... Ono sto ne moze biti - ne postoji. Treba uvek biti spreman na poraze. Jednom, jer si sam sebe izdao, drugi put jer su izdali tebe. Biti sam...
Kakva uzasna predstava!
Sam u danu, sam na ulici, sam medju stvarima, sam medju ljudima a znati da to nije tvoja zelja, tvoje begstvo i predah nego da si osudjen da bude tako. Biti sam u noci kada pada lisce, kada se cuje vetar u dimnjacima, kada kisa grca u olucima, kada neko negde na ulici zove upomoc. Biti sam kada se vracaju laste, kada listaju sume, kada se na plocnicima ljudi grle i vuku za sobom svoju decu. Biti sam sa knjigama, sa muzikom, sa svojim mislima; ne moci nikada ni sa kim podeliti svoj dozivljaj i reci: cuj, da ti procitam ovo divno mesto, ili: gledaj, vidis li kako je ovaj oblak nalik na coveka koji nekuda zuri?... Biti sam sa ocajanjima i radostima, ako ih tada uopste moze biti?! Sam! Sam! Ima li u toj dzinovskoj snazi, u tom krajnjem naporu neke ljudske lepote? Nije li to poslednje utociste, poslednja tvrdjava onih koji nemaju hrabrosti da prime nove obmane? Ja ih sigurno vise necu, zaista mi ne treba vise nista sto bi zivelo izvan mene. Znam da nema vise utehe, vec samo zaborav koji ce satkati vreme. Prvo je bol, onaj bol sto ga sad osecam kao ranu, za njim ce doci teskoba i najzad - tuga.
Kakva uzasna predstava!
Sam u danu, sam na ulici, sam medju stvarima, sam medju ljudima a znati da to nije tvoja zelja, tvoje begstvo i predah nego da si osudjen da bude tako. Biti sam u noci kada pada lisce, kada se cuje vetar u dimnjacima, kada kisa grca u olucima, kada neko negde na ulici zove upomoc. Biti sam kada se vracaju laste, kada listaju sume, kada se na plocnicima ljudi grle i vuku za sobom svoju decu. Biti sam sa knjigama, sa muzikom, sa svojim mislima; ne moci nikada ni sa kim podeliti svoj dozivljaj i reci: cuj, da ti procitam ovo divno mesto, ili: gledaj, vidis li kako je ovaj oblak nalik na coveka koji nekuda zuri?... Biti sam sa ocajanjima i radostima, ako ih tada uopste moze biti?! Sam! Sam! Ima li u toj dzinovskoj snazi, u tom krajnjem naporu neke ljudske lepote? Nije li to poslednje utociste, poslednja tvrdjava onih koji nemaju hrabrosti da prime nove obmane? Ja ih sigurno vise necu, zaista mi ne treba vise nista sto bi zivelo izvan mene. Znam da nema vise utehe, vec samo zaborav koji ce satkati vreme. Prvo je bol, onaj bol sto ga sad osecam kao ranu, za njim ce doci teskoba i najzad - tuga.
