“Kako da ti kažem, dvojno državljanstvo je sigurnije. Ovako nikad ne znaš na čemu si. Policiji u današnja vremena svašta pada na pamet, a i poreznicima. Optuže te za utaju, za ratni zločin, za pružanje otpora, ni za što; nevin kao majka, a završiš... Ozbiljan poslovni čovek, zato, mora imati izlaz. Utočište. Rezervnu soluciju, zar ne?“
“Ma jasno, ali kad već govoriš o tome, pada mi na pamet Mario Ćuk, mrtav je on već dobrih deset godina i nije ni bio on nešto u poslu, ali s tim stvarima, što se državljanstva tiče, čuda je činio.“
“A otkud mu pare?“
“Nije on to tako, za njegov lov na državljanstva nisu mu bile potrebne pare... dobijao ih je za razne zasluge, a i takvo mu je poreklo.“
“Kakvo?“
“Otac mu je šest meseci radio u Vatikanu, kao švajcarski gardista. Naravno, sa Švicom veze nije imao, što je ubrzo i razotkriveno, ali baš mu se u to doba rodio sin, Mario, i tako je automatski postao državljaninom Vatikana. Ima pravo na besplatno crkveno venčanje...“
“Dobro, yebi ga, to je stvarno slučajnost, a ne zasluga. Koja je još državljanstva imao?“
“Nećeš verovati, imao je libijsko! U Beogradu je 1989. godine bio samit Nesvrstanih. Mario Ćuk je tada prolazio kroz stanovitu životnu krizu, radio je kao profesionalni vratar i primao platu od koje se nikome nije vrtelo u glavi, ne, ne... Uglavnom, uspeo je provući jednu od Gadafijevih kamila kroz pokretna vrata Sava centra! Yebote, kao u nekom biblijskom proročanstvu, zar ne? I odmah su mu dali državljanstvo, milione mu nudili da dođe raditi u Tripoli, ali nije hteo, preveliki je on lokal patriota, bio, jer umro je pre deset godina dok...“
“Libijsko i vatikansko, pa to je stvarno čudo od državljanstava!“
“Nije to ništa! Imao je Mario Ćuk i brazilsko, francusko, trinidad-tobažansko, švedsko, austrijsko, kosovsko, etiopsko...“
“Auuu, bogte, pa kako se uspeo dočepati etiopskog državljanstva?“
“E, to je baš lepa priča... Sećate se, to su bila ona vremena kad je u Etiopiji vladala strahovita glad, pa su muzičari napravili onaj koncert pomoći, Band Aid ili tako nekako.“
“Da, da, Bob Geldof i ona ljigava božićna pesma...“
“E, to. Uglavnom, snimali su silni i slavni izvođači tu pesmicu, potrajalo je snimanje dobar deo dana i, naravno, ogladneli... I kad je stigao švedski sto nastao je problem: niko se nije usuđivao prići stolu i uneti u organizam prvi zalogaj i tako povrediti svu onu gladnu decu u Etiopiji, Africi i celom svetu. Svi su se – pričao je posle Mario Ćuk koji se tamo našao u svojstvu niskonaponskog električara: još jedno lošije razdoblje njegovog života – skanjivali i prisećali roditeljskih reči u situacijama kada bi im, kao malenima, u tanjiru ostalo nešto hrane: 'Jedi to, znaš li da u Africi deca gladuju!'.
Toga su se prisećali, rekao je Mario Ćuk, i prisećali su se još i svojih odgovora koji su redovno i nepogrešivo glasili: 'Pa pošaljite im onda ove odvratne ostatke!' Kako su samo bili okrutni, prisećali su se svi, rekao je Mario Ćuk... Ali što je tu je: premda u svojstvu električara, prvi je prišao stolu i zagrizao u jednu posebno odvratnu pitu od pilećih iznutrica. Time je probio led, navalili su i ostali pa je snimanje dovršeno na vreme. Mariu su, u znak pažnje, dopustili da se fotografiše sa izvođačima te mu je etiopska vlada, kao i 'pravim' zvezdama celoga tog poduhvata, ponudila državljanstvo. Mario Ćuk jedini ga je i prihvatio te tako postao građanin Republike Etiopije! Bog da mu dušu prosti, umro je jadan...“
“Kakve su to priče? Jesi li pijan?“
“Još kako! A znate li kad je Mario Ćuk u Laipcigu – gde je devedesetih godina radio kao bivši agent Stasija – slomio ruku mladiću koji je, unatoč zakonskoj zabrani, pozdravljao nacističkim pozdravom?“
“I zato je dobio državljanstvo?“
“Ne da je dobio, nego...“
“Ja ne znam šta je s tim ljudima, meni je dosta moje, bosansko državljanstvo.“
“O, pa Mario Ćuk nije imao bosansko državljanstvo.“
“Kako to, pa gde je rođen?“
“U Čitluku kraj Mostara. Imao je sve uvjete, ali nisu mu izdali pasoš jer nije hteo lizati markice... belege. Bio je, uza sve drugo, ponosan i gadljiv čovek, a i bio je u lošoj životnoj fazi, a i umro je...“
“Ajde konačno i to reci: kako je umro?“
„A umro je...“
