Dveri traže od Crkve da se izjasni o Kosovu

(...) u Čokalistanu semenkari nisu imali nameru da ruše srpske svetinje, (...)
А на Косову и Метохији су Албанци као имали намеру да руше српске светиње?

- - - - - - - - - -

Патолошки лажов, кажем ја..



http://www.opanak.net/manastire-na-kososvu-cuvali-su-albanci/

Албанци који су чували српске манастире на Косову: Данас звучи немогуће, али Пећку патријаршију, Дечане и друге манастире имамо сачуване захваљујући њима!

manastir-devic.jpg

Manastir Devič

April 20, 2018

По средњовековној традицији, црква, која „нема огња ни мача“, дакле нема чиме да се брани, добијала је села из којих су бирани чувари који су се старали о њеној безбедности. У нововековној историји, карактеристична је појава ових чувара манастира, тз. манастирских војвода. Упечатљиво је да су ову улогу у Метохији и косовској Дреници обављали Албанци исламске вероисповести!У немирним и безвласним годинама, посебно после 1878, српске светиње су биле изложене страдањима и пљачкањима. Из околине, поготово ноћу, претила је стална опасност. Као неку врсту почасног предводника, албанска села и племена у Метохији и Дреници бирала су војводу, ког би потом представили игуману манастира. Ако би га и он прихватио, избор би обично потврђивале и турске власти. Избор за манастирског војводу значио је за локалне Албанце одавање велике почасти. Неки од њих су добијали и плате. Међутим, финансијска добит није била од пресудне важности. Манастир је плаћао једног човека, да би га заузврат штитило читаво братство. У обављању дужности војводе, локални првак је био у свакодневној животној опасности. Коначно, веровали су у исцелитељску моћ неких српских светитеља. Њихов култ, као нпр култ светог краља Стефана Дечанског, дуго је био распрострањен и међу Албанцима исламске вероисповести. Манастирски војвода, заштитник Дечана, био је током последње четвртине XИX века Салих Руста, са братством Гаши. Он је у више наврата организовао одсудну одбрану православне светиње од пљачкашких банди Малисора. Манастир је чувао без икакве материјалне надокнаде. Његова породица је због тога била на удару окупаторских режима у оба светска рата. Забележене су његове речи: Чували смо манастир јер је наш предак дао бесу (часну реч) да ће он и његови потомци штитити ово свето место, а дата реч код нас се мора поштовати.Салих Руста је са поносом истицао медаље којима је због ових заслуга одликован у Краљевини Југославији. Кућа Руста (Рустема) бринула је о Дечанима, по сведочењима монаха, све до стварања југословенске државе. Било је и погинулих из ове куће при обезбеђивању манастира и, нарочито, његових посетилаца. О Салиховом брату, војводи Биљали Русти, књижевник – сликар Старе Србије, Григорије Божовић, је записао:
Бејаше домаћин, необично упадљива мужанска прилика, Биљали Рустем. […] То је војвода манастира Дечана, што му је од оца остало са свима частима и са свом бригом везаном за ту дужност. Поносан је он због тога. Она му даје угледан положај у друштву, те звање чувара Светог краља не би променио ни за положај ђаковичког кајмакама. […] Српкиње нерадо поздрављају Турке, а њега љубе у руку чим целивају златни крст и игуманову десницу. Велики домаћини по Васојевићима, Колашину и уз Босну кршевиту дочекују га као кума крштенога.


