(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
DUŠE SU UVEK SKUPA
Po staklu pleše mraz. Starinski prozori, oni sa više malih okana, ne dihtuju najbolje te kad stojiš pored osećaš hladnoće dah. Pogled mi odluta u belu igru zime noseći misli...sećanja...radosti i tuge....i naravno, zove me napolje......
Ledeno jutro okovalo avliju. Čipkast zagrljaj slane zagrlio čvrsto lišće...cvetove hrizantema i još neotvorene pupoljke ruža. Mala dunja, mlada... liči na mladevestu.....ni nalik onoj ogromnoj koja beše kod moje gospa Mare....sećate se...onoj ispod čijih krivih grana je bila Dijanina kućica.....prošli put kad smo bili, sad skoro, obrah je i napravih slatko....da ne propadne rod....to se ne bi svidelo svekru i svekrvi. Namerno sam ostavila jednu žutu loptu na njoj....kad izadjem iz velike kuće, one čiju smo fasadu sami restarurirali i povratili joj njene raskošne haljine....pa....prvo što ugledam je žuta dunja....znak rodnosti.
Na grmu kupine kao da stoji jato belih golubova....samo što ne prhnu u nebo....volim belo....smiruje me.
Sve je tu.....a ništa nije tu....Tišinom govori dvorište. Prazna štala....prazni obori....jedino su kokoške tu. Hrane ih rodjaci iz susedne kuće. Njive su date pod rentu našem prijatelju i komšiji. Sve tatine mašine on koristi. Gledam u kombajne....pokriveni ćute....snaga tišinom skuplja snagu....samo se čuje kukurik pevca kroz maglu.
Seosko groblje.....velika sharana. Mnogo ljudi je došlo kući....baš mnogo. Majka se dobro drži....previše dobro. Jedan unuk nosi krst a Maki vozi na traktoru dedu na njegovu poslednju vožnju. Svima je suza u oku.....svim ljudima jer svi znaju koliko su njih dvojica bili vezani....bože.....oduvek je postojao Rade i Radetov unuk....Mace nigde nema hahaha....to je lokalna šala celog sela. Samo Makijeva duša zna kako mu je bilo dok je vozio dedin traktor jer svi znaju da je tatina duša u toj mašini....na tom sedištu je sedeo sve dok je ikako mogao da se popne.
Kada se ceremonija završila, odoh sa decom do mojih gospi par redova dalje. Cic i Maki tad prvi put posetiše njihove grobove. Ćera spusti kraj spomenika korpicu veštačkih ljiljana i zagleda se u fotografije žena koje ne pamti....
“Evo Maki, da traje ....i da liči na tebe. Zašto nas nisi dovodila pre?“ isto pitanje je i u Makijevim očima.
„Znate da smo dolazili uvek da radimo....i sami nikad niste u selu odmarali. Rad je za žive a živi su tu da žale dušom. Svakoj od njih je draže da naučite da stvarate. Ovaj kamen ne žali a sama poseta njemu takodje ne znači ljubav, sećanje i poštovanje. Umesto da vas dovodim na groblje napisala sam i ostavila vam u amanet reči o stvaranju, ljubavi i poštovanju ...da naučite, da vidite, da osetite, da se sećate i kada vas sećanje izda i o tome svoju decu naučite... da duše su uvek skupa“
Mama nije mogla sama.....posle toliko decenija zajedno....jednostavno duša nije htela da samuje.....nije umela. Sada je Maki nosio krst a drugi unuk vozio traktor. Ostali su crepulja i sač...naslonjeni na zid ognjišta.....Odavno je Maca napravio ognjište i pušnicu kod nas kući u Beogradu.....odavno spremam pogaču pod crepuljom po maminom receptu....
Za 28 dana su oboje otišli. Danas smo mami dali 40 dana. Zaključavamo kuću....momci zatvaraju vodu, frižider se prazni, pakujem hranu, sve se isključuje....smederevac nas ispraća poslednjim drhtajem žara. Dvorište ostaje u mraku tišine....knedla u grlu.....Maca zaključava veliku kapiju....ulazi u kola.....Maki vozi....ćutimo....šumatovke u gajbicama mirišu u gepeku....
PS Posvećeno Njima dvoma....s poštovanjem i ljubavlju
