Dve strane iste linije (književnost i film)

[Lada]

Dve strane iste linije jesu knji\\evnost i film.
Ne može se poreći da velika književnost stvara slike. Možda je tačnije reći da književnost budi slike u nama i kao takva književnost je mesto rođenja kinematografije kao umetnosti pokretnih slika. Utisci i ushićenje koje stvaraju ove dve umetnosti su isti, ali kao da dolaze sa dve strane naših čula (ili sa dve strane istog mosta). I pored toga gotovo da ih je nemoguće potpuno pomešati. Kao ulje i voda, kinematografija i književnost stvaraju „samo“ – emulzije.

Iako se po trajanju, godinama i poreklu gotovo i ne mogu porediti, ova dva sjajna aspekta ljudske veštine pulsiraju kao večiti, nikada neprekinuti, evolutivni tok. Dok je književnost neodvojiva od stvaranja civilizacije i predstavlja „veliki prasak“ u nastanku ljudske svesti, film se od otkrića fotografije i pokretnih slika krajem 19. veka, za samo nešto više od sto godina, razvio u sveobuhvatnu, gotovo konačnu umetnost.

 

[Lada]

Da stvar bude „potpuno jasna“ i da na njoj ne bi bila ni senka sumnje, „pokretne slike“ pokrenuli su i udahnuli im život braća Limijer (Lumière). (Jedan od prevoda njihovog prezimena bogatog značenjima je i: iluminacija-iznenadno nadahnuće, svetlost koja ozari dušu, inspiracija.) Sinovi oca slikara portretiste, porodično opsednuti razvojem fotografskih ploča za kojima je vladala veća potražnja nego za oslikanim portretima, ali i kao forenzičarskog sredstva da se sačuvaju slike o postojanju i ljudskim karakterima, inspirisani Edisonovim Peephole Kinetoscope, izumeli su kameru, printer i projektor sa kojima je otpočela nova era; era kinematografije.

Nedostatak glomazne i preskupe Edisonove naprave bio je da je može koristiti samo jedan gledalac, a braća Limijer su problem prevazišli obrnuvši tok stvaranja iluzije. Dok je gledalac na Edisonovom Kinetoskopu gledao u mrak crne kutije (bioskopa) u kojoj su promicale sličice, gledaoci projekcija braće Limijer gledali su iz mraka u bioskopima. Ovo nadahnuće braće Limijer na neki način utvrđuje i istovremeno razdvaja osobenosti književnosti i filma. Dok knjiga može biti u rukama samo jednog čitaoca, zadovoljstvo gledanja filma lakše dosežu mnogobrojni gledaoci. Tu se ujedno skriva jedan od odgovora na pitanje zašto velika dela svetske književnosti nisu uspešno ekranizovana.

Tokom svoje radionice na filmskom i muzičkom festivalu „Kustendorf“ 2014. godine, Tijeri Fremon, direktor Kanskog festivala, prikazao je reparirane prve filmove braće Limier (Izlazak radnika iz fabrike). Snimci su bili ograničeni veličinom rolne i trajali su 60 sekundi. Iako filmovi deluju kao da su snimljeni dokumentaristički, u nekoliko dublova iste scene, snimane nekoliko dana u vreme kada radnici napuštaju fabriku, vidi se da su neki od radnika izabrani, raspoređeni i da su im bili dati konkretni zadaci. Upravo to je pomoglo da se utvrdi da su, dakle i bukvalno, prvi filmovi bili vezani za scenario.

Razvojem kinematografije, jedan od prvih problema sa kojima su se filmovi suočavali bila je sinhronizacija broja sličica u vremenu kako bi pokreti i prizori bili prirodni. Na metaforičan način, sinhronizacija (usklađivanje) kao pojam postala je osnovno obeležje razvoja kinematografije. Možemo reći da je najveće iskušenje a tehnički imperativ, da na filmu bude usklađen odnos svetla i otvora blende, zvuka i slike, a onda i likova i priče, ambijenta i osećanja, temperature i boja, muzike i poetike. Tako ozračena emulzija na filmskoj traci uzdigla je film do umetnosti, a strogo ogledalo uspešnosti ovih procesa upravo je književnost.

