Džeki je bio kratkodlaki nemački pričar koga nam je, za divno čudo, doneo tata. Ne znam odakle mu to štene ali ga je doneo u stan na ogromno Dejanovo i moje zadovoljstvo. Mislim da je to bila osveta mami za veverice. Nije ni bitno. Važno je da smo imali psa. Brat i ja smo ga hranili, mazili, četkali, šetali. Ma bilo je divno. Ptičar kao ptičar, bio je užasno nestašan Njegov zadatak je da ide ispred lovca, pronađe pticu, istera je iz legla. Kada ptica poleti lovac treba da je upuca a pas mu je verno neoštećenu donese pred noge. I tako lovac ne treba mnogo da šeta a da ne govorimo o pronalaženju i isterivanju ptice. Ova vrsta pasa je jako brza, vitka, sa laganim kostima i jako okretna. U stanju su da u sekundi promene pravac kretanja i to u najvećoj brzini. Taj pas vas nikada neće oboriti na zemlju bez obzira koliko se brzo zatrčao pravo u vas. Takodje, to su psi bistrog oka i pametnog pogleda. Jako inteligentna stvorenja koja brzo uče i teško zaboravljaju. Brzo misle, brzo rade, brzo trče ma kao da su uključeni u struju 24 časa. Kako se kasnije u mom životu ispostavilo, ptičari su moja ljubav. Nekako, njihov mentalni sklop najviše odgovara mom. Neuroza prepozna neurozu. Lepo ja kežam da se istovetnosti privlače.
Naravno da to tada, kada smo dobili Džekija nisam znala, ali povezanost izmedju njega i mene još tada mi je bila uočljiva iako sam bila dete. Džeki je rastao i sve ga je teže bilo zadržati na povodcu a kada odemo u park puno puta nije slušao. Mama je bila prezauzeta da bi svakodnevno sa nama šetala, a tata...... tata kao tata nije bio baš zainteresovan. Moj otac je inače uvek smatrao da se sve njegove obaveze završavaju kada donese kući ono što tražimo, tj pare. Ni Džekijev slučaj nije bio izuzetak. I tako, Dejan i ja smo se bavili sve većim i neposlušnijim Džekijem. Bili smo deca, deo njegovog čopora, njegovi drugari, a ne gazde. Njemu je trebao pravi, zreo gazda da ga malo dotera u red i izdresira, trebao mu je vođa čopora a ne još štenadi. Kada je već postalo neizdržljivo i frustrirajuće čuvati ga u stanu, odneli smo ga u selo kod nane. Ona nije
mogla da ga uzme jer je već imala Dijanu, a i nana nije osoba koja je bila potrebna
jednom neobuzdanom i razmaženom ptičaru. Ipak, naš pas je imao sreće. Uzeo ga je komšija koji je inače lovac i kome je pre toga uginuo ptičar od starosti sa kojim je išao u lov. Znači, neko ko je od našeg Džekija mogao i hteo da napravi pravog lovnog psa.
I tako, Džeki se preselio. Brzo se prilagodio jer su čika Nikola, pa i njegova žena, umeli sa psima. Bio je vezan na dugačkom lancu koji je klizio preko jako duge žice po zemlji tako je mogao da se šeta. Imao je svoju kućicu a uveče je bio pušten sa lanca. Džekija su morali da vežu jer niko nije mogao da udje u dvorište od njega. Ajde što nikog nije puštao unutra, čuvao ker dvorište, nego je i jurišao kao lud na kapiju i ogradu kad god bi neko makar prolazio tuda. Da ne bi neko stradao, nevaljalka su vezali. I onako vezan na tom dugom lancu on je lajao i upozoravao ukućane na dolazak gosta. Usput je Džeki dok je još bio pušten jurio kokoške po dvorištu ne da ih ubije već da se igra zato što je u Beogradu naučio da juri jata golubova u parku pa je isti princip primenjivao i na kokoškama. Dve-tri su crkle od srčanog udara. Štene se uči da ne dira kokoške još od malena a on je kod njih došao sa nepunih godinu dana tako da nije na vreme bio obučen pa kada su se one sa slabim srcem izvrnule, odluka je pala. Džeki je bio vezan. Ali kada čika Nikola samo iznese pušku da je očisti Džekija niko više nije mogao da zadrži na lancu. Radosti što ide u lov nigde kraja. Čika Nikola kaže da je odličan lovac i čuvar ne samo kuće već i ljudi i životinja koje pripadaju tom imanju. Jednom je tele izašlo iz štale. Nekako se odvezao konopac kojim je bilo vezano i ono je malo po malo izašlo napolje. Uplašeno, jer nikada nije bilo van štale, počelo je da unezvereno trči po dvorištu a Džeki pokida lanac i juriš na ono tele. Dodjoše ukućani i gle čuda, čika Nikola je shvatio šta ker hoće i pustio ga da sam odradi ono što je naumio. A Džeki je presretao tele i usmeravao ga prema štali, kao pravi ovčarski pas. Posle propisne jurnjave uspeo je da tele utera u štalu. Svaka čast moj Džeki.
