Od juče razmišljam gde da napišem ovo ali ne nađoh odgovarajuću temu. Ako postoji, lepite.
Elem, juče deda i ja kod mojih, ćaskamo, neko zvoni. Ja ustanem, otvorim kad neki dečko, malo mlađi od mene, recimo 22-23 godine.
Traži mog tatu, ja skontam da je učenik i kažem da je u školi, a on pita jel možda mama tu. Ja kažem Nije, i ona je u školi. I taman kad sam htela da zatvorim, a on mi onako tužno kaže:''Znaš, ja sam došao da od profesora tražim ako ima dve vekne hleba da mi da.'' ja zastanem, rekoh ''Nemam, ali daću ti pare da kupiš.'' odem i dam mu 100 dinara, a on me upita kako se zovem i kaže:''Hvala ti puno, vratiću čim mi bude plata.''
Kad su moji došli, ja im ispričam i pitam da li on stvarno nema ili mu treba za drogu, pošto u zadnje vreme kome god da daš, za svakoga skontaš da je za drogu i osećaš se ko majmun.
Onda mi mama ispriča da je on stvarno vredan i radi, ali ih ima puno braće i sestara i nemaju a roditelji bolesni. Kaže mi da je on i ranije dolazio i da uvek dođe da vrati, koliko je pošten. Moj tata mu je bio razredni i uvek ga je puštao da izostaje sa časova jer je radio da izdržava porodicu.
I baš me posle nešto duša zabolela. I tako sam se osećala tužno zbog njega. Bilo mi je krivo što mu nisam dala više novaca.
Mislim se ja, kako je to kad nemaš za hleb. Kad u tim godinama moraš da tražiš od nekoga.
Da li se vama dešava slično? Kako reagujete?
Kod nas je sve više toga.
Htela bih nekako da pomognem tom dečku, ali ne znam kako, sem da mu dajem za hleb. Da li bi se uvredio na nešto drugo?