Mnogi elementi književnosti, pre svih likovi i priča, bez ostatka su prešli na film, ali mnogi pokušaji da se veliki pisci i njihova dela ekranizuju ostali su uzaludan ljubavni trud. Ono što sa druge strane intrigira jeste pitanje: U kom trenutku velika filmska dela postaju književnost? Da bismo ovo na trenutak naslutili, filmu moramo odrediti humani aspekt medija, tj. osobenost posrednika između stvarnosti, vremena i bića.

 

[Lada]

Da bi od književnosti i filma nastalo novo umetničko delo, bilo je potrebno da se uključi novi životodavni proces – adaptacija.

Delo britanskog reditelja Dejvida Lina bilo je neodvojivo od literature, bilo da je na film prenosio romane (Doktor Živago, Lorens od Arabije) ili od filma pravio romane (Rajanova kći). Danas izgleda da je, svojim filmovima Oliver Tvist i Velika očekivanja po delima Čarlsa Dikensa, uz pomoć crno-bele slike i proteklog vremena, ideju da se književno delo doslovno prenese na film učinio gotovo mogućom.

Neki od uspešnih primera prenošenja velikih dramskih dela na filmsko platno (Šekspirovi Hamlet, u režiji Ser Lorensa Olivijea i Otelo u režiji Orsona Velsa) samo su izuzeci koji potvrđuju pravilo da je veliku književnost gotovo nemoguće preneti na film bez gubitka. Godinama i decenijama filmski autori bavili su se delima klasika literature: Tolstoja, Dikensa… a gledaoci su ostali uskraćeni za utiske čitalaca.

Ironično, na duhovit način, ali neki od najvećih filmova nastali su po osrednjim književnim delima.

Dejvid Lin 1965, u Finskoj, tokom snimanja filma “Doktor Živago”, via Wikimedia Commons

 

[Lada]

Kada su Alfreda Hičkoka pitali zašto ne režira film po delima Dostojevskog, za koga je tvrdio da je pisac koji je najviše uticao na njega, on je odgovorio: „Dela Dostojevskog su savršena i ja kao reditelj ne bih imao šta da dodam. To se ne dira.“ Andrej Tarkovski je rekao da onaj ko snima filmove po književnim delima podjednako mrzi i film i književnost. Iz istog uverenja verovatno proističe i činjenica da Markes nikada nije dozvolio da Sto godina samoće postane film. I Hičkok i Tarkovski i Markes nemilosrdno podižu zid pred ovom idejom, isti onaj zid koji čitalac podigne u trenutku dosezanja intimnosti čitanja.

Intimnost čitanja onemogućava nas da definišemo kriterijum po kome bi veliko književno delo bilo uspešno preneto na film. Hoću da kažem da se svaki kriterijum pred iskrenošću tog trenutka (intimnosti čitanja) pretvara u umišljaj.

Džeraldina Čaplin i Omar Šarif u filmu Doktor Živago, 1965, via Wikimedia Commons

Književnost i film je nemoguće izmešati, ali iako razdvojeni kao udah i izdah oni stvaraju sopstvenu kohezionu silu. Ta sila jeste sintaksa i ona ostaje emulzija, beskonačan broj izmešanih čestica – reči i sličica. Poput svetlosti koja prolazeći kroz sočivo razdvaja elemente emulzije na filmskoj traci i stvara slike, intimnost onog koji čita ili onog koji gleda postaje Higsov bozon, tj. pretpostavka koja određuje smisao i daje mu masu.

Upravo taj trenutak u kome intimnost i iskrenost postaju sinonimi, u kome čitalac gleda istovremeno u i iz, u kome gledalac jeste i projektor i platno, u kome sintaksa prelazi iz prvog lica jednine u treće lice množine, jeste veličanstveni kapital mešavine koju kinematografija i književnost stvaraju zajedno. Ovaj evolutivni proces otpočela je književnost apstraktnim jezikom znakova (slova) a nastavlja ga kinematografija univerzalnim jezikom slika stvarajući kritičnu masu.

