Džek London

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
106.151
Džon Grifit (John Griffith), poznatiji kao Džek London (Jack London) je bio američki književnik, novinar i borac za radnička prava. Rođen je 12. januara 1876. godine u San Francisku, a preminuo 22. novembra 1916. u Glen Elenu u Kaliforniji. Pisao je kratke priče, eseje, novele i romane, te zahvaljujući svojim delima postao jedan od prvih književnika kojima je pisanje donelo novac i svetsku slavu. Jedan je od začetnika žanra koji je kasnije nazvan naučna fantastika (science fiction – SF). Njegova najpoznatija dela su romani „Zov divljine“ („The Call of the Wild“) i „Beli očnjak“ („White Fang“), kao i kratke priče „Odiseja na jug“ („An Odyssey of th North“) i „Životna ljubav“ („Love of Life“). Bio je član radikalne literarne grupe „The Crowd“ („Gomila“) u San Francisku i žestoki zagovornik socijalizma i borac za prava radnika. Napisao je nekoliko velikih dela koja se bave ovom temom.

Poreklo, detinjstvo i obrazovanje

Džek London je rođen kao Džon Grifit 1876. godine. Njegova majka Flora Velman (Flora Velman) je bila najmlađe dete Maršala Velmana (Marshall Wellman), graditelja iz Pensilvanije i Elenore Garet Džons (Eleanor Garrett Jones). Flora je bila profesorica muzičkog i spiritualist, koja je tvrdila da može da komunicira s indijanskim poglavicom Crnim Sokolom (Black Hawk). Biografi tvrde da je Džekov otac bio astrolog Vilijam Čejni (William Chaney). Veruje se da su Flora i Vilijam živeli zajedno u San Francisku u vreme kada je Džek rođen, ali ne može se sa sigurnošću reći da li su bili venčani. Ako je verovati napisima u listu „San Francisco Chronicle“, Čejni je zahtevao da Flora abortira, što je ona odbila zbog odgovornosti prema nerođenom detetu. Iz očaja se upucala, ali na sreću povrede nisu bile ozbiljne. Nakon što se porodila bebu je dala na čuvanje Virdžiniji Prentis (Virginia Prentiss), Afro-amerikanki koja je nekad bila robinja. Virdžinija je ubrzo postala jedina majka koju je Džek imao. Flora Velman se krajem 1876. godine udala za veterana Džona Londona (John London). Džek, Flora i Džon ubrzo su se preselili u Oukland, gde je London završio osnovnu školu. Godine 1897. dok je bio student na Berkliju, London je u novinskim arhivima istraživao majčin pokušaj samoubistva i ime njegovog biološkog oca. Tada je odlučio da pošalje pismo Vilijamu Čejniju koji je u to vreme živeo u Čikagu. Čejni mu je odgovorio da je nemoguće da mu je on otac jer je impotentan, te napomenuo da je njegova majka u to vreme imala nekoliko veza sa drugim muškarcima. Džek je bio razočaran nakon što mu je stiglo Vilijamovo pismo, napustio je školu, te se zaputio u Klondajk u vreme kada je taj grad bio „zaražen zlatnom groznicom“. Džek je rođen na uglu Treće i Ulice Branan u San Francisku. Kuća u kojoj je rođen potpuno je izgorela u velikom požaru koji je 1906. godine zahvatio ovaj grad kao posledica razornog zemljotresa. Pošto je porodica bila prilično siromašna, London se školovao sam. Godine 1885. pronašao je staru novelu „Signa“ za koju je kasnije tvrdio da je „posadila seme“ njegovog književnog uspeha. Sledeće godine je u Gradskoj biblioteci u Ouklandu upoznao Inu Kolbrajt (Ina Coolbrith) koja ga je podstakla da piše. 1889. godine zaposlio se u fabrici za preradu „Hickmott’s Cannery“, gde je radio 12 do 18 sati dnevno. Kako bi pronašao izlaz pozajmio je novac od svoje odgojiteljice Virdžinije kako bi kupio mali brod, te postao „lovac na ostrige“. Pošto mu je nakon nekoliko meseci brod pretrpeo veliko oštećenje, postao je član Kalifornijskog društva za zaštitu riba. Nakon toga plovio je do obale Japana, radio u mlinu i elektrani, ali je uvidevši uzaludnost teškog rada odlučio da postane skitnica. Zbog ovog poslednjeg „posla“ je 1894. godine uhapšen, te je u njujorškom pritvoru proveo 30 dana. Posle dragocenog iskustva u ulozi mornara i skitnice, vratio se u Oukland i upisao srednju školu. Pisao je za školski list „The Aegis“, a njegovo prvo objavljeno delo bilo je „Typhoon of the Coast of Japan“, u kome je izneo svoja mornarska iskustva prilikom plovidbe u Japan. Sa 17 godina upoznao je vlasnika bara u Ouklandu koji je odlučio da mu pomogne da nastavi školovanje. London je želeo da se upiše na Univerzitet Berkli, zato je nakon napornih priprema za prijemni ispit primljen na fakultet. Međutim, finansije su ga naterale da 1897. godine napusti studije, tako da nikada nije diplomirao. Druženje sa mornarima koji su pričali neverovatne priče uticalo je na njegov književni razvoj. Upoznao je Aleksandra Meklina (Alexander McLean), brodskog kapetana koji je vrlo dobro znao mnoge tajne mora, te je po njemu izgradio glavnog lika svog romana „Morski vuk“ („The Sea-Wolf“).

