I tako...
Aj ono kao nedelja ujutro.Ležim još u krevetu,napolju sumorno,pravo sivilo.
Sumiram utiske od proteklih dana,proteklih meseci,proteklih godina...
Dobra je ova stvar ,napišeš nešto iz svog života što ne govoriš nikome,virtualnom svetu,koji te ne poznaje ,i koga u principu nije ni briga,al tebi je lakše jer si neku emociju izbacio iz sebe.
Znači,živ si.
Setiš se kako si odrastao kao sirotinja,kojoj je srećan dan bio svaki onaj u kojem bi ti tata doneo za doručak 100 grama salame,jednu čašu jogurta i četvrtinu svežeg hleba.To su bili retki dani,ali srećni.
Setiš se da si čekao nedelju,zbog nedeljnog ručka,kada je pored kuvane šangarepe,krompira,sosa od paradajza i domaće supe,bilo i malo parče kuvanog mesa,kojeg smo delili na tri dela.
Majka bi se uvek,izvlačila da ne može više i prepuštala mi većinu svoga dela...
Setiš se i kako si bio srećan,kada upecaš neku ribu,i kako te je to činilo srećnim,jer upravo si izmamio osmeh na licu svojih roditelja.
Setiš se i bolesti svojih roditelja,pozajmljivanja para za autobusku kartu,kako bi mogao da ih obiđeš,utešiš i daš im nadu da će jednog dana biti bolje,a i sam znaš da je to laž u kojoj svim srcem,želiš da živiš...
Setiš se gubitka,usamljenosti,tuge,ljudi koji ti pružaju ruku sa istom rečenicom,a posle 5 minuta,okrenu glavu i smeju se jedno sa drugim...
Setiš se i rata,ludila,zatucanih ljudi,ali i onih hrabrih,sa kojima si tada delio svoj život u tom bezumlju.
Setiš se i onih priča i planova,šta ćemo posle tog ludila...kada dođe to posle.
A moralo je jednom doći.
Setiš se i novih izraza,poput izbeglica,tuđin,tujac, ausländer...
Sada obilaziš tuđe živote u normalnom svetu.
Gledaš klinca od 25 godina,kako se useljava u svoju novu kuću od 800000e.
Trudiš se da ostaneš ravnodušan,dok ga slušaš kako mu svetlo na banderi pred kućom,već dva dana žmirka i to smatra katastrofom...
Voziš se u stan,pomisliš bliži se Nova godina,ideš kući,među svoje...
Niko i ne zna više ko si ti,već šta imaš i šta možeš da daš.
Znaš da to više nije tvoj život,više nigde i ne pripadaš,ni tu ni tamo.
Ležiš,pomisliš,biće bolje,mora jednom...
Pogledaš kroz prozor,sunce maglu topi.
Ideš dalje,moraš,novi dan...
Aj ono kao nedelja ujutro.Ležim još u krevetu,napolju sumorno,pravo sivilo.
Sumiram utiske od proteklih dana,proteklih meseci,proteklih godina...
Dobra je ova stvar ,napišeš nešto iz svog života što ne govoriš nikome,virtualnom svetu,koji te ne poznaje ,i koga u principu nije ni briga,al tebi je lakše jer si neku emociju izbacio iz sebe.
Znači,živ si.
Setiš se kako si odrastao kao sirotinja,kojoj je srećan dan bio svaki onaj u kojem bi ti tata doneo za doručak 100 grama salame,jednu čašu jogurta i četvrtinu svežeg hleba.To su bili retki dani,ali srećni.
Setiš se da si čekao nedelju,zbog nedeljnog ručka,kada je pored kuvane šangarepe,krompira,sosa od paradajza i domaće supe,bilo i malo parče kuvanog mesa,kojeg smo delili na tri dela.
Majka bi se uvek,izvlačila da ne može više i prepuštala mi većinu svoga dela...
Setiš se i kako si bio srećan,kada upecaš neku ribu,i kako te je to činilo srećnim,jer upravo si izmamio osmeh na licu svojih roditelja.
Setiš se i bolesti svojih roditelja,pozajmljivanja para za autobusku kartu,kako bi mogao da ih obiđeš,utešiš i daš im nadu da će jednog dana biti bolje,a i sam znaš da je to laž u kojoj svim srcem,želiš da živiš...
Setiš se gubitka,usamljenosti,tuge,ljudi koji ti pružaju ruku sa istom rečenicom,a posle 5 minuta,okrenu glavu i smeju se jedno sa drugim...
Setiš se i rata,ludila,zatucanih ljudi,ali i onih hrabrih,sa kojima si tada delio svoj život u tom bezumlju.
Setiš se i onih priča i planova,šta ćemo posle tog ludila...kada dođe to posle.
A moralo je jednom doći.
Setiš se i novih izraza,poput izbeglica,tuđin,tujac, ausländer...
Sada obilaziš tuđe živote u normalnom svetu.
Gledaš klinca od 25 godina,kako se useljava u svoju novu kuću od 800000e.
Trudiš se da ostaneš ravnodušan,dok ga slušaš kako mu svetlo na banderi pred kućom,već dva dana žmirka i to smatra katastrofom...
Voziš se u stan,pomisliš bliži se Nova godina,ideš kući,među svoje...
Niko i ne zna više ko si ti,već šta imaš i šta možeš da daš.
Znaš da to više nije tvoj život,više nigde i ne pripadaš,ni tu ni tamo.
Ležiš,pomisliš,biće bolje,mora jednom...
Pogledaš kroz prozor,sunce maglu topi.
Ideš dalje,moraš,novi dan...