 

[Lada]

Danas stojimo zapanjeni pred prizorima koje film-književnost stvara. U filmu Emira Kusturice Podzemlje, po drami-scenariju Dušana Kovačevića, u njegovoj završnoj sekvenci, tlo pod nogama junaka ovoga filma odvaja se od kopna i reka ga odnosi negde gde živi i mrtvi žive zajedno i gde još postoje otadžbine za njih. Književnik u režiseru na ovaj način upravlja stvarnošću, a to prevazilazi kreativnost i ljudsku maštu.

Svega ovoga ne bi bilo bez kumulativnog naboja koji je stvorila književnost, koji je u ovom slučaju bio prvi protein u lancu nastanka života.

 

[Lada]

Adaptacija književnog dela u film uvek izaziva veliku pažnju, bilo da je u pitanju klasično delo ili savremeni roman, pa čak i serijal romana (kao što je na primer Hari Poter). I uvek je na neki način mač sa dve oštrice. Zbog popularizacije dela i zarade koju film može da donese, skoro bi svako poželeo da mu roman postane i filmska priča, a opet, često se događa da se autorima baš i ne dopadne ono što na kraju film pokaže. Filmski reditelji i scenaristi često namerno preinače originalnu priču, izmisle novi kraj, premeste junake na drugi kraj sveta… Time se delo koje je već iz književnosti ušlo na film osvaja na nov način, otvara se polje različitih tumačenja istog a pritom ne ponavlja se hiljadu puta ispričana priča. Ali takve stvari reditelji su skloni da urade i kad nije u pitanju pedeseta adaptacija Ane Karenjine već savremeni roman ili priča koju do sada niko nije adaptirao na filmskom platnu.

Tako se dogodilo da su neka od kultnih filmskih ostvarenja za autore književnog dela po kome su snimljena bila uvredljiva, glupa i pogrešna. Da se podsetimo samo tri slavna filma oko kojih su pisci lomili koplja sa rediteljima:

 

[Lada]

MERI POPINS (1964)

Vesela, nasmejana, sladunjava guvernanta koja može da natera sto da se sam postavi i koja decu zabavlja na jedinstven način, a u kuću stiže iz pomoć kišobrana koji joj služi za letenje dok vetru naređuje na koju će stranu duvati, daleko je od ozbiljne, misteriozne dame koju vetar po svom nahođenju dovodi u porodicu sa petoro dece. Kao mjuzikl na filmskom platnu pojavila se 1964. godine u produkciji Volta Diznija i režiji Roberta Stivensona. Ipak, ovaj filmski karakter daleko je od onoga kako je Meri Popins zamislila autorka romana iz 1934. godine – P.L. Travers i šta je na kraju očekivala od filma, kad je konačno pristala da proda prava na adaptaciju. Pamela Travers nije podnosila ni glavnu glumicu Džuli Endrus, a Dik Van Dajk joj je posebno išao na nerve zbog svog akcenta.

U svakom slučaju, duboko razočarana ovim ostvarenjem, autorka knjige je u suzama napustila premijeru, a od Diznija je tražila da se unesu mnoge izmene. Čuveni producent, koji je film Meri Popins smatrao vrhuncem svoje karijere, samo je ogovorio: “Pamela, ovaj brod je isplovio”. Pamela Travers se zarekla da više nikad neće prodati prava na filmsku adaptaciju bilo kog svog dela, čega se zaista držala do kraja života. Sukob Traversove i Diznija nije sprečio ovu kompaniju da u filmu iz 2013, “Spasavanje gospodina Benksa” ne opiše čitav ovaj nesporazum.

 

[Lada]

DORUČAK KOD TIFANIJA (1961)

Poznato je da je Truman Kapote zamislio Merilin Monro kao Holi Golajtli, a sebe kao njenog partnera kad je pisao “Doručak kod Tifanija”, U filmu Blejka Edvardsa glavnu ulogu dobila je Odri Hepbern. Iako je govorio da mu je ona jedna od omiljenih osoba, Truman Kapote je toliko bio besan, da je tvrdio da ga je studio prevario na svaki mogući način. Čak je smislio i priču da je originalni naslov “Doručka” u stvari bio “Ni pod kojim okolnostima ovo ne pretvoriti u film u kom glumi Odri Hepbern”. Sa Merilin ili ne, ovaj film je značajno doprineo životu i slavi knjige “Doručak kod Tifanija” koja se i danas proda godišnje u najmanje trideset hiljada kopija. Ko zna da li bi tako bilo i da je poslušan autor knjige.