salih-rusta.jpg


Биљали Руста је током Првог светског рата интерниран у логор у Угарској. У Краљевини СХС, будући да је уживао популарност међу оба народа и био ослонац српским властима у Метохији, почео је да се бави политиком. Једне ноћи, недуго потом, мистериозно је убијен.
У Другом светском рату, манастир су чували сељаци из Дечана – браћа Шабан и Маља Аземи. Маљу су због тога његови сународници убили из заседе већ 1941, а Шабана два пута рањавали. Кућа им је спаљена. После рата, у обнављању згаришта браће Аземи, помоћ из манастира Дечани је била пресудна.
Руговска села и племе Кељменди старали су се о безбедности Пећке патријаршије. Приликом посете Пећи 1889. српски историчар и државник Стојан Новаковић забележио је да Руговци бирају војводе и чувају манастир дуже од 300 година. Војвода Жуј Весели (Ругова) знао је тада да наброји пет генерација предака који су чували Патријаршију. Његов деда, Мућ Елези, убијен је на манастирској капији у нападу албанских одметника.
Бранећи манастир од честих напада сународника, херојски је погинуо и Жујов отац, стричеви, па најпосле и он сам. Како су гинули, одбрану су преузимали њихови наследници. Колико су насртаји Албанаца на Пећку патријаршију у XИX и почетком XX века били тешки и чести, говори и то да су у њеној одбрани пали и Жујови синови. Из три генерације, било је преко дведесет погинулих Албанаца у одбрани српске средњовековне светиње. Тако се, 1941, као најстарији мушкарац у братству из ове куће, нашао једанаестогодишњи Рам Каплани. Иако се знало да ће манастир у опасности бранити сви Руговци, Рам Каплани је симболично примио пушку и сваке ноћи мотрио са манастирске капије на немирну околину.
Предање говори да је манастир био озбиљно угрожен 1942, када се поново појавила опасност да га Албанци, користећи окупаторску силу која им је била наклоњена – сруше. Наоружани Руговци су се окупили пред манастиром и на једвите јаде успели да избегну напад и страдања. Пећка патријаршија је поштеђена разарања у Другом светском рату. Туристи су унуке манастирских заштитника могли видети у патријаршији и седамдесетих година. Били су то старији Руговци који су помагали манастирско сестринство.
Рушен, паљен, обнављан – манастир Девич
Манастир Девич, усред Дренице која је била претежно насељена Албанцима, често је био на удару албанских побуњеника. Бехрам Војвода је дуго био манастирски војвода Девича. Потицао је из породице која је овај манастир (приписан задужбинарској делатности деспота Ђурђа Бранковића) бранила генерацијама. Војводе су се старале о Девичу и његовој економији до 1918. Од манастира су добијали плату, и, симболично, по једно кече годишње на дар. Манастир их је снабдевао и одећом и храном, а војвода је имао посебну собу у конаку. Чували су манастирске усеве и стада, који су били најчешћа мета нападача. И породица Војвода се сећала неколико мушкараца који су погинули као манастирске војводе. Девич се међу првима нашао на удару албанских фашиста 1941. Братство је изгнано, а манастир запаљен и разорен. Но, то није било и последње страдање српског духовног светионика у Дреници.
Остало је предање и о Албанцима који су чували цркву Светог Петра Коришког и манастир Соколицу. Они нису били војводе у служби српских светиња. Били су само добри људи, који су волели своје и поштовали туђе, који су припадали једном времену које је иза нас
.
аутор: Немања Девић
 
А на Косову и Метохији су Албанци као имали намеру да руше српске светиње?

- - - - - - - - - -

Патолошки лажов, кажем ја..



http://www.opanak.net/manastire-na-kososvu-cuvali-su-albanci/

Албанци који су чували српске манастире на Косову: Данас звучи немогуће, али Пећку патријаршију, Дечане и друге манастире имамо сачуване захваљујући њима!

manastir-devic.jpg

Manastir Devič

April 20, 2018

По средњовековној традицији, црква, која „нема огња ни мача“, дакле нема чиме да се брани, добијала је села из којих су бирани чувари који су се старали о њеној безбедности. У нововековној историји, карактеристична је појава ових чувара манастира, тз. манастирских војвода. Упечатљиво је да су ову улогу у Метохији и косовској Дреници обављали Албанци исламске вероисповести!У немирним и безвласним годинама, посебно после 1878, српске светиње су биле изложене страдањима и пљачкањима. Из околине, поготово ноћу, претила је стална опасност. Као неку врсту почасног предводника, албанска села и племена у Метохији и Дреници бирала су војводу, ког би потом представили игуману манастира. Ако би га и он прихватио, избор би обично потврђивале и турске власти. Избор за манастирског војводу значио је за локалне Албанце одавање велике почасти. Неки од њих су добијали и плате. Међутим, финансијска добит није била од пресудне важности. Манастир је плаћао једног човека, да би га заузврат штитило читаво братство. У обављању дужности војводе, локални првак је био у свакодневној животној опасности. Коначно, веровали су у исцелитељску моћ неких српских светитеља. Њихов култ, као нпр култ светог краља Стефана Дечанског, дуго је био распрострањен и међу Албанцима исламске вероисповести. Манастирски војвода, заштитник Дечана, био је током последње четвртине XИX века Салих Руста, са братством Гаши. Он је у више наврата организовао одсудну одбрану православне светиње од пљачкашких банди Малисора. Манастир је чувао без икакве материјалне надокнаде. Његова породица је због тога била на удару окупаторских режима у оба светска рата. Забележене су његове речи: Чували смо манастир јер је наш предак дао бесу (часну реч) да ће он и његови потомци штитити ово свето место, а дата реч код нас се мора поштовати.Салих Руста је са поносом истицао медаље којима је због ових заслуга одликован у Краљевини Југославији. Кућа Руста (Рустема) бринула је о Дечанима, по сведочењима монаха, све до стварања југословенске државе. Било је и погинулих из ове куће при обезбеђивању манастира и, нарочито, његових посетилаца. О Салиховом брату, војводи Биљали Русти, књижевник – сликар Старе Србије, Григорије Божовић, је записао:
Бејаше домаћин, необично упадљива мужанска прилика, Биљали Рустем. […] То је војвода манастира Дечана, што му је од оца остало са свима частима и са свом бригом везаном за ту дужност. Поносан је он због тога. Она му даје угледан положај у друштву, те звање чувара Светог краља не би променио ни за положај ђаковичког кајмакама. […] Српкиње нерадо поздрављају Турке, а њега љубе у руку чим целивају златни крст и игуманову десницу. Велики домаћини по Васојевићима, Колашину и уз Босну кршевиту дочекују га као кума крштенога.