Kad god bih došla kod nane odlazila sam da ga obidjem I to svaki dan. Nikada nije lajao kada sam prilazila kapiji, a inače je to jedan od razloga što je bio vezan. Toliko se radovao kada bih došla i čika Nikola ga je uvek odvezivao da se nas dvoje na miru izjurimo i izmazimo. On nas je samo sa strane posmatrao i smeškao se. Moj Džeki me nikada nije zaboravio. Uvek se jako radovao, mazio se, gurao me, lizao i zvao da trčimo. Čika Nikola je prvi čovek koga sam ja poznavala koji je zaista razumeo i voleo pse tako da pored njega moja detinja i neobuzdana ljubav prema psima izgleda sasvim u redu.
Mnogo sretnih godina je DŽeki bio kod njih. Čika Nikola je u medjuvremenu umro i njegova udovica je nastavila da čuva Džekija sve dok ga neko nije otrovao. Ljudi su u svojoj zlobi neverovatni.Tuga.
Naravno da to tada, kada smo dobili Džekija nisam znala, ali povezanost izmedju njega i mene još tada mi je bila uočljiva iako sam bila dete. Džeki je rastao i sve ga je teže bilo zadržati na povodcu a kada odemo u park puno puta nije slušao. Mama je bila prezauzeta da bi svakodnevno sa nama šetala, a tata...... tata kao tata nije bio baš zainteresovan. Moj otac je inače uvek smatrao da se sve njegove obaveze završavaju kada donese kući ono što tražimo, tj pare. Ni Džekijev slučaj nije bio izuzetak. I tako, Dejan i ja smo se bavili sve većim i neposlušnijim Džekijem. Bili smo deca, deo njegovog čopora, njegovi drugari, a ne gazde. Njemu je trebao pravi, zreo gazda da ga malo dotera u red i izdresira, trebao mu je vođa čopora a ne još štenadi. Kada je već postalo neizdržljivo i frustrirajuće čuvati ga u stanu, odneli smo ga u selo kod nane. Ona nije
mogla da ga uzme jer je već imala Dijanu, a i nana nije osoba koja je bila potrebna
jednom neobuzdanom i razmaženom ptičaru. Ipak, naš pas je imao sreće. Uzeo ga je komšija koji je inače lovac i kome je pre toga uginuo ptičar od starosti sa kojim je išao u lov. Znači, neko ko je od našeg Džekija mogao i hteo da napravi pravog lovnog psa.
I tako, Džeki se preselio. Brzo se prilagodio jer su čika Nikola, pa i njegova žena, umeli sa psima. Bio je vezan na dugačkom lancu koji je klizio preko jako duge žice po zemlji tako je mogao da se šeta. Imao je svoju kućicu a uveče je bio pušten sa lanca. Džekija su morali da vežu jer niko nije mogao da udje u dvorište od njega. Ajde što nikog nije puštao unutra, čuvao ker dvorište, nego je i jurišao kao lud na kapiju i ogradu kad god bi neko makar prolazio tuda. Da ne bi neko stradao, nevaljalka su vezali. I onako vezan na tom dugom lancu on je lajao i upozoravao ukućane na dolazak gosta. Usput je Džeki dok je još bio pušten jurio kokoške po dvorištu ne da ih ubije već da se igra zato što je u Beogradu naučio da juri jata golubova u parku pa je isti princip primenjivao i na kokoškama. Dve-tri su crkle od srčanog udara. Štene se uči da ne dira kokoške još od malena a on je kod njih došao sa nepunih godinu dana tako da nije na vreme bio obučen pa kada su se one sa slabim srcem izvrnule, odluka je pala. Džeki je bio vezan. Ali kada čika Nikola samo iznese pušku da je očisti Džekija niko više nije mogao da zadrži na lancu. Radosti što ide u lov nigde kraja. Čika Nikola kaže da je odličan lovac i čuvar ne samo kuće već i ljudi i životinja koje pripadaju tom imanju. Jednom je tele izašlo iz štale. Nekako se odvezao konopac kojim je bilo vezano i ono je malo po malo izašlo napolje. Uplašeno, jer nikada nije bilo van štale, počelo je da unezvereno trči po dvorištu a Džeki pokida lanac i juriš na ono tele. Dodjoše ukućani i gle čuda, čika Nikola je shvatio šta ker hoće i pustio ga da sam odradi ono što je naumio. A Džeki je presretao tele i usmeravao ga prema štali, kao pravi ovčarski pas. Posle propisne jurnjave uspeo je da tele utera u štalu. Svaka čast moj Džeki.
Kad god bih došla kod nane odlazila sam da ga obidjem I to svaki dan. Nikada nije lajao kada sam prilazila kapiji, a inače je to jedan od razloga što je bio vezan. Toliko se radovao kada bih došla i čika Nikola ga je uvek odvezivao da se nas dvoje na miru izjurimo i izmazimo. On nas je samo sa strane posmatrao i smeškao se. Moj Džeki me nikada nije zaboravio. Uvek se jako radovao, mazio se, gurao me, lizao i zvao da trčimo. Čika Nikola je prvi čovek koga sam ja poznavala koji je zaista razumeo i voleo pse tako da pored njega moja detinja i neobuzdana ljubav prema psima izgleda sasvim u redu.
Mnogo sretnih godina je DŽeki bio kod njih. Čika Nikola je u medjuvremenu umro i njegova udovica je nastavila da čuva Džekija sve dok ga neko nije otrovao. Ljudi su u svojoj zlobi neverovatni.Tuga.