 

[Lada]

ISIJAVANJE (1980)

U ovom horor ostvarenju Stenlija Kjubrika iz 1980. godine u glavnoj ulozi se pojavljuje Džek Nikolson, kao poremećeni pisac Džek Torens, dok Šeli Dial glumi njegovu suprugu Vendi a sina Denija igra Deni Lojd. Ipak, Stiven King, slavni pisac, ni najmanje nije bio zadovoljan onim što je Kjubrik uradio na ovom filmu. I pored toga što se ovaj film smatra jednim od najboljih horor ostvarenja svih vremena, za Kinga, majstora horora ovo je duboko razočaravajuće delo. Tvrdio je da Kjubrik nije dovoljno verovao u tu priču i zbog toga nije bio u stanju ni da druge ubedi u nju. King je zamerao i to što Stenli Kjubrik nije uspeo da dočara neljudsko zlo u Overlook Hotelu, već je zlo tražio u karakterima, pa je samim tim napravio najobičniju porodičnu tragediju. Ni to kako je glavnog junaka prikazao Džek Nikolson piscu se nije dopalo jer je smatrao da junak nije trebalo da se prikaže kao lud od početka filma. Nedavno je Stiven King okarakterisao ovaj film kao divan i ogroman kadilak ali bez motora.

 

[Lada]

Most preko večnosti (R. Bah) -


Ponekad nam se čini da više nema zmajeva na zemlji, da više nema vitezova, i da više nijedna princeza ne luta tajanstvenim šumama i svojim osmehom očarava jelene i leptire.
Ponekad pomislimo da živimo u vremenu bez granica, bez pustolovina; da je sudbina negde daleko, s one strane obzorja i da su sjajne utvare odavno odjahale, da se više nikada ne vrate.
Veoma mi je drago sto nismo u pravu. Ne samo da su princeze, vitezovi, čarobnjaci i zmajevi, tajne i pustolovine svuda oko nas, već predstavljaju jedinu istinsku stvarnost ovoga sveta!
Tokom ovog stoleća, naravno, promenio se način odevanja. Zmajevi danas nose uniforme vladinih činovnika, isledničku odeću i opremu za uništavanje. Grozni demoni društva će se, uz jezivi urlik, stuštiti na nas ako samo podignemo pogled ili skrenemo desno na uglu ulice gde su nam rekli da je dozvoljeno isključivo skretanje ulevo. Princeze i vitezovi su se toliko izveštili u prerušavanju da više nisu u stanju da prepoznaju jedni druge, pa čak više ne prepoznaju ni sami sebe.
Ipak, gospodari stvarnosti nas još uvek posećuju u snovima govoreći nam da nismo izgubili štit koji nas brani od zmajeva i da još uvek posedujemo ogromnu snagu munje koja nam omogućava da menjamo svet kad god to poželimo. Intuicija nam šapuće da nismo prah; mi posedujemo magiju!

 

[Lada]

Tu sam pred tobom – Jojo Moyes
Jojo Moyes u kratkom je vremenu postala jedna od najčitanijih autorica u svijetu. Iako njezine naslovnice često izgledaju kao odličan primjer kako predstaviti chick-lit, ona piše vrlo ozbiljne romane u kojima ljubav nije šala. Glavnu ulogu u filmu dobila je, sada već legendarna, „kraljica Daenerys“, Emilia Clarke. Ona je predstavnica nove generacije glumica koje mogu izraziti emocije najšireg raspona. Ljubavna je to priča o dvoje ljudi različitih društvenih statusa koje je spojila sudbina te ih pogurala u ljubav o kakvoj nisu ni sanjali. Potresno, ali i vrlo, vrlo romantično štivo

 

[Lada]

