Danas idemo Maca I ja kroz Zemun. Joj, meni nešto teško, nisam ni jela ništa osim nekih grickalica, a već je 16 sati, pa ova vrućina………..Uglavnom, zamolim ja Macu da svrati negde da naruči pljeskavicu za poneti, za njega I mene, pa da smažemo odmah kad dodjemo kući. Baš mi se prijela. Retko se to meni desi, ali se desi a I on nije neki ljubitelj posebno ne po ovakvoj vrućini. Ipak, stade ispred jednog kioska brze hrane. Vrati se za par minuta I kaže da će najbrže stići pileće belo. Dobro, rekoh, može piletina ali sa svim prilozima osim ljutog. Ode Maca, a ja ostah u kolima da čekam. Vraća se sa uredno zapakovana dva paketa u kesi. Polazimo I on se smeje.
“Što je bilo lepo samo da znaš”
“Šta je bilo lepo?”
“Ovo dvoje prodavaca. Iz Leskovca su.
“Dobar dan, izvolte” kaže muškarac.
“Dobar dan. Šta je najbrže gotovo?
“Najbrže? Pileće belo-5 minuta, pljeskavica-8, punjena-10. Nema ništa gotovo zbog ovu vrućinu”
“Dajte mi dva bela mesa”
Čovek stavlja meso da se peče.
Žena počinje da priča kako su tu tek mesec dana, kako će se bore kvalitetom pa nek košta šta košta, kako im idućeg meseca dolazi majstor za roštilj iz Leskovac, već 6 medalje je osvojio, kako će početi da peku na ćumur zbog kvalitet.............
“Ja imam troje dece I svi mladi. Jedno 72. drugo 74. a treće 78. godište I dva unučeta. I svi rade” priča ona dok posluje po kiosku.
“Stvarno su mladi……nek su ti živi I zdravi” odgovara Maca
“Hvala, neka su I tvoji živi I zdravi. Aaaaaa, jel imaš dece?”
“Imam”
“Koje ćeš od priloga u kojo”
“U jednu sve osim kupusa I ljutog, a u drugu pavlaku I ljuto, ali ne beogradski ljuto nego
leskovački ljuto, ako ima”.
“Ima,ima, kako da nema. Eve, ću ti dam džinke, pa ako gi izedeš, svaka čas. Dve ću ti dam, al pored ću gi stavim a ne unutra”.
Plati moj čovek, zahvali za džinke, I malko prodimljen se vrati u kola ali nasmejan.
Dodjosmo I navalismo. Pojede moj muž one papričice.
“Malko su ljute , al mi osta pola belog mesa a džinke izedo” govori ovaj moj razočarano.
Pogledam ga, vidim on normalan........mislim, nema graške znoja po čelu kao kad pojede dooooobro ljutu papričicu što mu na srce legne.
“Nema ništa bez mog sela. Oćeš pivo Maco?"
Eve gi džinke
Autor LJILJA MMM
“Što je bilo lepo samo da znaš”
“Šta je bilo lepo?”
“Ovo dvoje prodavaca. Iz Leskovca su.
“Dobar dan, izvolte” kaže muškarac.
“Dobar dan. Šta je najbrže gotovo?
“Najbrže? Pileće belo-5 minuta, pljeskavica-8, punjena-10. Nema ništa gotovo zbog ovu vrućinu”
“Dajte mi dva bela mesa”
Čovek stavlja meso da se peče.
Žena počinje da priča kako su tu tek mesec dana, kako će se bore kvalitetom pa nek košta šta košta, kako im idućeg meseca dolazi majstor za roštilj iz Leskovac, već 6 medalje je osvojio, kako će početi da peku na ćumur zbog kvalitet.............
“Ja imam troje dece I svi mladi. Jedno 72. drugo 74. a treće 78. godište I dva unučeta. I svi rade” priča ona dok posluje po kiosku.
“Stvarno su mladi……nek su ti živi I zdravi” odgovara Maca
“Hvala, neka su I tvoji živi I zdravi. Aaaaaa, jel imaš dece?”
“Imam”
“Koje ćeš od priloga u kojo”
“U jednu sve osim kupusa I ljutog, a u drugu pavlaku I ljuto, ali ne beogradski ljuto nego
leskovački ljuto, ako ima”.
“Ima,ima, kako da nema. Eve, ću ti dam džinke, pa ako gi izedeš, svaka čas. Dve ću ti dam, al pored ću gi stavim a ne unutra”.
Plati moj čovek, zahvali za džinke, I malko prodimljen se vrati u kola ali nasmejan.
Dodjosmo I navalismo. Pojede moj muž one papričice.
“Malko su ljute , al mi osta pola belog mesa a džinke izedo” govori ovaj moj razočarano.
Pogledam ga, vidim on normalan........mislim, nema graške znoja po čelu kao kad pojede dooooobro ljutu papričicu što mu na srce legne.
“Nema ništa bez mog sela. Oćeš pivo Maco?"
Eve gi džinke
Autor LJILJA MMM
