(ili neka moja razmišljanja o životu inspirisana ko zna čime)
DUŠE PRATIOCI
Nekako......
ma ne znam ni ja kako
ali udje mi misao tužna
u glavu
ma prosto se prikrade
i mnogo trenova ukrade
zaposedne mi misli
i......kao kroz vreme da se vraćam....
i na neka divna mesta svraćam.
Znam da vreme ne čeka
zato me i tuga hvata neka
kad pomislim samo
na ta lica stara
lica izborana
Svaka je bora njihova
pratilac naš.
Dočekivala, ispraćala
s osmehom vraćala
kad skrenemo s puta
da ne gubimo vreme
dok misao nam luta
jer ima da se radi
a ne da se životom sladi.
Boru je svaku orao život
po liku njenom i njegovom
vetar i kiša, sunce i rad
na rukama njinim ostaviše trag.
Te ruke čvornovate, stare
celoga veka svoga čvornovat život grle
s osmehom bolu svom hrle.
Tvrdoglav to je života spoj
još tiho plovi čamac njihov
pratimo nenametljivo plovidbu njinu
jer oni ne vole kad se za njih brinu.
Dve duše pratioci
smiraju svome hode
vreme na tom putu provode
odatle ne mogu da se vrate
svici ih njihovi s poštovanjem
na tom putu prate.
PS Posvećeno našim starima.....s poštovanjem i onim što je u srcu
Zlato zlatu
prelepo..... u srce si me dirnula...evo za koji dan je 3 godine kako mi je mama otišla a 3 i po kako je tata otišao...i vidim ih u ovoj pesmi... 