Sve, baš sve – Nicola Yoon
Spomenuti John Green stvorio je žanr realističnog tinejdžerskog romana i smjestio ga na najviša mjesta top-lista. Nicola Yoon još je jedna izvrsna pripovjedačica koja mladenačke dane srednje škole opisuje na način koji će se svidjeti i puno starijim čitateljima. Obje knjige opisuju živote koji su ograničeni bolešću. Greenova je knjiga devastirajuća, a Yoon se ipak odlučuje za sretan završetak. I na tome smo joj zahvalni jer je prekrasno čitati o mladoj djevojci koja, nakon godina patnje, uspijeva odbaciti kukuljicu i poletjeti u život kao leptir čudesnih boja

 

[Lada]

Knjiga “Orkanski visovi” je pravi izbor za ljubitelje gotike
Knjigu “Orkanski visovi” si možda i videla na polici za knjige svoje mame, ali ti nije palo na pamet da bi jedno delo, objavljeno još sredinom 19. veka moglo da ti bude zanimljivo. Zato smo odlučili da te razuverimo i navedemo ti neke od razloga zbog kojih bi trebalo da pročitaš ovu knjigu. Naročito ako ne voliš sladunjave ljubavne priče. Ova to svakako, nije!
Roman “Orkanski visovi” je napisala Emili Bronte, koja je, kao i njene sestre Šarlot i En, pisala knjige u vreme kada su mogle da ih objavljuju samo pod muškim imenima. Čak su neki kritičari mislili da ga je napisao neki mornar bez manira, zbog toga što je priča veoma brutalna. Takva je i bila ljubav između Hitklifa i Ketrin. On je bio dete nepoznatog porekla, odraslo na imanju porodice Ernšo, kojoj pripada Ketrin, a on je od malena voleo opsesivno. Njega svakodnevno ponižava njen brat Hindli, ali on i dalje gaji nadu o zajedničkom životu sa njom. Kada se ona uda za drugog, kako bi zaboravila njega, on započinje svoju osvetu.
U ovom romanu ima mnogo elemenata gotičke tradicije, a to će se posebno svideti svima koji vole nadprirodne sile, groteksne slike, neka jeziva mesta i ruševine, kao i noć bez mesečine. Inspiraciju za mesto odigravanja svog romana, Emili Bronte je pronašla u Severnom Jorkširu gde se nalazi kuća koja je na naslovnoj fotografiji. Jezivo izgleda, zar ne?! Mnogo pre današnjih brojnih saga o vampirima i vukodlacima, ona je uspela da svoje čitaoce dobro uplaši, iako u osnovi piše o ljubavi. Samo ova je veoma destruktivna, pa zato mnogima i danas nije jasno zašto je jedna od omiljenih ljubavi iz knjiga svih vremena.
Hitklif je klasičan primer negativca kakvog žene vole. Iako je on grub, bezobrazan, osvetoljubiv, gotovo da nema devojke koja se nije “zaljubila” u njega dok je čitala “Orkanske visove“. Tako je bilo i sa Ketrin, koja ga je smatrala svojom srodn

om dušom bez koje ne može da živi, ali je ipak podlegla pravilima tadašnje britanske sredine i udala se za onog koji joj je odgovarao po poreklu.
Ova knjiga spada u one čudne koje vam, kada ih pročitate, na neki način obeleže život. Ne znamo u čemu je njena tajna, a to ne znaju ni mnogi književni kritičari koji se bave ovim delom već više od 1,5 veka, koliko ona postoji. U svakom slučaju, ona je topla preporuka za čitanje tokom, recimo zimskog raspusta!

 

[Lada]

Čudna devojka (1962) – Jovan Živanović se odlično pokazao u režiji ovog filma, koji povremeno isplivava kao tihi favoriot mnogobrojnih ovdašnjih filmofila. Kao osnova poslužio je izvanredni roman Izlet u nebo Grozdane Olujić, a Živanović je uz pomoć scenariste Juga Grizelja uspešno savladao minsko polje sinkopiranog narativa iz literarnog predloška. Osim toga, Čudna devojka se preporučuje i kao sugestivna i uverljiva romansa, a poseban ukras predstavlja Beograd koji u pozadini izrasta u grad kakvim ga znamo danas

 

[Lada]

U raljama života (1984) – beogradski producent i značajan broj ovdašnjih glumačkih lica daje nam za pravo da barem u ovom odabiru prisvojimo ovo vrlo dobro filmsko ostvarenje i više nego zadovoljavajuće filmsko prepakivanje romana Dubravke Ugrešić. Reditelj Rajko Grlić ovde je znalački izbalansirao polivaletnost priče, zadržavši i složenu naraciju i osnovni ton romana. Sve to u krajnjem zbiru dovodi do suda o dostojanstvenoj i smislenoj ekranizaciji i verovatno najkvalitetnijem Grlićevom rediteljskom radu.