salih-rusta.jpg


Биљали Руста је током Првог светског рата интерниран у логор у Угарској. У Краљевини СХС, будући да је уживао популарност међу оба народа и био ослонац српским властима у Метохији, почео је да се бави политиком. Једне ноћи, недуго потом, мистериозно је убијен.
У Другом светском рату, манастир су чували сељаци из Дечана – браћа Шабан и Маља Аземи. Маљу су због тога његови сународници убили из заседе већ 1941, а Шабана два пута рањавали. Кућа им је спаљена. После рата, у обнављању згаришта браће Аземи, помоћ из манастира Дечани је била пресудна.
Руговска села и племе Кељменди старали су се о безбедности Пећке патријаршије. Приликом посете Пећи 1889. српски историчар и државник Стојан Новаковић забележио је да Руговци бирају војводе и чувају манастир дуже од 300 година. Војвода Жуј Весели (Ругова) знао је тада да наброји пет генерација предака који су чували Патријаршију. Његов деда, Мућ Елези, убијен је на манастирској капији у нападу албанских одметника.
Бранећи манастир од честих напада сународника, херојски је погинуо и Жујов отац, стричеви, па најпосле и он сам. Како су гинули, одбрану су преузимали њихови наследници. Колико су насртаји Албанаца на Пећку патријаршију у XИX и почетком XX века били тешки и чести, говори и то да су у њеној одбрани пали и Жујови синови. Из три генерације, било је преко дведесет погинулих Албанаца у одбрани српске средњовековне светиње. Тако се, 1941, као најстарији мушкарац у братству из ове куће, нашао једанаестогодишњи Рам Каплани. Иако се знало да ће манастир у опасности бранити сви Руговци, Рам Каплани је симболично примио пушку и сваке ноћи мотрио са манастирске капије на немирну околину.
Предање говори да је манастир био озбиљно угрожен 1942, када се поново појавила опасност да га Албанци, користећи окупаторску силу која им је била наклоњена – сруше. Наоружани Руговци су се окупили пред манастиром и на једвите јаде успели да избегну напад и страдања. Пећка патријаршија је поштеђена разарања у Другом светском рату. Туристи су унуке манастирских заштитника могли видети у патријаршији и седамдесетих година. Били су то старији Руговци који су помагали манастирско сестринство.
Рушен, паљен, обнављан – манастир Девич
Манастир Девич, усред Дренице која је била претежно насељена Албанцима, често је био на удару албанских побуњеника. Бехрам Војвода је дуго био манастирски војвода Девича. Потицао је из породице која је овај манастир (приписан задужбинарској делатности деспота Ђурђа Бранковића) бранила генерацијама. Војводе су се старале о Девичу и његовој економији до 1918. Од манастира су добијали плату, и, симболично, по једно кече годишње на дар. Манастир их је снабдевао и одећом и храном, а војвода је имао посебну собу у конаку. Чували су манастирске усеве и стада, који су били најчешћа мета нападача. И породица Војвода се сећала неколико мушкараца који су погинули као манастирске војводе. Девич се међу првима нашао на удару албанских фашиста 1941. Братство је изгнано, а манастир запаљен и разорен. Но, то није било и последње страдање српског духовног светионика у Дреници.
Остало је предање и о Албанцима који су чували цркву Светог Петра Коришког и манастир Соколицу. Они нису били војводе у служби српских светиња. Били су само добри људи, који су волели своје и поштовали туђе, који су припадали једном времену које је иза нас
.
аутор: Немања Девић

To je u davno proslo vreme kada su oni postovali besu i dorzone ...!
 
To je u davno proslo vreme kada su oni postovali besu i dorzone ...!
О прошлим временима се и дискутовало. Албанци су у прошлим временима били чувари манастира, а чували су их од оних Албанаца који би манастире опљачкали и запалили. Иначе у праву је Снупи када каже да "чокалије" никада нису нападале на српске манастире [а зар чокалије нису православни Срби од којих су зле комуњаре направиле нову нацију?] само је заборавио да су их све убележили у катастар као власништво Македонске Православне цркве. На Косову, СПЦ је Бриселским споразумом добила аутономију тако да ће манастири остати у власништву СПЦ. Неки попови, Снупијеви истомишљеници, кажу да их не занима та аутономија - ваљда би више волели да Албанци кажу да су то албански манастири, па да крену у кукумакање по Београду..
 
Sporazuma neće biti još dugo, decenijama. Sile tako žele. Nema ni razgraničenja ni ZSO onako kako Vučić hoće, ne daju Vašington i Berlin a Priština prati.
Као и обично нису у току или си опет нешто погрешно разумео. Велике силе - пре свега Немачка и Француска - су и помогле долазак Николића и Вучића на власт 2012 године јер им је тај двојац, за разлику од Бориса Тадића који је то одбио, обећао да ће потписати Бриселски споразум, што су они уредно испоштовали, а затим и Правно Обавезујући Свеобухватни споразум. Иначе без те подршке, Вучић би о власти могао само и даље да машта из опозиционе радикалске клупе, а све слушајући команде "победника из Хага".
Тај споразум се по усвојеној Стратегији Европске комисије за Западни Балкан има потписати до краја 2019 године, а чаршија прича да ће то бити у фебруару. По том споразуму, Србија неће стопирати улазак Косова у УН после одговарајуће резолуције којом ће се од стране САД, Немачке, Британије и Француске у Савету безбедности тражити столица за Косово на Ист Риверу.
Правно Обавезујући споразум неће значити де јуре признање косовске независности, и тај детаљ ће после максималног спиновања и "турирања" о подели, новом рату и сличним глупостима, Вучићу послужити да широким масама све представи као своју победу. У томе ће Вучић наравно бити подржан од поменутих сила, и на неки начин сигурно додатно награђен - да ли ће то бити Нобелова награда за мир за њега и Тачија, али и захваљивање на сарадњи, или ће се та награда огледати у продужетку подршке Вучићевој власти тј жмурења западних демократија на затворене медије и уништавање институција у Србији за још четири године, то у овом часу не знамо.
Србија као држава после потписа на Правно Обавезујући Споразума биће ближе уласку у Европску унију за неколико светлосних година него што је данас. Као што сви знамо али неки неће да признају, Европска унија је једини излаз за Србију, јер иако тај елитни клуб памти и боље дане, и даље се из тог клуба чује весели жагор и звекет кристалних чаша, док ми дреждимо и цупкамо у хладном ходнику испред.

08332833-AED8-4AE7-8F0B-917FDDE02E3D.jpg
 
Као и обично нису у току или си опет нешто погрешно разумео. Велике силе - пре свега Немачка и Француска - су и помогле долазак Николића и Вучића на власт 2012 године јер им је тај двојац, за разлику од Бориса Тадића који је то одбио, обећао да ће потписати Бриселски споразум, што су они уредно испоштовали, а затим и Правно Обавезујући Свеобухватни споразум. Иначе без те подршке, Вучић би о власти могао само и даље да машта из опозиционе радикалске клупе, а све слушајући команде "победника из Хага".
Тај споразум се по усвојеној Стратегији Европске комисије за Западни Балкан има потписати до краја 2019 године, а чаршија прича да ће то бити у фебруару. По том споразуму, Србија неће стопирати улазак Косова у УН после одговарајуће резолуције којом ће се од стране САД, Немачке, Британије и Француске у Савету безбедности тражити столица за Косово на Ист Риверу.
Правно Обавезујући споразум неће значити де јуре признање косовске независности, и тај детаљ ће после максималног спиновања и "турирања" о подели, новом рату и сличним глупостима, Вучићу послужити да широким масама све представи као своју победу. У томе ће Вучић наравно бити подржан од поменутих сила, и на неки начин сигурно додатно награђен - да ли ће то бити Нобелова награда за мир за њега и Тачија, али и захваљивање на сарадњи, или ће се та награда огледати у продужетку подршке Вучићевој власти тј жмурења западних демократија на затворене медије и уништавање институција у Србији за још четири године, то у овом часу не знамо.
Србија као држава после потписа на Правно Обавезујући Споразума биће ближе уласку у Европску унију за неколико светлосних година него што је данас. Као што сви знамо али неки неће да признају, Европска унија је једини излаз за Србију, јер иако тај елитни клуб памти и боље дане, и даље се из тог клуба чује весели жагор и звекет кристалних чаша, док ми дреждимо и цупкамо у хладном ходнику испред.