Zlatna groznica i njene posledice

12. jula 1897. godine London je sa kapetanom Šepard (Shepard) otputovao u Klondajk u potragu za zlatom. Vreme provedeno u surovom Klondajku pozitivno je uticalo na njegova dela, ali ne i na zdravlje. Naime, zbog potrhanjenosti oboleo je od skorbuta, desni su mu natekle, izbugio je četiri zuba, a bolest je pogodila mišiće nogu i kukove. Zahvaljujući brizi koju mu je pružio sveštenik Vilijam Džadž (William Judge), uspeo je da preživi. Borba ga je inspirisala da napiše kratku priču „To Build a Fire“, koja je prvi put objavljena 1902. godine, a koju mnogi smatraju njegovim najboljim delom. Osim toga, London je u Klondajku upoznao inženjere rudarstva Maršala (Marshall Latham Bond) i Luisa Bonda (Louis Whitford Bonda) koji su mu pomogli da sa svesti o socijalnoj nepravdi, pređe na konkretna dela koja mogu pomoći radničkoj klasi. U Oukland se vratio kao aktivista.

Književnost i ljubav

Ubrzo je zaključio da je jedini beg od siromaštva i teških poslova upravo obrazovanje, a svoj spas pronalazio je u pisanju. Godine 1898. počeo je da piše roman „Martin Eden“ koji je objavljen 1909. godine. Ipak, malo ko zna da je London svoju prvu priču objavio još u srednjoj školi. Reč je o priči „To the Man On Trail“ koja je danas deo mnogih antologija. Roman „Martin Eden“ bio je podeljen u više delova, a magazin „Overland Monthly“ mu je ponudio samo pet dolara po delu i bili su vrlo „teški“ na isplati. London se već tada spremao da odustane od karijere pisca kada mu je „The Black Cat“ ponudio 40 dolara. Tada je zaradio svoj prvi novac kao književnik. Uspon štamparije i jeftinijih tehnologija omogućila je niže troškove proizvodnje časopisa, što je rezultovalo bumom na tržištu časopisa koji nude kratke, ali zabavne sadržaje. Godine 1900. Džek London je zaradio više od 2 500 dolara, što danas vredi oko 74 000 dolara, a što je za pisca bila ogromna suma. Dve godine kasnije objavio je kratku priču „Diable“, a dve godine kasnije „Bâtard“ koje su mu donele veliki novac. Otprilike tada je završavao svoj roman „Zov divljine“, ne nadajući se uspehu koji će stići. Početkom 1903. godine list „Saturday Evening Post“ počeo je za 750 dolara da objavlje delove njegove nove knjige, dok je autorska prava za knjigu London prodao Izdavačkoj kući „Mekmilan“ („Macmillan“) za 2 000 dolara. Zahvaljujući dobroj promociji, ali i kvalitetu dela, „Zov divljine“ postao je hit. 7. aprila 1900. godine objavio je zbirku priča „Vučji sin“ („The Son of the Wolf“). Istog dana oženio je dugogodišnju poznanicu Elizabet „Besi“ Madern (Elizabeth „Bessie“ Maddern“). Mnogi biografi slažu se da to nije bio brak iz ljubavi, nego iz prijateljstva. Zanimljiva je i činjenica da je Besi bila verenica njegovog prijatelja Freda Džejkobsa (Fred Jacobs) koji je poginuo 1897. godine. Nastavili su da se druže i posle Fredove smrti, a delili su ogromnu ljubav prema fotografiji. Godine 1901. dobili su prvu ćerku Džoan (Joan), a sledeće godine drugu, Besi (Bessie). U međuvremenu su se preselili u Kaliforniju gde je London napisao većinu svojih dela, uključujući i „Zov divljine“. Ipak, njihov brak nije bio srećan. Besi je sumnjala da se Džek druži sa ženama sumnjivog morala, te da će se jednog dana kući vratiti s nekom veneričnom bolesti. Zato su se 24. juna 1903. godine razišli. London je otišao od kuće, a razveli su se 11. novembra 1904. godine.