 

[Lada]

Pop Ćira i Pop Spira (1957) – ovo ostvarenje velike Soje Jovanović na prvom mestu biva isticano kao prvi YU kolor-film, ali to nimalo ne bi trebalo u zasenak da baci činjenicu da je istovremeno reč o izvrsnom prevođenju proze Stevana Sremca u filmski medij. Soja Jovanović je (kao i uvek) neusiljeno na filmski medij preinačila priču o ovdašnjim nepopravljivim naravima, ističući šarm i poletnost Sremčeve proze, a obogativši film i umešno inkorporiranim elementima slapstick komedije

 

[Lada]

Il sole anche di notte/Nigh Sun
(Tolstoj, Otac Sergije)

 

[Lada]

The Dead
(Džojs, Dablinci)

 

[Lada]

Short Cuts
(po Karverovim pričama. Odličan režiser, odlični glumci, odličan film.)

a meni su price lepse!

 

[Lada]

Dekameron
Pazolini je napravio dosta adaptacija, ali Dekameron je najpitkiji.

 

[Lada]

Tenesi Vilijams "Mačka na usijanom limenom krovu"

 

[Lada]

Rekvijem za snove (Requiem for a Dream, 2000)


„Rekvijem za snove“ je film snimljen 2000. godine u režiji Darena Aronofskog, a nominovan je i za Oskara. Oslikava tragičan sunovrat četiri zavisnika, prikazujući ih, simbolično, kroz tri godišnja doba: leto, jesen i zimu. Svaka od ovih osoba ima svoj san koji pokušava da ostvari posredstvom različitih opijata. Film je za inspiraciju imao istoimeni roman Hjuberta S. Džuniora, napisan 1978. godine.

 

[Lada]

Forest Gamp (Forrest Gump, 1994)

Verovatno ne postoji mnogo ljudi koji nisu barem čuli za ovo kultno ostvarenje, koje je osvojilo čak 6 Oskara, ali koliko ljudi zna da je film zapravo inspirisan romanom? Originalnu priču napisao je Vinston Grum, 1986. godine.

 

[Lada]

Doručak kod Tifanija (Breakfast at Tiffany’s, 1961)
Lik Holi Golajtli, u dugoj crnoj haljini sa muštiklom, prva je asocijacija na čuvenu holivudsku glumicu Odri Hepbern. Pre nego što je ovekovečena na velikom platnu, Holi je postojala kao literarni junak u najpoznatijem romanu Trumana Kapota, napisanom 1958. godine i uvek je bila, po rečima samog pisca, njegova omiljena kreacija.

 

[Lada]

„Господар мува“ је филм из 1990. (снимљен 1988.), заснован на класичном роману Господар мува аутора Вилијама Голдинга. То је други филм снимљен на основу истог романа. Претходни је снимљен 1963.
Разлике између књиге и филма

У роману су дечаци Британци, а у филму су питомци америчке војне школе.
У књизи се Ралф у почетку лоше односи према Гици и жели да га се реши, а у филму су пријатељи од почетка.
Џека следи одређени број дечака јер је он вођа хора, по књизи, док се у филму хор уопште не помиње.
У овој верзији филма дечаци не називају једни друге „Маленим“ и „Великим“.
У књизи један од дечака погине у пожару када се ватра распламса, док се у филму то не дешава.
По књизи, до обале дечаци стижу пливајући или ношени таласима, док у роману плове гуменим чамцем за спасавање.
У књизи, Сем и Ерик се придружују Џековој групи под присилом. У филму се придружују раније, јер их Џек назива цурицама.