08332833-AED8-4AE7-8F0B-917FDDE02E3D.jpg

Pusti snovi, ne može se postići sporazum ako Srbi ništa ne mogu dobiti na Kosovu. Zapad i Šiptari kažu Srbi ništa ne mogu imati, dakle ne žele sporazum nego sastanke bez rezultata.
 
A to ti praksa do sad nije pokazala? :hahaha:

Да оставимо за тренутак верске објекте - реци ми где су Брегалница, Битољ, Кајмакчалан? Јел` ти значе нешто ти појмови? Јел` има на Косову места - да не рачунамо сада полу-митски бој на Косову у Средњем веку - где су Срби у стварању своје модерне државе пролили више крви него на набројаним местима?А да нису можда та места у "Чокалистану"?

- - - - - - - - - -

Pusti snovi, ne može se postići sporazum ako Srbi ništa ne mogu dobiti na Kosovu. Zapad i Šiptari kažu Srbi ništa ne mogu imati, dakle ne žele sporazum nego sastanke bez rezultata.

Добиће Заједницу српских општина као утицајну НВО, плус ово сада што имају - осигурана министарска места и то.

- - - - - - - - - -

Ахахаха. Ево сутра да твој Вучић потпише признање косовске независности, изашло би неколико стотина патриота са иконицама испред Скупштине. И то би било то.
 
https://www.danas.rs/politika/eparhija-rasko-prizrenska-razgranicenje-bi-dovelo-do-pogroma-i-egzodusa/

Eparhija raško-prizrenska: Razgraničenje bi dovelo do egzodusa

Sveštenstvo i monaštvo Eparhije raško-prizrenske saopštilo je danas da bi podelom, razmenom teritorija ili „razgraničenjem Srba i Albanaca“ na suverenoj teritoriji Srbije najveći deo srpskog naroda na Kosovu i Metohiji automatski bio ostavljen na milost i nemilost onima koji ni do sada nisu pokazivali spremnost da poštuju njihova prava.

19. avgusta 2018. 17.26 Izmenjeno: 18.42

teodsosije-678x381.jpg


U takvom nemilom razvoju događaja postoji velika opasnost da budemo izloženi pogromu, sličnom onom iz marta 2004. godine, ili da pod pritiskom i tihim terorom budemo prisiljeni na egzodus, upozorili su sveštenici i monasi Eparhije, na čelu sa epikopom Teodosijem.

Oni su poručili da podržavaju stav da Kosovo i Metohija ostane neotuđivi deo Srbije, sa svojih 1.500 pravoslavnih manastira, crkava, zadužbina i spomenika srpske kulture.

U saopštenju objavljenom na sajtu Eparhije ističe se da očuvanje tog dela Srbije nije pitanje ni nacionalne ideologije ili mitologije, ni samo teritorije, već predstavlja srž srpskog crkveno-narodnog bića i postojanja, što je Srbe kao narod i crkvu Hristovu vekovima sačuvalo na tom prostoru.

Dalje se navodi da sveštenstvo i monaštvo Eparhije podržava očuvanje Kosova i Metohije kao integralnog dela Srbije, po svim međunarodnim standardima, i u skladu sa Ustavom Srbije i sa Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija.

To, kako je precizirano, ne znači konfrontaciju sa svetom, već upravo afirmaciju stava da se bez osnovnih prava i sloboda jednog naroda, njegovog identiteta, duhovnosti i kulture, ne može naći stabilno dugoročno rešenje.

Složno apelujemo na najviše predstavnike Srbije i međunarodne zajednice da se našem sveštenstvu, monaštvu i vernom narodu na Kosovu i Metohiji omogući opstanak i miran život, da sačuvamo drevne svetinje i samim tim obezbedimo vekovni kontinuitet postojanja naše crkve na ovom prostoru, piše u saopštenju.

Na krajju se ukazuje da ovaj apel ne predstavlja mešanje u politiku, već je, pre svega, glasan vapaj onih koji, živeći na Kosovu i Metohiji, i pred bogom i sopstvenom savešću imaju odgovornost prema narodu sa kojim čine živu crkvu.
 

Back
Top