(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
DIVČIBARENJE
Prelep, malkice hladnjikav dan. Rano jutro sa kasnojesenjom svežinom uvija se oko ruža i kamena. Pijemo kafu, gledamo jutarnji program.....MMM bi da spavaju ali sin ih svojim šetanjem stalno ometa. Pakuje se na put......pogledom ga pratim, ne pita me ništa, sve sam obavlja.....stavlja teglu ajvara, escajg, neki slatkiš, čašu.....ostalo je u koferima. „Odoh“ govori mladi čovek koji liči na astronauta. „Maki...znaš...“.... „Znam mama....javljaću se svaki put kad stanemo“. Turiranje motora lomi jutro.......MMM opet imaju svoj mir dok nas dvoje dovršavamo kafu.
Grupa je išla na Divčibare tog jutra i to u vikendicu jednog bajkera. Avantura vredna pamćenja ali ne zbog brze vožnje ili izvodjenja glupih akrobacija.......ne, jer toga nema u toj grupi....već zbog laganog putovanja kroz prirodu i druženja. Upoznaju zemlju nam Srbiju, donose fotografije i utiske od kojih zastaje dah. Kada se umoran uveče vrati oko mu blista, pun je priča i osmeha...i blata. Svaki put kaže „Maki, da si samo mogla da vidiš ovu lepotu.....ti bi se rastopila od miline“. On je najmladji u grupi......svi vode računa jedni o drugima......ovog našeg stalno preslišavaju da li je vezao kacigu, da li se dovoljno obukao, savetuju, opominju.....ima par ljudi koji su skoro duplo stariji od njega. Sa nekima podju i žene ili devojke ali muški uvek kuvaju. Dvojica su profesionalni kuvari, pa ponesu kotlić, namirnice.....organizuju se ko šta nosi.....dogovore mesta sastanka i vreme jer ih ima iz dosta različitih gradova. Ah, da......i ne idu autoputevima i magistralama ako ikako mogu da izbegnu.....uvek su to manje znani putevi, interesantni, kroz sela .....bude lepo .....vidimo po našem sinu da uživa u tom zajedništvu i organizovanosti. Jedan ima štampariju pa su napravili ambleme za jakne, drugi je programer pa je napravio njihov mali forum, treći je majstor za opravku motora....ima ih od svih profesija. Niko od njih ne juri iako neki imaju aždaje od motora.....voze lagano da bi uživali, videli, zapamtili svu lepotu ove naše zemlje i preneli je dalje, onima koji ne mogu ići na takva putovanja.
Odlazak toga dana do vikendice je bio jako naporan, posebno onima sa velikim i teškim motorima a videćete i zašto.
Vidite ovu lepotu.....NAŠA ZEMLJA
PS
Ako me pitate da li se plašim za njega, odgovor je da.
Ako me pitate da li se kajem što smo mu ovo dozvolili, odgovor je ne.
Ako me pitate da li mu verujem, odgovor je veliko da.....dete koje je milion puta dokazalo ozbiljnost, koje samo što ne vozi avion (a to mu je želja), koje je sa nepune 22 godine prešlo 100.000 km, koje radi i studira, koje mnogo toga zna oko kola i motora, dete koje je odraslo uz mašine i naučilo da ih poštuje, dete koje odbija da bilo koga vozi kao suvozača....kakav bih ja roditelj bila kada mu ne bih verovala, jer, deca se hrane ljubavlju i poverenjem. Moj strah ne sme biti jedini razlog da mu branim nešto što on želi...jer drugog razloga za zabranu nemam.Zato, stegnem srce i sa osmehom ispratim našeg putnika.....
šalim se....naših je ruku delo