Rat i nova ljubav

Početkom 1904. godine London je pristao da bude ratni dopisnik lista „San Francisco Examiner“. Izveštavao je o rusko-japanskom ratu. Japanske vlasti su ga uhapsile, ali su ga pustile iz zatvora nakon intervencije američkog ambasadora. Drugi put je uhapšen na putovanju u Koreju jer je bez dozvole putovao blizu granice sa Mandžurijom. Uspeo je sa japanskom vojskom da dođe do granice i da isprati bitke, ali je zamolio vlasnika lista da mu dozvoli da se pridruži ruskoj armiji koja će mu omogućiti lakši pristup događanjima na frontu. Međutim, pre nego što je dobio dozvolu ponovo je uhapšen. Bilo je to treće hapšenje u četiri meseca. Naime, optužili su ga za klevetu jer je pronašao dokaze da japanski vojnici kradu hranu za svoje konje. Nakon intervencije američkog predsednika Teodora Ruzvelta (Theodore Roosevelt) pušten je i vraćen na front. Godinu dana nakon što se razveo od Betsi London je oženio pet godina stariju Šarmejn Kitridž (Charmian Kittredge) s kojom je bio u tajnoj vezi tokom braka. Mnogi su ih smatrali savršenim parom. Zajedno su putovali u Australiju, Nevadu i na Havaje, gde je pisac dobio inspiraciju za mnoga svoja dela. Njihovu sreću pokvario je gubitak prvog deteta, te spontani pobačaj koji je doživela sa drugim detetom. 1905. godine kupio je imanje u Glen Elenu u Kaliforniji. Kasnije je priznao da mu je to imanje druga najvažnija stvar u životu posle supruge. Tih godina pisao je samo da bi mogao da zaradi dovoljno novca koji će da uloži u ranč. Učio je o poljoprivredi i novim tehnologijama, te ulagao mnogo u imanje. Ipak, mnogi hroničari toga vremena složili su se da je to bila ekonomski propala investicija, između ostalog i zbog toga što su njegove ideje išle ispred vremena u kome je živeo. Jednom rečju, bio je loš menadžer, što zbog alkoholizma, što zbog toga što je umeo da šest meseci ne kroči nogom na to tle. Platio je 80 000 dolara kako bi izgradio kamenu vilu koju je nazvao Vučja jazbina. Međutim, samo dve nedelje pre nego što je odlučio da se u nju useli, vila je izgorela. Početkom decembra 1915. godine ponovo je posetio Havaje, a kući se vratio osam meseci kasnije. Iako su mu bubrezi otkazivali, nastavio je da radi.

Smrt i kontroverze

Džek London je preminuo 22. novembra 1916. godine na verandi jedne od koliba na svom ranču. Iako je bio snažan muškarac patio je od mnogih bolesti, uključujući i skorbut od koga je oboleo vrlo mlad. Kao jednu od neželjenih uspomena sa putovanja „pokupio“ je i ozbiljnu tropsku infekciju. U vreme kada je umro bolovao je od dizenterije, poodmakle faze alkoholizma i uremije, zbog koje je uzimao morfijum. Pre nego što je umro izrazio je želju da bude kremiran, pa je njegov pepeo zakopan ispod kamena nedaleko od Vučje jazbine, gde su sahranjena i njegova deca. Njegovoj sahrani koja je održana 26. novembra 1916. godine prisustvovala je samo rodbina, najbliži prijatelji i radnici sa imanja. Šarmejn je preminula 1955. godine, a njeni posmrtni ostaci sahranjeni su na istom mestu. Imanje je kasnije pretvoreno u Istorijski park Džeka Londona koji svake godine posete brojni turisti. S obzirom da je uzimao morfijum kako bi ublažio bolove mnogi izvori toga vremena tvrdili su da je počinio samoubistvo. Pojedinci su tu glasinu pravdali činjenicom da su njegova kasnija dela bila mnogo mračnija nego ona koja je do tada pisao. Bilo je i onih koji su Londona hteli da predstave kao alkoholičara i ženskaroša koji je „presudio sam sebi“. Međutim, istraživanja su pokazala da je uremija bila glavni „krivac“ za morfijum, te da pisac nije počinio samoubstvo. Ono što niko ne može da ospori jeste da je upravo motiv samoubistva američki pisac upotrebio u nekoliko svojih romana i kratkih priča. Još za života nailazio je na optužbe da su neka njegova dela proizvod plagijata. Reč je o delima „Moon-Face“, „Zov divljine“ i „The Iron Heel“. Ipak, ni jedna optužba nije do kraja dokazana, pa se London danas smatra jednim od najplodnijih i najboljih američkih pisaca. Njegova dela izučavaju se na brojnim univerzitetima, deo su udžbenika i školske lektire širom sveta.

biografija.org
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.