Na posao. Pa kući. Pa noć.
