Juče slušam Kusturicu i Marića, dva sveta, dva mentalna univerzuma , jedan na visokom stapenu slobode koji pažljivo sluša svaku reč postavljenog pitanja, daje komentar na pitanje i odgovara .
Drugi koji ga prekida pre kraja svakog odgovora, koji evidentno ne sluša jer u međuvremenu smišlja sledeće pitanje i postavlja ga pre kraja odgovora kao da ga ne bi zaboravio u duelu sa višestruko nadmoćnim mentalnim sklopom jednog slobodnog individualca i nepripadnika po svaku cenu i pripadnika po ličnom izboru sa obrazloženjem- pa nek košta kolko košta.
I onda čovek stvarno mora da se zamisli , zna da ne može sam , ali kako da se meša ono što se prirodi pomešati ne može i jedno uvek pliva na površini ovo drugog, odnosno uvek se na površini vidi ono što jeste , a ovo ispod površine i ne želi da se vidi , ono želi da se čuje od onih koji to mogu da razumeju i shvate.
Citiram jednu pametnu ženu:
’’ Znaš šta mi fali - fali mi dobrota, koja nije ukalkulisani projekat, fali mi čovek koji bi pored ostalog bio moj prijatelj i moja podrška, i bukvalno, fali mi velika šaka i široka pleća da se naslonim kad se umorim ili uplašim.
Ali većina koji su do mene došli, bili su upravo suprotno - jedino su mogli da budu veliki i jaki kada sam ja bila slaba.
Moj čovek - iako nije lepotan, on je za mene toliko zanimljiv, jer ima stav, hrabrost i nije u krdu.
Što se muzike tiče, ja sam tu klasični omnivor -obožavam klasičnu muziku, ali samo u posebnom raspoloženju, džez ne mogu da slušam ujutro, narodnjake ne podnosim ali obožavam da pevam u kafani, iako nemam baš neki sluh.
Parfemi moraju da budu lagani, reski, sa limunskom notom. Inače mi se od teških i slatkih mi se povraća.
Ne divim se nikome, ali poštujem sve ljude koji vredno rade svoj posao, koji su u svojoj profesiji profesionalci i koji se ne hvališu.’’
Nekako verujem da većini fali bar nešto od ovoga.
Poslednja izmena:
